Pirot

Pirot sam posetila prvi put ovog leta. Golub je ovde kao dete provodio raspuste, ali i sam je bio iznenađen njegovom transformacijom posle toliko godina od poslednjeg dolaska. Ja sam pak bila potpuno nepripremljena i nisam imala nikakva očekivanja jer nam je akcenat bio na Staroj planini i malo je reći da smo bili zatečeni i prijatno iznenađeni. Lepo nas je dočekao, ugostio i ispratio i sve to nam se toliko dopalo da sledeći odmor koji se bliži planiramo ponovo ovde da provedemo. O Staroj planini pisala sam u prethodnom tekstu i osećamo da smo dužni da se vratimo i istražimo je dodatno jer smo i dalje pod utiscima od prošlog puta. Budući da su nam dani bili unapred isplanirani istraživanjem planine, tek trećeg ili četvrtog dana, obišli smo sam grad. U tome su nam se pridružili naši vodiči Ivan i Jelena kojima smo danima ponavljali kako nam se ovde sve dopada i da po našem mišljenju žive u najlepšem kraju Srbije, a oni su posle toliko vremena videli svoj Pirot na drugi način, očima nekog ko je ovde prvi put. U nastavku teksta sledi nekoliko predloga o tome šta možete posetiti u Pirotu, a što može stati i u samo jedan dan.

Pirot broji oko četrdeset hiljada stanovnika. Po sredini deli ga reka Nišava, dok Gazela, Ljubavni i Golemi mostovi spajaju dva naselja, Pazar i Tijabaru. Na pazarskoj strani smeštene su uglavnom stambene zgrade novijeg datuma, pa se ovde mogu videti prelepa zdanja u kojima su smeštene Gimnazija i Opštinski sud, kao i one nastale malo kasnije, u doba socijalizma poput Doma kulture na šetalištu i jedinog solitera u centru grada, u pešačkoj zoni, delo slovenačkog arhitekte Marka Mušiča koji je projektovao i Univerzitet Ćirila i Metodija u Skoplju.

Visoka škola

 




Na ovoj strani, nedaleko od Doma kulture, nalazi se i čuvena tvrđava Kale, poznata i pod imenom Momčilov grad. Tvrđava je podignuta u 14. veku za vreme vladavine kneza Lazara, ubrzo zatim osvajaju je Osmanlije, nakon čega je vojvoda Dimitrije oslobađa od Turaka i taj potez će prerasti u povod za Kosovski boj. Međutim, po nekim predanjima, tvrđavu je navodno podigao izvesni vojvoda Momčilo, bugarski razbojnik i feudalni vlastelin i to je razlog zašto nosi dva naziva. Do 2019. godine bila je u prilično lošem stanju, ali nakon renoviranja, imali smo sreću da je posetimo u njenom punom sjaju i da uđemo u sve prostorije. Ipak, najlepši pogled na tvrđavu i ceo Pirot pruža se sa brda Sarlah iznad kule i potrebno vam je svega nekoliko minuta da se popnete i da sa te tačke uživate u pogledu. Pogotovo ako vas ovako lepi oblaci počaste svojim prisustvom kao što su nas tog dana.

Kale

Tijabara je stariji deo grada gde se još uvek može videti arhitektura iz perioda Turaka. Najverniji primer takve gradnje jeste kuća porodice Hristić u kojoj se od pedestih godina prošlog veka nalazi Muzej Ponišavlja i koji obavezno treba da posetite. U blizini muzeja je i velika pijaca koja pokriva nekoliko ulica oko autobuske stanice i maleni trg kojim dominira Spomenik oslobodiocima Pirota od Turaka. Sve te ulice su žive ujutru, prodavci prodaju voće, povrće, sir, začine, cveće, čajeve od biljaka sa Stare planine, galami se i cenka, kao i na svakoj pijaci, ali nigde nisam toliko boja videla kao na ovoj u Pirotu. Tu smo kupili i najbolji sir koji smo ikada jeli i taj sir je još jedan od razloga zašto se uskoro vraćamo u ovaj kraj.

Muzej Ponišavlja

Uz pomenutu Nišavu koja protiče kroz ceo grad, sa obe strane reke prostire se Nišavski kej. Lep i uređen, u leto zelen sa lepo pokošenom travom i drvoredima lipe. Najviše mi se dopala leva strana keja, kada se tijabarskom stranom pođe od Golemog mosta, jer me je red kuća koji se pruža celom njegovom dužinom do samog kraja podsetio na neke od ulica po Holandiji. Ivan i Jelena su nam objasnili da su te kuće sa malenim dvorištima građene za radnike čuvene fabrike Tigar i ako bi me ikada put naveo u ovaj grad na duže staze, stan bih birala u jednoj od njih. I da, kada smo kod Holandije, primetili smo da je i u Pirotu biciklistička kultura veoma razvijena što nam se takođe veoma dopalo.

Nišavski kej




Osim poznate fabrike Tigar, čuvena je Industrija odeće Prvi maj Pirot. Ova fabrika bila mi je prva i jedina na spisku od svega što sam u Pirotu želela da vidim jer znam koliko je bila velika i važna u vreme Jugoslavije. Činjenica da su u zlatnim godinama postojanja, dvorištima fabrike dominirale statue poznatih vajara bivše Jugoslavije, da su fontane krasili labudovi, a parkove paunovi i kada to kažem mislim na prave, a ne gipsane ptice, da su zidovi fabrike bili ukrašeni mozaicima, vitražima i slikama jugoslovenskih umetnika, da su u okviru fabrike postojali bioskop, dečiji vrtić, restoran i biblioteka sa preko dvadeset hiljada knjiga, bila je dovoljna da poželim da posetim sve te prostorije. Međutim, kako je fabrika u međuvremenu otišla u stečaj, a potom je i dva puta prodata, tako je zgrada počela da propada, a mnogobrojna umetnička dela (170), polako su nestajala od strane takozvanih ,,velikih poznavaoca umetnina kojima je nestao trag’’, kako je to lepo objašnjeno u članku koji sam pročitala na tu temu. Samo neke od skulptura trenutno krasi plato ispred Doma kulture u centru grada. Mi smo dva puta pokušali da uđemo u dvorište fabrike, ali neuspešno jer nam portiri nisu to dozvolili, pa smo se zadovoljili gvirenjem kroz ogradu i žalili što ne možemo da uđemo. Smatram da bi bilo zanimljivo da se u okviru turističke organizacije uvede i razgledanje tog prostora i da bi takav potez obogatio turističku ponudu ovog grada, mada sumnjam da bi tako nešto moglo da se desi. Ukoliko postoji neko ko ima tu moć da nas uvede, neka mi se javi, to bi nam veoma značilo.

 

Modeli Prvog maja 1983, preuzeto sa sajta Wikipedia
Prvi maj Pirot 2020

Osim fabrika Prvi maj Pirot i Tigar, Pirot je poznat po grnčariji, pirotskom kačkavalju, ćilimu i peglanoj kobasici i sve navedeno predstavlja zaštitni znak ovog grada. Ljudi u Pirotu su ljubazni i srdačni. Posebno naši vodiči sa kojima smo se tako lepo proveli. Kada je pitanje hrane, čini mi se da nema greške gde god da sednete, ali naši favoriti su ipak kafana ,,Kraljev čardak’’, što zbog hrane, što zbog ambijenta i preljubaznih konobara, zatim čuvena picerija ,,Mamma Rossa’’ smeštena između bloka stambenih zgrada koje su me neverovatno podsetile na Novi Beograd i za kraj, čuveni sladoled od 10 dinara u poslastičarnici ,,Mladost’’ pored Golemog mosta.




Nama je sve navedeno bilo dovoljno da zavolimo Pirot i da mu se ponovo vratimo. Ukoliko niste pročitali prethodni tekst o Staroj planini, to možete učiniti na ovom linku, a sve što sam možda propustila da napišem o ovom lepom gradu, naći ćete na sajtu Turističke organizacije Pirot. Budite slobodni da i vi dopišete svoje predloge.

Do sledećeg viđenja, pozdrav od Majusa.

 

2 thoughts on “Pirot

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *