Kapadokija

Prošle godine propalo nam je nekoliko putovanja. Uspeli smo da neke avionske karte prebacimo u ovu godinu, a onda su nam usled stalnih promena i komplikacija zbog pandemije i te iste propale. Onda smo danima pratili informacije na sajtu MUP-a za ulazak srpskih državljana u ostale zemlje sveta, koji se i dalje menja iz dana u dan. Polovinom aprila odlučili smo da kupimo avionske karte za Istanbul i čekali smo 26. maj kada je trebalo da jave da li će ulazak u Tursku biti moguć i uz potvrdu o vakcinaciji. Nisam se previše uzbuđivala oko krajnjeg ishoda jer sam u poslednjih godinu i po dana naučila da plan više ne postoji, da će u narednom periodu postojati samo poluplan, nada da će se isti ostvariti, neizvesnost koja me više neće dovoditi do ludila i strpljenje koje nikada nisam imala. Prilično teško za nadasve organizovanu osobu koja se slepo držala svojih planova i godinu dana unapred znala gde će putovati svakog narednog meseca. Ali, radilo se dugo na tome da se neke percepcije promene.

Elem, da ne dužim, 26. maja doneta je odluka da možemo u Tursku vakcinisani i nedelju dana pred polazak napravili smo plan gde ćemo, rezervisali smeštaj, dokupili još neke karte i organizovali izlete. Iznenadili smo se koliko nas je malo koštala cela organizacija puta samo nekoliko dana pred polazak, a kako je vreme odmicalo, svakim danom bivali smo sve iznenađeniji koliko je dobro sve što nam se dešavalo na tom putovanju, beskrajno ponavljajući da bolje vreme za odlazak nismo mogli da odaberemo. A kao da smo nešto pa i birali, sve je bilo prepušteno slučaju. Prvo, turska lira je devalvirala do te mere da nam se više isplatilo da tamo provedemo deset dana po hotelima umesto da budemo u Beogradu živeći naše male živote. Drugo, opet u našu korist, u Turskoj je i dalje bio na snazi policijski čas radnim danima od 21h i vikendima, svima osim turistima, tako da gužve nije bilo. I treće, otišli smo u trenutku kada su se turisti tek zahuktavali da pohode Tursku.

Istog dana, po sletanju u Istanbul, odleteli smo za Kajseri, grad u Kapadokiji. Koliko mi se godinama išlo u tu oblast Turske neću trošiti reči. U Kapadokiji ćemo provesti tri noći i po završetku biće nam jako žao što nismo znali da će nam tamo toliko biti lepo i da je trebalo produžiti boravak bar za još jednu noć. Izabrali smo malo turističko mesto Göreme, koje smo sve vreme zvali tako kako se piše, GorEme, s akcentom na ,,e’’, a zapravo se zove Gjurem. Bili smo smešteni u centru, svašta smo obišli, videli, radili, imali utisak da smo tu mnogo, mnogo duže i nismo uspevali da se setimo da li se nešto desilo tog dana, juče, ili nedelju dana ranije kada nismo znali ni da li ćemo otići u Tursku.

O Kapadokiji

Za sadašnji izgled Kapadokije zaslužni su izumrli vulkani Anadolije, danas planine Hasan (3253 mnv), Melendiz (2963 mnv) i Ercijes (3916 mnv). Lava koju su ovi vulkani izbacivali milionima godina, a zatim vetar i voda koji su erodirali lavu, doveli su do nastanka formacija po kojima je Kapadokija danas poznata. Ove kamene formacije koje podsećaju na piramide, pečurke, stolove i kape, predstavljale su prirodna skloništa za ljude još iz perioda kamenog doba. Poznati i kao dimnjaci, ove neobične vulkanske skulpture posedovale su adekvatne uslove za život u svim godišnjim dobima, pa je tako zimi u njima uvek toplo, a leti prijatan hlad. U njima su živeli Hetiti, Persijanci, Rimljani, Vizantinci, Grci i kasnije Osmanlije, a danas Turci i turisti jer su mnoge pećine i zamkovi pretvoreni u apartmane i hotele. U srcu Kapadokije smešten je Göreme koji predstavlja centar regije i to je razlog zašto smo se odlučili baš za ovo, a ne neko drugo mesto. U pećinama, za vreme Rimskog carstva, Hrišćani su pronašli sklonište tokom bezbrojnih pogroma i zato je ova regija poznata i kao važan centar ranog hrišćanstva, čemu svedoče mnogobrojne crkve, kapele i prostori za život. Samo u okviru Nacionalnog parka Göreme postoji dvanaest crkava od ukupno 3000 koliko ih ima u celoj Kapadokiji, pa je zato ova oblast na UNESCO listi svetske baštine od 1985. godine. Naziv Kapadokija persijskog je porekla i znači ,,zemlja predivnih konja’’, pa tako i danas, konje možete videti svuda u okolini kako pasu na pašnjacima ili na privatnim rančevima.

Crvena ruta

Prvog dana imali smo zakazanu ekskurziju. Sve o čemu sam čitala da se može obići u okolini podrazumevalo je da sami idemo autobusima od jedne do druge stanice i da ne bismo gubili vreme, odlučili smo se za takozvanu ,,crvenu rutu’’. Osim ove, postoje još i plava i zelena. Crvena ruta obuhvata sve atrakcije u okolini nacionalnog parka, ručak u pećini, prevoz od i do hotela, posetu manufakturama poznatih po terakoti i obradi mermera i licenciranog vodiča. Odlično smo se proveli.

Znali smo da je lepo, ali nismo mogli da zamislimo da ćemo toliko biti pod utiscima. Nikada niko od nas ništa slično nije video. Dobro, možda su Đavolja varoš i Meteori u Grčkoj najsličniji. Ili Veliki kanjon u Americi ako ikad odemo tamo. Tog dana obišli smo nekoliko dolina poput Paşabağı, Pigeon, Zelve, Rose i Devrent, posetili crkve u okviru Open Air museum Göreme, muzeja na otvorenom, ručali u pećini u mestu Urgup, posetili Avanos, mesto kroz koje prolazi Crvena reka, najduža reka u Turskoj i mesto poznato po terakoti koja se ovde proizvodi još iz perioda Hetita, zamkove i predivne vidikovce sa kojih puca pogled na Kapadokiju. I zato ću u ovom tekstu dati opet prednost fotografijama.

Paşabağı dolina
Pigeon dolina
Zelve dolina
Uchisar zamak
Devrent dolina

Baloni

Sledećem danu radovali smo se nedeljama unapred, tačnije godinama. Probudili smo se u 3h jer je kombi po nas dolazio već u 4h. Sunce je izlazilo oko 5 i 15h i trebalo je do tada stići na mesto odakle poleću baloni, naći svoju korpu, ući, čuti uputstva, poleteti… Dok smo čekali, po mraku, uskim ulicima Gorema prošle su desetine belih kombija skupljajući putnike. Neverovatna organizacija podsetila me na sve one izlete po Maroku. Sve deluje kao da niko tu ništa ne zna šta radi, a ustvari samo mi ne znamo ni ko dolazi po nas, ni gde nas vozi, ni šta je na svim tim silnim papirima koje međusobno razmenjuju, ali sve funkcioniše bez mnogo reči, kao jedan veliki organizam koji gura do cilja. U dolini nedaleko od Gorema čekalo nas je oko sto balona. Srca su nam bubnjala, nekad silazila u pete od uzbuđenja, adrenalina i pomalo straha. Baloni su ogromni, njihove veličine bili smo svesni tek tada. U svaku korpu staje najviše 28 ljudi, svakim balonom upravlja dvoje pilota i svaki obezbeđuje ekipa od oko petnaestak ljudi koji menjaju plinske boce, pomeraju balone, brinu se o putnicima i našoj bezbednosti.

Sama vožnja traje oko sat vremena. Iz ljudi su se otimali uzdasi i krici uzbuđenja. Leteli smo iznad svega što smo prethodnog dana obišli, dok je oko nas letelo još 80, 90, 100 balona. Posmatrali smo izlazak sunca, spuštali se u uvale pa se ponovo uzdizali 300 metara iznad zemlje. Bilo je fantastično. Jedno od najboljih stvari koje smo za života iskusili i bili smo srećni što smo tu zajedno, delimo te trenutke i bili zahvalni jer tog jutra nije duvao vetar kao prethodnog dana kada su morali da otkažu vožnju svim putnicima. Pred kraj vožnje ispod nas primetili smo mala vozila sa prikolicama kako svako prati svoj balon i dočekuje nas na mestu sletanja. Ideja je da balon sleti direktno na prikolicu. Međutim, vetar se prilikom sletanja razduvao pa je spust bio pomalo neugodan. Kada je sve bilo gotovo, čuli smo priču o prvom poletanju balona, dobili sertifikat i bili posluženi bezalkoholnim šampanjcem, dok su oko nas i dalje sletali baloni.

Zelena ruta

Tog dana posle balona, nakon što su nas vratili u smeštaj, mogli smo samo da se vratimo u krevet. Previše uzbuđenja i premalo sna. Bilo je i dalje rano, čak i za doručak koji su služili tek od 8h. Imali smo plan da se kasnije motamo po Goremu, obilazimo restorane i probamo sva turska jela u kojima smo uživali od početka i da predveče odemo u Rose valley na zalazak sunca. Na prethodnoj ekskurziji, od našeg vodiča saznali smo za još neka zanimljiva mesta u Kapadokiji u okviru zelene rute. Bilo je nemoguće da posle balona, istog dana, organizujemo još jednu ekskurziju, bilo nam je naporno da se vozimo toliko daleko autobusima. Međutim, par koji je sa nama delio smeštaj, Denis i Estra, za doručkom nam je ponudio da sa njima krenemo na zelenu rutu. Imaju svoj auto i kreću odmah posle doručka, za pola sata. Pa sjajno!

Göreme

Proveli smo ceo dan sa njima. Oboje su iz Istanbula i došli su prvi put u Kapadokiju na produženi vikend. Tog dana je bila nedelja, celodnevni karantin važio je za sve osim za turiste. Vozili smo se odličnim putevima i bili jedini na njima. Sve vreme išli smo ka veličanstvenoj Hasan planini koja se uzdizala pred nama sa svih strana.

U Kapadokiji postoji 36 podzemnih gradova (negde se navodi čak 200, ali verovatno je samo 36 otkriveno) i mi smo se tog dana uputili u najveći, Derinkuju, blizu grada Nevšehir. Inače Nevšehir i Kajseri su najveći gradovi u Kapadokiji pa ukoliko planirate ovamo u svojoj režiji, birajte aerodrom do jednog od ova dva grada. Pretpostavlja se da je Derinkuju nastao u 7. i 8. veku, za vreme antičkog naroda Frigijaca. U njemu su se kasnije krili vizantijski i grčki hrišćani, bežeći od Arapa. Grad je mogao da primi oko 20 hiljada ljudi sa svojom stokom i obuhvatao je osam spratova. Od 1969. godine, posetiocima je omogućeno da pristupe polovini skloništa u kojima se uskim stepenicama i prolazima dolazi do malih kuhinja, crkava, kapela i ostalih prostorija. Ukoliko ste klaustrofobični, ne preporučujem da uopšte ulazite. Osim Derinkujua, nedaleko postoji još jedan podzemni grad Kajmakli, ali manji i svi su nam naglašavali da ne idemo u taj jer nije ni približno zanimljiv kao ovaj na 85 metara dubine. Iz Derinkujua ispratila nas je grupa musave dece koja se na ulici igrala dok su oko njih letele kokoške. Žene sa maramama na glavama izlazile su na prozore i vrata nudeći nam ručno pravljene lutke i vence za glavu. Osim njih i pokoje bake koja je sedala u hladu kuće, nismo nikoga videli u tom mestu.

To svakako nije bio slučaj u najvećem kanjonu u Kapadokiji, u Ihlara dolini. Od našeg Gorema, Ihlara kanjon udaljen je oko 90 km i nalazi se u blizini neobičnog grada Güzelyurt. Kanjon je dugačak oko 15 km, kroz njega protiče reka Melendi koja povezuje sela Ihlara i Selime, u njoj se nalazi oko 105 crkava od kojih je 16 otvoreno za posetioce. Do reke i podnožja kanjona vodi 400 stepenika. Nakon kraće šetnje kroz kanjon uz reku, stiže se do malih splavova na vodi gde se može popiti čaj ili kafa. Dan je bio vreo i svi smo sedeli sa nogama u vodi, družeći se sa našim novim prijateljima, pokušavajući da naučimo pravilno da izgovorimo ,,teşekkürler’’.

Ihlara kanjon

Izlet je završen u najvećem religioznom objektu Kapadokije, Selime manastiru, na kraju doline Ihlara. Selime je takođe bio dom mnogih civilizacija od Hetita do Osmanlija. Ovaj manastir-tvrđavu čini velika katedrala, nekoliko manjih crkava, prostori za spremanje hrane i čuvanje stoke. Nažalost, freske koje su postojale od 10. i 11. veka, danas se samo naziru. Ovaj kompleks nastao od lave, služio je i kao vojni komandni centar, predstavljao je mesto u kome su se monasi školovali i služio je svima na Putu svile koji su ovde dolazili da odmore i napoje svoje kamile. Mesto za svaku preporuku, iako je smešteno malo dalje od Gorema i najvažnijih atrakcija Kapadokije.

Selime manastir

Cene, ekskurzije, smeštaj

Avioni kompanije Turkish airlines svakog dana, nekoliko puta, saobraćaju na relaciji Istanbul – Kajseri i Istanbul – Nevšehir. Mi smo putovali do Kajserija, cena povratne karte koštala je oko 50 evra i put od Kajserija do Goreme traje oko sat vremena. Prevoz je najbolje organizovati preko smeštaja ili preko Booking aplikacije. Ukoliko avionske karte kupujete ranije, svakako biste našli i jeftinije.

Preko sajta www.booking.com rezervisali smo smeštaj koji je koštao 60 evra za 3 osobe, 3 noćenja sa doručkom (20 evra po osobi). Da nismo žurili, verovatno bismo našli i bolji. Bio je na dobroj lokaciji, vlasnik i osoblje bili su dobri domaćini, uslužni i ljubazni, proveli smo se lepo sa njima, doručak je bio odličan, ali uprkos tome lagali bismo kada bismo rekli da je bilo čisto.

Sve ekskurzije organizovali smo preko sajta Cappadocia Excursions.  Postoje mnogi drugi sajtovi preko kojih možete organizovati izlete i balon, iste možete organizovati i preko svog smeštaja ili u nekoj od agencija u mestu gde ste smešteni. Naša ekskurzija koštala je 35 evra, u cenu je bila uključena kompletna organizacija puta, prevoz od i do hotela, sve navedene atrakcije, karte za muzeje i ručak u pećini. Kada je reč o balonu, platili smo po 60 evra, dok su naši novi prijatelji uspeli da u nekoj agenciji spuste cenu na 40. Saznali smo da je cela priča sa balonima krenula otprilike 2014, a 2019. godine baloni su bili toliko popularni da u čitavoj Kapadokiji više nije mogla da se nađe slobodna soba, toliko je bilo mnogo turista. Mnogi su spavali na ulici u vrećama ili u svojim automobilima samo da bi stigli na red da se provozaju iznad Kapadokije i bili su spremni da plate od 300 do preko 1000 dolara po osobi, koliko su se te godine kretale cene, samo da uđu u balon. Isto tako, zbog tolikog broja ljudi, morali su da čak dva puta dnevno organizuju polaske, u vreme izlaska i u vreme zalaska sunca. Ozbiljna lova se obrtala te 2019. u Kapadokiji.

Ukoliko gorenavedene atrakcije posećujete u svojoj režiji, budite spremni da za ulaz u svaki podzemni grad, crkvu, manastir, dolinu, plaćate posebnu ulaznicu. U tom slučaju najbolje je da kupite neku od kartica koje važi za sve muzeje poput ove na linku.

Hrana je preukusna i jako jeftina. Nećete pogrešiti u koji god restoran da sednete. Turci su gostoljubivi i iako su takvi sa svima, osećaćete se posebno. Preporučujem restorane koje smo posetili, Kebapzade i Topdeck Cave Restaurant.

U Goremu, osim atrakcija koje sam već navela, možete iznajmiti bicikl, kvad, jahati konje. Mesto je malo i na svakom koraku možete naći nešto što bi možda samo vas zanimalo. A opcija je bezbroj.

Odnos evra i turske lire je 1:10.

Ukoliko odlučite da ove godine posetite Kapadokiju, imajte u vidu da bi vam tri dana, ne računajući dane u putu, bila sasvim dovoljna da je obiđete. Sigurna sam da ćete biti puni utisaka i da će vam Kapadokija definitivno biti jedna od omiljenih destinacija.

Pozdrav, do sledećeg putopisa.

(Iz Istanbula)

Majus

 

 

8 thoughts on “Kapadokija

  1. Valentina Reply

    Predivan tekst. Bila sam pre tacno 5 godina u Kapadokiji, posetila sve sto ste naveli u tekstu, provela se fenomenalno. Samo iznenadjujume cene leta balonom. Mi smo platili tada 120 eura za let od 1 sat. Nas pilot je bio dobre volje pa smo produzili jos 10 minuta. Bilo je velicanstveno. Smestaj je bio u Avanos, a sve ekskurzije su bile iste.

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Hvala Valentina! I mi smo računali da će cene biti oko 100 evra, ali spustili su ih zbog korone. Ispalo je bolje nego što smo se nadali 🙂

  2. Negoslava Reply

    Svem sve, ali let balonima… i smao to da ste doživeli, vredelo je tolikog puta.
    Uživaj u Stambolu. Za krstarenje Bosforom, ne moraš da plaćaš paprene brodove, oni manji idu dalje, samo preskoči čaj, koji naplaćuju jednako kao i kartu.
    Sve najbolje.

  3. Jelena Reply

    Prelep tekst i božanstvene slike, uživala sam! Ako sve bude u redu, trebalo bi da u septembru putujem u Tursku, najverovatnije royal charter service-om, u Antaliju, ali bih volela da vidim i Kapadokiju i Pamukale.
    Daće Bog da to i ostvarim. Vama želim sve najbolje i srećan put na neko novo putovanje. 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *