Stara planina, drugi nivo

Ove godine posetili smo Staru planinu dva puta. Toliko nam se dopala. Dopala nam se do te mere da ćemo je ubuduće obilaziti na svakih nekoliko meseci jer pruža takve prirodne lepote kakve se retko gde mogu videti u našoj zemlji. Čak i da živimo na njoj i da je svakodnevno obilazimo, ne znam koliko bi godina prošlo, a opet ne bismo sve videli. U ovom tekstu, uz malo više fotografija, a malo manje priče, predstaviću vam mesta koja smo posetili u toj drugoj rundi, ponovo zahvaljujući našim vodičima Ivanu i Jeleni, koje nećemo nikada menjati.




Za razliku od prve posete, druga je bila ozbiljnija jer je podrazumevala prave male izazove, hiljade prepreka, testiranje naših mentalnih i fizičkih granica i nakon nje, vodiči su nas pohvalili i čestitali nam na prelasku u drugi, viši nivo planinarenja, priznajući da ni sami nisu do sada vodili ovako naporne ture, spajajući više nepristupačnih tačaka Stare planine u istom danu. Kako je u oktobru kiša padala nekoliko dana zaredom, na putu do naših krajnjih ciljeva suočavali smo se sa blatom, nabujalim rečicama čija su korita do samo nekoliko dana ranije bila prazna, prelazili smo preko uglačanog i veoma klizavog kamenja preko kojih su te reke jurile munjevitom brzinom, prebacivali se sa jedne na drugu obalu preko improvizovanih mostića sklepanih od nekoliko uvezanih grana ili manjih stabala, bez ičega za šta bismo se uhvatili i izbegli tu hladnu i brzu vodu pod nama, zatim kroz polja koprive i bodljikave kleke, praćeni čoporom kučića homoseksualne orijentacije.

 

O samim usponima mogu reći samo to da su bili komplikovaniji nego od uspona na Midžor za koji smo do tada verovali da je nešto najteže sa čime smo se suočili. Kako je u pojedinim delovima puta voda pravila mala jezera, a da bismo ponovo izbegli izuvanje i prolaženje kroz nju bosim nogama, nalazili smo alternativne načine koje neću zaboraviti dok sam živa. I naravno, više puta sam ostajala sama na jednoj obali dok su me ostali sa druge dozivali i ubeđivali da ja to mogu, a ja sam se branila izjavama kako je to prosto nemoguće, kako JA vrlo dobro poznajem svoje granice, kako ću ih čekati ovde dok se ne vrate, kako to psihički ne mogu da podnesem i kako eto, priznajem, to što imam člansku kartu planinarskog društva, nisam nikakav planinar, ali da nije bilo njih koji su mi bukvalno uz pomoć štapa i kanapa strpljivo pomagali, ostala bih uskraćena za sve te lepote koje smo u ta dva dana videli.

Sto mu Piljskih i Čunguljskih vodopada

Prvi dan započeli smo u Toplom Dolu. Put od Pirota do Toplog Dola je u veoma lošem stanju, ali prizori koje smo upijali tog oblačnog jutra bili su nestvarno lepi. Na putu do sela, kratko smo se zaustavili kod malenog vodopada u Bukovičkom dolu. Ovaj vodopad sa skromnih 10 metara visine, nalazi se pored puta, na otprilike 18 km od Toplog Dola. Međutim, po količini vode i brzini pada, mogli smo već tada da naslutimo kako će ostali vodopadi izgledati, budući da je, kao što sam spomenula, kiša padala danima unazad.

Ostavili smo automobil u centru sela koji okružuju stare toplodolske kuće sa nedavno postavljenim tablama i nazivima poput ulica Branilaca reka, Kačemanova porta, Muzej života staroplaninskog čoveka, Ognjište slobodnih ljudi i velikim transparentima koji poručuju: ,,Ne damo reke Stare planine’’, ,,Nikad više robovi’’, ,,STOP MHE’’ i ,,Stara planina nije na prodaju’’. Topli Dol, uz Rakitu i ostala staroplaninska sela, predstavlja simbol borbe protiv izgradnje mini-hidroelektrana.

 

Budući da u oktobru dan traje kraće, nismo mogli da dozvolimo dugačke pauze i spore ritmove jer je mnogo toga bilo pred nama. A pred nama je bilo ukupno 26 kilometara hodanja, penjanja, spuštanja, preskakanja, prelaženja i provlačenja. Od Toplog Dola krenuli smo dalje preko zemlje crvenice i vrlo brzo stigli do čuvenog Kovanog dola na koji smo gledali sa visine. Reč je o potoku koji protiče preko crvenih stena, bez ijednog kamenčića i koji liči na prirodni tobogan, a zbog specifične crvene boje posebno je privlačan posetiocima. Sa naše pozicije, gledali smo u kanjon Kovanog dola gde se potok spaja sa Javorskom rekom, koju ćemo pratiti na daljem putu.

Kovani do

Sada ću preskočiti sve detalje u vezi sa našim kretanjem, jer sam ih već navela u uvodu i predstaviću vam naš prvi cilj tog dana, Piljski vodopad. Otprilike od sela do vodopada ima oko 5 km puta koji vodi uz Javorsku reku. Nalazi se na Lisevačkom potoku koji se preko vrha Pilj, po kome i nosi naziv, na nadmorskoj visini od 1467 metara, spušta u visini od 64 metra i time zauzima četvrto mesto među vodopadima u Srbiji, dok su prva dva takođe na Staroj planini, Kaluđerski skokovi (232 metra) i Kopren (103 metra). Vodopad je na veoma nepristupačnom mestu, pa je stoga otkriven tek 2002. godine, a do tada, za njega su znali samo meštani okolnih sela. Ovaj vodopad zapravo čine dve kaskade, Donji Pilj sa 30 metara visine na koji ćete prvo naići i pomisliti kako je vašim mukama konačno došao kraj, ali kada ste već dotle stigli, onda bi bilo glupo ne pomučiti se još nekoliko stotina napornih metara uzbrdo kako biste videli Piljski vodopad u svom punom sjaju. Fotografije koje sam do tada viđala na internetu, uglavnom su prikazivale Piljski vodopad leti kada vode skoro da nema, ali ovo što je tada bilo pred nama, predstavljalo je neviđenu snagu prirode. Velika količina vode bučno se slivala ka nama, toliko bučno da smo morali da vičemo kako bismo čuli jedni druge.

Piljski vodopad

 

 

Čunguljski vodopad je naše sledeće odredište. Zanimljivo je kako sam na putu između Piljskog i Čunguljskog vodopada na momente zaboravljala kako je Piljski zapravo izgledao jer mi je glava već tada bila puna utisaka, što zbog predivnih predela koji su se sve vreme menjali, od pašnjaka i livada okruženih stenama, preko šuma i stazica posutih opalim žutim i crvenim lišćem i najneobičnijig pečuraka koje su tokom noći poiskakale iz zemlje, što zbog kaskada koje je reka formirala između stena i na taj način pravila druge male vodopade, kao i zbog nezaboravnih prepreka o kojima bih najviše mogla da pišem i govorim. Sve te utiske skupljali sam na sledećem putu od oko 7 i po kilometara koliko je bilo potrebno preći od Piljskog do Čunguljskog vodopada. Od Toplog Dola, vodopad je udaljen oko 9km. Kako je i do njega teško doći, otkriven je tek u novije doba, 1996. godine. Potiče iz Toplodolske reke i njegova visina dostiže 42 metra, ali od naših vodiča čuli smo da se ta brojka iz godine u godinu povećava za po jedan centimetar zbog siline kojom probija stene pod njim. Zbog drugačijeg pada u odnosu na Piljski, iako manji, Čunguljski vodopad je delovao još silovitije i bučnije. Pod njim vikali smo ,,STO MU ČUNGULJSKIH VODOPADA’’ i vrištali od adrenalina koji je prenosio na nas.

Čunguljski vodopad

Do poslednjeg, Krmoljskog vodopada, tog dana došli smo lako, u povratku do Toplog Dola, a nedaleko od Čunguljskog. Visok je svega 5 metara i ovde prilažem Ivanovu fotografiju, ulepšanu dodatnim filterima koje njegov telefon omogućava, ali verujte da je i u stvarnosti lep k’o slika.

Krmoljski vodopad

U povratku, malo nam je opala koncentracija, bili smo umorni i iscrpljeni pa smo usporili tempo, a i čini mi se da smo pokupili svaku pečurku sunčanicu koja nam se našla na putu, pa smo tako u Topli Dol ušli kada je mrak već uveliko pao i nije se video prst pred okom. Naravno da smo pitali naše vodiče da li ima medveda u ovim krajevima, naravno da smo dobili odgovor da ih nema i naravno da su nam posle nekoliko dana poslali fotografiju sa tragom šape medveda, baš sa tog puta od Toplog Dola ka Piljskom vodopadu, koju su zabeležili njihovi prijatelji planinari. Možda smo se i mimoišli sa njim u tom mraku, ali to nikada nećemo saznati.

Ponor i Stražna čuka

Sledeći dan posvetili smo Ponoru i Stražnoj čuki i za razliku od prethodnog dana, bili smo kraći za desetak kilometara, ali je uspon bio daleko ozbiljniji. Kao i prilikom prve posete kada smo obilazili Tupavicu, otišli smo prvo u Dojkince i parkirali automobil ispred Planinarskog doma Dojkinci. Nakon pedesetak metara od glavnog puta ka Arbinju, skrenuli smo desno na stazu koja je nekoliko kilometara vodila kroz bukovu šumu. Ta šumska scena bila bi odlična za snimanje filmova poput Gospodara prstenova. Uspon do prve čistine trajao je dugo i bio je konstantan i težak. Nakon izlaska iz šume, pred nama je bilo još nekoliko kilometara do Ponora. Pratili smo markacije i okretali se svako malo kako bismo uživali u prizoru koji nas je okruživao. Dan je bio vanredno lep i vedar i iako je duvao snažan vetar, vidljivost je bila veoma dobra i dosezala je do svih vrhova u okolini. Ivan nam je pokazivao gde je Vrtibog na koji je trebalo da se popnemo dva dana ranije, a koji smo zbog kiše otkazali, zatim Suvu planinu i vrh Trem, a onda levo vrhove Rile i Musale u Bugarskoj. Pogled se pružao čak do tamo.

 

Kada se prisećam ovih predela i dok gledam fotografije, mogu reći da su mi to bili omiljeni prizori u ta dva dana. Uspon dalje bivao je sve teži, ali jednom kada smo stigli nismo mogli da se negledamo tih prostranstava i lepota. Zbog jeseni, čistina pred nama dobila je zlatnu boju i jedino slično što sam do tada videla bila su Zagajička brda koja su jedno desetak puta manja u odnosu na ovu visoravan, a onda smo se polako spuštali ka našem cilju i famoznom Ponoru.

 

 

Pogledi
Pogledi

Ponor se nalazi ispod Bodinog vrha na nadmorskoj visini od 1415 metara. Reč je o kraškoj uvali, rupi, pećini, nazovite kako volite. Tako nešto sigurno niste nigde videli. S jedne strane kreće potok koji se uliva u jednu pećinu koja kao da je presečena prirodnim mostom na kojem stojite, a onda sa vaše desne strane imate drugu pećinu iz koje izlazi vodopad nekog drugog potoka, ne onog u koji gledate kako se uliva sa leve strane. Neverovatno! Do obe pećine ili do oba ulaza u tu jednu pećinu, zavisi kako gledate, možete se spustiti i napiti se ledene i bistre vode. Pored Ponora smeštena su i dva drvena stola sa klupama, pa tu možete odahnuti, ali kada vetar duva tako jako kao tog dana, imajte u vidu da će vam sigurno biti neprijatno. Verujem da se ista neprijatnost oseća i leti kada je jako vruće, jer nigde nema hlada i jedino gde se možete rashladiti je pećina.

Ponor
Pogled u budućnost
Ponor, stojimo na mostiću između dve pećine

 

 

Put nastavljamo dalje preko visoke trave i velikih brežuljaka, ravnomerno poređanih. Ti brežuljci, iz daleka se ne vide i u početku nam nije bilo jasno preko čega to hodamo, zašto nam noge klize i padamo, a onda shvatimo da su to čitavi mravinjaci. Džinovski mravinjaci. Srećom uskoro smo se dočepali staze i poštedeli ih svojih čovečijih koraka. Pratimo znakove i stižemo do stare karaule. Još uvek je tu i stara vojna prikolica sa kosturima nekadašnjeg nameštaja, a potom stižemo i do kućice gde pravimo poslednju pauzu pred sledeći uspon i cilj. Odatle gledamo u vrh Kopren na 1963 mnv i prirodnu granicu sa Bugarskom, ali do tamo ćemo neki drugi put kada budemo u boljoj kondiciji.

Ovog puta krećemo ka Stražnoj čuki. Vrh je na 1772 mnv. Deluje blizu i veliki deo puta je relativno lagan dok ne dođemo skoro do kraja kada je sve naporniji uspon dodatno otežan visokom klekom koja peče listove na nogama. Pod njom naziru se borovnica i brusnica. I onda konačno stižemo do vrha. Ovde mogu da kažem nešto poput toga da nas je i na tom mestu Stara planina ponovo iznenadila, da smo ostali bez daha od lepote (i napora), da je pogled bio fascinantan i slično ili bih mogla da pokušam da citiram Irenu, iskusnu planinarku i moju prijateljicu koja tako lepo piše o planinama (između ostalog) i koja kaže da ,,ne postoji bolja nagrada od one koju ti planina podari u vidu najlepšeg pogleda sa vrha na koji si se s naporom popeo’’ ili nešto kao na primer kada ti je ,,duša u nosu, a srce puno sreće’’. Sve to isto mislim i ja i osećam istu sreću na tom vrhu Stražne čuke dok duva toliko jak vetar da od straha ne smem da pogledam u moje saputnike kako se penju na one neobične stene i šire visoko ruke zarad lepih fotografija, koje sada delim sa vama.

Stražna čuka

Bugarska

U povratku, dok se spuštamo istim putem preko kleke, Ivan i Jelena nam pokazuju kako bi put mogao da se skrati ako bismo se skotrljali tu negde ispod i kako bismo tada izašli na Tupavicu od koje nas samo 4 km deli do Dojkinaca, ali ipak se vraćamo kuda smo došli. Naravno, ponovo beremo sunčanicu. Pre kretanja za Pirot, svraćamo obavezno u mesnu zajednicu, jedinu prodavnicu u selu ispred koje ispijamo po Niško pivo.

Tako završavamo našu drugu posetu Staroj planini. Ukoliko ste iskusni planinari i u formi, uz praćenje markacija i putokaza, verujem da sve ovo možete i sami, ali ukoliko ste na našem nivou, bez stručnog vođenja, ne bih vam preporučila da krećete. Mi naše vodiče nećemo nikada menjati i uvek ćemo ih rado preporučiti, jer da njih nije bilo, ne bih ja ništa na Staroj ni videla ni obišla.

Pozdravljam vas do sledećeg putopisa.

I da, srećna Nova godina!

Majus

 




4 thoughts on “Stara planina, drugi nivo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *