Fruška gora

Krenuli Golub i ja na Frušku goru. Nismo nikada planinarili tamo, a osim posete Vrdničkoj kuli i nekom od manastira, jedva da smo i bili. Nismo nabavili mapu, niti smo imali plan. Znali smo da ćemo na rutu koja kreće sa Iriškog venca, a za stazu ćemo se odlučiti na licu mesta, sigurno ima putokaza. Samo smo hteli da pobegnemo iz Beograda, od posla i prekovremenih sati provedenih kod kuće, od zagađenog vazduha i informacija o koroni. Bila nam je potrebna šuma i jača šetnja da za promenu osetimo fizički, a ne mentalni umor.

Sa autoputa isključili smo se kod Banstola. Na ulazu u Nacionalni park dočekala nas je deponija i dalje putem, đubreta je bilo sa obe strane. Ulaskom u šumu, put je krivudao između žute i crvene boje opalog lišća, jesen je krajem novembra bila u svom punom sjaju, sunce je počelo da se promalja i pred nama se pružao neverovatno lep prizor, pa smo onu deponiju smetnuli s uma.

Iz neznanja, parkirali smo se prvo kod TV tornja, bombardovanog 1999. godine. Međutim, kao polaznu tačku tražili smo spomenik Sloboda i nastavili dalje putem. Na pet kilometara od tornja, stigli smo do spomenika palim borcima NOB-a od 1941-1945. Čine ga visok obelisk sa figurom žene podignutih ruku i skulptura grupe naoružanih partizana. Autor spomenika je Sreten Stojanović, a postavljen je 1951. godine.

Znali smo samo da markacije sa crvenim srcem u belom krugu vode u kružnu rutu za koju smo se prvobitno odlučili, ali budući da je dugačka više od 20 km, plašili smo se da će nas uhvatiti mrak, iako smo relativno rano stigli do Iriškog venca. U isto vreme, pred spomenikom stajala je grupa od sedmoro mladića i devojaka, koji su se vrteli oko spomenika, ali za razliku od nas, delovalo je kao da znaju kuda će jer je njihov vođa vrlo glasno objašnjavao da nema razloga da se izgube, da je sve u redu, da imaju i kompas i mapu. I tako mimoilazeći se sa njima, rešimo da im se pridružimo. Vođa nam je objašnjavao da je njihov plan da stignu do Ledinačkog jezera, pokazivao nam mapu, kompas i pravac, plan, program i satnicu.

I krenemo. Kroz šumu, stazama prekrivenim žutim lišćem. Vrlo brzo stižemo do Info centra, na velikoj tabli pokušavamo da nađemo Ledinačko jezero, ali nije navedeno i u turističkom centru saznajemo da je jezero privatizovano, ograđeno ogradom i da ga čuva čuvar. Nema veze, idemo tamo. Prelazimo ulicu i ispred restorana pridružuje nam se crni pas i prati nas celim putem.

Pratimo srca usput i nakon otprilike 7km hoda kroz šumu, krajolik se menja i stižemo do naizgled napuštene zgrade iz koje izlazi čuvar i vrlo neprijatno, obaveštava nas da smo na privatnom posedu sa kog se moramo udaljiti. Ne znam koliko ste upućeni, ali Nacionalni park Fruška gora, zaštićeno područje od izuzetnog prirodnog i kulturno-istorijskog značaja, po definiciji, oblast zemlje u vlasništvu države, većim delom zaštićen od ljudskog uticaja, u 2020. godini je privatizovan. Pročitali smo skoro da je NN lice kupilo 250 placeva ,,za sebe i svoju porodicu’’ i pitamo se kako je to dozvoljeno i kuda će to ovu vojvođansku planinu odvesti. Nažalost, Ledinačko jezero nije jedino na Fruškoj gori koje je u privatnom vlasništvu.

Uspevamo da pronađemo alternativni put i penjemo se sa severne strane do vidikovca odakle se proteže pogled na Ledinačko jezero za koje nikada do tog dana nisam čula, niti sam ikada videla kako ono izgleda. A izgleda predivno. Nastalo je za vreme bombardovanja kada je kamenolom ,,Srebro’’ prestao sa radom i tada je počelo da se puni podzemnim vodama i potocima Lukin svetac i Srebrni potok, što ga je ubrzo načinilo najlepšim jezerom Fruške gore. U međuvremenu, dospelo je u ruke privatniku, a čak je 2009. godine isušeno. Ne znam u čijem je danas vlasništvu, ali bilo mi je dovoljno ono što smo doživeli. Neki posetioci su nam rekli da njegova dubina dostiže čak 200 metara, ali nisam nigde uspela da pronađem taj podatak. U obliku je zrna pasulja, okruženo liticama nekadašnjeg  kamenoloma i fruškogorskim šumama koje u jesen, ne treba posebno da objašnjavam, prelepo izgledaju.

 

Vraćamo se istim putem do izvora gde smo u dolasku od jednog meštana dobili informaciju da bi nam najbolje bilo da se do Iriškog venca vratimo drugim putem koji vodi iznad česme, i da ćemo nakon 3-4 km stići do spomenika. Tako smo i uradili. Pratili smo dalje srca na stablima i uživali u jesenjim prizorima Fruške gore, duboko gacajući po blatu. Otprlike na sat vremena od sumraka koji u šumu stiže uvek ranije, stigli smo u mesto Popovica i po navigaciji shvatili da nam treba dodatnih 6 do 9 kilometara do Iriškog venca, po šumi i blatu, istim putem kojim smo došli, pa dalje. Naš crni pas koga smo od milošte zvali Žuti, i dalje nas je pratio, tako da odlazak taksijem do naših automobila nije dolazio u obzir jer smo hteli da ga vratimo tamo odakle je krenuo za nama. Bio je to mladi i blentav mastif sa ogrlicom i nismo bili sigurni da li bi znao da se vrati kući sam.




Tu otprilike počinju ubrzano da se nižu događaji. Zaustavljamo čoveka na ulici i pitamo ga za taksi. Kaže da nema taksija u Popovici ali da on može da nam učini i troje naših ljudi odveze do Venca po automobile, odakle će oni nazad po nas. Kada mu ponudimo 1000 dinara, traži da pojačamo to malo i pristane da ih za 2000 dinara odveze. Do tamo voziće ludački brzo preko krivina i nakon petnaestak kilometara ostaviće ih ispred Info centra, a kada ovi naši kažu da su automobili parkirani kod spomenika i da ih odveze do tamo, reći će im da se nismo tako dogovorili, očekujući još novca. Za sledećih 800 metara. U povratku, po dogovoru, naše troje ljudi trebalo je da ga prati nazad do mesta gde su nas ostavili, ali ovi naši nisu uspeli da ga stignu, toliko je brzo vozio, pa su se pogubili usput. Problem je bio što se do tog trenutka, mi međusobno nismo ni upoznali. Nismo znali ni kako se ko zove, a kamoli da smo do tada razmenili brojeve telefona. Onda su neki od njih zvali neke od nas pa smo slali jedni drugima brojeve telefona, pa je nastala jurnjava sa pozivima jer su neki telefoni bili isključeni, prazni ili bez signala.

Za to vreme, naš Žuti/Pas otišao je za vučjakom u šumu, pa je troje iz grupe otišlo da ga traži, a mi preostali svratili smo u obližnji kafić da čekamo i jedne i druge. Kafić je imao ogromno dvorište i upaljenu vatru oko koje smo se ulogorili i tu sam saznala da iako smo ceo dan proveli sa ovim ljudima, ni oni se međusobno nisu poznavali jer je Vođa pozvao svoje prijatelje, a onda su prijatelji zvali svoje, tako da smo se tog dana svi našli tu na Fruškoj gori, iz približno istih razloga, ne bi li se sklonili od svega.

Na kraju stigoše i ovi iz šume sa psom i ovi drugi. Ostalo je samo da ubacimo psa u auto, ali ispostaviće se da je to nemoguća misija. Nakon ganjanja, navlačenja psa u auto čokoladom, jer više ništa od hrane nije ostalo, odustali smo i ostavili ga u kafiću. U međuvremenu, stigli smo do restorana ispred kog nam se pas pridružio i nakon što je ustanovljeno da kuče pripada vlasniku kafane, jedna od naših odvela je vlasnika do kafića u Popovici i tako je Žuti koji je ustvari Kongo, uspešno vraćen kući nakon petnaestak kilometara hodanja po Fruškoj gori. Odlučili smo da priču završimo kod njega u kafani gde smo ostavili desetak kila blata sa cipela, dobro jeli i konačno razmenili imena i kontakte sa svim divnim ljudima sa kojimo smo proveli taj lud i lep dan. Čak je i sneg počeo da pada. Ma mislim, da li je moglo bolje da se završi. U povratku kući, najjači utisak bila je činjenica kako smo tog jutra krenuli punih glava briga, bez plana i cilja, a završilo se tako što smo upoznali sjajnu ekipu sa kojom smo se dobro zezali i prošli sa njima kroz jednu malu avanturu. To je zato što planine, pa čak i ove niske, vojvođanske, povezuju dobre ljude.




I za kraj, samo ukratko o Fruškoj gori, u slučaju da niste nikada ovde bili. Prostire se dužinom od oko 78 i široka je između 12 i 15 km. Zauzima površinu od 255 km² i delom se prostire u Hrvatskoj. Godine 1960, proglašena je nacionalnim parkom, prvim u Srbiji. Njeni najviši vrhovi su Crveni Čot (539 m), Veliki Gradac (471 m), Iriški Venac (451 m), Stražilovo (321 m). Naziv Fruška, potiče od reči starog slovenskog etnonima Frug što je sinonim za Franke koji su do 9. veka živeli na ovim prostorima. Na Fruškoj gori smešteno je sedamnaest manastira i nebrojeno spomenika podignutih u čast poginulima u narodno-oslobodličakim ratovima. Na sajtu Fruškać postoje informacije o svim znamenitostima, mape, lokacije, vesti ili štagod da vas zanima. Ono što nisam nigde uspela da pronađem, a sigurno da nisam dovoljno ni tražila, jeste spisak svih ruta sa označenim mapama i obeleženim markacijama po ruti, pa ako znate, javite, raspoloženi smo da se vratimo.

Pozdrav,
Majus

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *