Bosna i Hercegovina

Fascinirana sam jugoslovenskom brutalističkom arhitekturom i u Bosnu smo krenuli na moj predlog da obilazimo jugoslovenske spomenike posvećene žrtvama Drugog svetskog rata. Međutim, otkrićemo da je Bosna mnogo više od toga i da osim spomenika poseduje i neverovatnu prirodu, ljude i priče, prelepu Sutjesku, reke, duh Jugoslavije i njen raspad koji se ogleda u porušenim kućama i izbušenim zgradama. Neki će možda zameriti što spominjem taj prokleti rat, ali za nekoga poput mene ko je taj rat doživeo iz drugog ugla i prvenstveno sa sigurnog rastojanja, porušene i izranjavane kuće biće prvo što će uočiti kada dođe u Bosnu, pa će me slike tih prizora proganjati, a kasnije, kod kuće, putem knjiga i interneta, odvešće me na mnoga bolna mesta.

S druge strane, ljudi sa ovih prostora stide se naše, ne tako davne istorije. Upravo ovi spomenici koji joj svedoče i zbog kojih smo krenuli na put, jedinstveni su u svetu. Samo su vajari, skulptori i arhitekte sa prostora bivše Jugoslavije mogli da naprave takva umetnička dela kakva postoje kod nas i možda još ponegde u svetu. I dok su ih naši roditelji obilazili na obaveznim ekskurzijama, danas su oni zaboravljeni i mahom uništeni ili zapušteni. Iako me ova tema dugo zanima, trebalo je ipak da se pojavi jedan Amerikanac koji će njima biti u toj meri očaran pa će ih u kratkom vremenskom periodu sve obići, o njima će pisati putem društvenih mreža spomenikdatabase i tako ću i ja doći do njegove stranice i tu otkriti i ona mesta za koja nikada pre nisam čula, a koje sada želim da obiđem.

I za kraj ovog uvoda, pod rizikom da ću zvučati patetično, posle ove posete, za mene Bosna nije samo bivša država i zemlja u susedstvu, već nosi i emotivnu vrednost i jedno sećanje: na detinjstvo i moju dragu babu kako pre trideset godina, u lenjo vojvođansko leto, u staroj kući mesi hleb ili sprema ručak, a sa tranzistora trešte zvuci bosanskih sevdalinki i narodnih pesama Bebe Selimović i Silvane Armenulić. I svaki put kasnije kada ih budem čula, ja ću u glavi imati istu sliku i vezavati je za tu Bosnu. A sada, nakon što sam videla ponešto Evrope i posle ovog iskustva, mogu bez preterivanja da kažem da bih se pre uBosnu vrat’la, nego što bih vani išla.

***

Pri ovoj poseti, samo ćemo delić obići: 1.680 kilometara. Utisaka mi je puna glava. Odmah ću se zahvaliti Svjetskom putniku i Hani Kazazović na pričama o Bosni, Savi i divnoj Vanji na toplom dočeku i provodu u Banja Luci, a najviše Srđanu na koordinaciji i pravljenju plana. Od kako se iz Banja Luke doselio u Beograd, svakim susretom, on nam proda po malo Bosne, a kako živimo blizu, često odemo na Savu i pričamo o Jugoslaviji, ratu, posledicama i životu ovde i tamo. Kada on priča o politici i stvarima koje su dovele do rata, ja ništa ne razumem. Jedino što mi je jasno je da je bila Jugoslavija, bratstvo i jedinstvo, nikada niko nije pitao ko si, a onda su nacionalizam i rasizam sve to uništili i doveli do krvoprolića neviđenih razmera, čije se posledice vide i osećaju i dalje. Osetljiva je to i kompleksna tema o kojoj svako ima svoje mišljenje, dok mnogi žele da je potisnu i zaborave. A mene u celoj toj priči zanima samo jedna – ljudska i pojedinačna. Gde si ti bio tada i šta si preživeo? To je bilo pitanje koje sam želela da postavim svakom prolazniku kada sam prvi put otišla u Sarajevo. Onda mi Srđan kaže, sada kada odeš u Bosnu, videćeš da je ona izdeljena, ali te granice se među ljudima ne vide jer sve je to jedan narod, raja.

***

Dan pre nego što će Hrvatska ponovo zatvoriti granice sa Srbijom, pre nego što će Srbi pobediti virus, pre nego što će se u Srbiji desiti veliki derbi i još veći izbori, mnogo pre nego što će se isti taj virus vratiti u još gorem obliku i pre nego što će policija brutalno pendrečiti svoj narod, zbog čega će nam i svi ostali zatvoriti svoja granična vrata, mi smo u miru prešli Batrovce i Gradišku, mama, tata, Golub i ja. Reč koja je obeležila putovanje u tih nekoliko dana, bila je usput. Sve što je meni na mapi delovalo usput, podrazumevalo je uske, loše i vijugave puteve, daleko od glavnih. Uvek kada bismo se popeli na jedan od takvih puteva, tata bi postajao nervozan. Stvari su funkionisale optrilike ovako: ja kažem idemo tamo (usput je), onda on viče jer je put loš i neće više da ispunjava moje želje i hirove, onda se svađamo i ja uvalim telefon Golubu jer možda u njegovim rukama navigacija naprasno pokaže bolje i prihvatljivije rešenje, mama smiruje situaciju i gasi požare, a onda kada stignemo na destinaciju svi zaneme od lepote i sve se do tog trenutka zaboravi kao u nekoj kolektivnoj amneziji. I tako dok ne dam sledeći predlog. I tako svaki dan tokom tih dugih pet dana.

Kozara

Prvi takav usputni put bio je onaj kroz Nacionalni park Kozara na koji smo skrenuli odmah po prelasku iz Hrvatske.

U cilju zaštite prirodnih lepota i brojnih spomenika, 1967. godine Tito je Kozaru proglasio nacionalnim parkom. Čuvena je Kozara po nedaćama koje su zadesile narod iz ovih krajeva tokom Drugog svetskog rata kada je 1942. godine preko 30 hiljada ljudi poginulo, uključujući decu, žene i stare, a preko 60 hiljada odvedeno u koncentracione logore Jasenovac i Nova Gradiška. Čuvena je i bitka na Kozari između partizana i mnogobrojnijih neprijateljskih snaga (4 000 : 40 000). Čuvena je i priča da su posle Drugog svetskog rata škole ostale skroz prazne jer niko nije preživeo. A čuvena je Kozara i po svojim prirodnim lepotama, svežem vazduhu i četinarima. Nijedan vrh planine ne dostiže više od 1000 metara nadmorske visine, ali danas je ovaj nacionalni park izuzetno popularan kao vazdušna banja pogodna za lečenje plućnih oboljenja, za planinarenja i druge vidove sporta i rekreacije. Naš povod za dolazak bio je vrh Mrakovica na visini od 804 metra i Spomenik Revolucije, prvi u nizu koje smo na ovom putovanju posetili. Rad je čuvenog jugoslovenskog vajara Dušana Džamonje, a postavljen je 1972. godine. Legendarni spomenik visok je 34 metra i sastavljen je od 20 vertikalnih segmenata koji čine cilindričnu celinu, gde ispupčenja motiva u negativu simboluzuju smrt, a pozitivi simbolizuju pobedu i život. Horizontalno položeni blokovi postavljeni oko centralnog spomenika predstavljaju pritisak i agresiju neprijatelja. Uz spomenik smešten je Memorijalni zid sa uklesanim imenima poginulih jugoslovenskih partizana, njih 9.921. Svečanom otkrivanju spomenika, kao i svim ostalim spomenicima koje ćemo kasnije posetiti, prisustvao je i sam Tito.

View this post on Instagram

Nakon drugog svetakog rata, prostor Kozare je proglašen za Nacionalni park i pretvoren u jedinstven memorijalni kompleks. Spomenik je delo vajara Dušana Džamonje. Izgradnja je trajala u periodu 1971-1972. godine, uz angažman 3.000 društvenih aktivista. Radove je izvodilo zagrebačko preduzeće “Tehnika”, koje je izgradilo i spomenik žrtvama fašističkog terora u Jasenovcu. U izgradnju spomenika na Mrakovici utrošeno je hiljadu tona cementa, četiri hiljade kubnih metara agregata, 200 kubnih metara oplate i 200 tona gvožđa. Spomenik je podignut dobrovoljnim prilozima 400.000 građana i 1.350 pravnih lica, te jednog broja ljudi iz dijaspore. Svečanosti otvaranja, organizovanoj 10. septembra 1972. godine, prisustvovao je Josip Broz Tito. Izvor:: Wikipedia #kozara #kozaranationalpark #bosnaihercegovina #dusandzamonja #dušandžamonja #majusoviputopisi #neweastinfocus #smrtfasizmuslobodanarodu #spomenikdatabase #yugoslavia #jugoslavija #josipbroztito #yugoworld #izlet #jugoslovenskaumetnost #brutalistarchitecture #putovanja #putopis

A post shared by @ majusovi_putopisi on

Banja Luka

Sa Kozare, spuštamo se dalje u Banja Luku i po dolasku, odlazimo odmah Kod Muje na ćevape. Kažu da nisi bio u Banja Luci ako ih nisi probao. I stvarno, bili su odlični, možda čak i najbolji od svih koje smo jeli u drugim mestima. Kada mamu i tatu ispratimo na spavanje, Golub i ja se nalazimo sa predivnom Vanjom. Sastanak je dogovoren kod sata, naravno. Onog što na Trgu Krajine stoji na 9:11h, od 27. oktobra 1969, kada je Banja Luku pogodio jak zemljotres. Vodi nas Vanja preko Vrbasa u ,,Tri paprike’’ i usput nam pokazuje Ferhadiju, Kastel i priča banjalučke priče. A milina je slušati je. Izvinjava se što se kafići rano zatvaraju zbog korone, kao da je ona uvela te mere i vodi nas do obližnje pumpe gde posle 23h dolaze svi mladi Banjalučani da kupe po koje pivo. Iliti pivu, što bi oni rekli. Dođe i Savo, pa odosmo iza Jazavca, malog pozorišta, u park gde se okupila sva mladež. I dok mi do sitnih sati predemo priče i smejemo se, Srđan gori od ljubomore u Beogradu i bombarduje nas porukama u stilu ,,đeste i nemojte se razgovarati, dopisujte se sa mnom’’.

Reka Vrbas

Ujutru nas boli glava. Pred roditeljima pokušavamo da budemo normalni i mamurluk lečimo burekom ispod sača. Na nekoliko mesta skrenuta mi je pažnja – u Bosni postoji samo jedan burek, s mesom. A ako hoćeš pitu, onda biraj sirnicu, krompirušu, zeljanicu… Obilazimo centar. Gospodska ulica je glavna pešačka. Zove se tako jer je izvesni trgovac Toma Radulović 1855. godine prvi dobio dozvolu da ovde otvori svoju trgovinsku radnju. Kada mu je dosadilo da se pored prodavnice seljaci samo šetaju bez da ulaze i kupuju, samoinicijativno je iznad radnje postavio tablu sa rukom ispisanim nazivom – Gospodska ulica. I tako je ostalo. U neposrednoj blizini smešteno je nekoliko zgrada iz doba Austrougarske poput Banskog dvora, Palate banske uprave i Hipotekarne banke. Uz poznatu robnu kuću Bosko na Trgu Krajine, smeštena je i velika pijaca i nekoliko tezgi sa pločama i knjigama.

Gospodska ulica

Pre rata, u Banja Luci je bilo mnogo džamija, ali sve su srušene. U međuvremenu, nekoliko ih je obnovljeno. Najveća, najznačajnija i najlepša je Ferhadija. Podigao ju je Ferhat-paša Sokolović u 16. veku, rođak Mehmeda-paše Sokolovića i u to vreme važila je za najlepšu džamiju na čitavom Balkanu. Ferhatina unuka Safikada, bila je zaljubljena u austrougarskog vojnika sa Kastela. Kada je dobila vest da je vojnik poginuo, od tuge staje pred top koji sa Kastela označava podne i tako okončava svoj mladi život. Spomenik Sefikadi smešten je između džamije i tvrđave. Nažalost, u Ferhadiju nismo ušli jer je bila zatvorena, kao što je zbog korone SVE bilo zatvoreno i nismo posetili nijedan muzej u Bosni.

Kratak obilazak Banja Luke završavamo posetom tvrđavi i prelaskom mosta preko Vrbasa. Grad je čist i oduševljeni smo Banja Lukom. Ljudi su ljubazni i fini i svi voze bic. Srđan mi kaže da oni tako govore za bicikl. I dok ja navijam da odemo do Banj brda mini busom koji kreće na pun sat sa okretnice autobusa 13 kod Fabrike obuće Bema, moji saputnici me nadglasavaju i put nastavljamo dalje. Mislim se, doć’u ja opet sama.




Kanjon i Krupa na Vrbasu

Ajme kakav je preljep ovaj Kanjon Vrbasa! Po izlasku iz Banja Luke pratimo reku, a pred nama se širi nepregledno zelenilo po okolnim planinama i prevojima. Put više nikada nije prestao da zavija, sve do našeg posljednjeg dana uBosni. Po Srđanovoj preporuci tražimo Krupu na Vrbasu. Kaže da je usput. Penjemo se i penjemo i penjemo, navigacija nas vodi na sam vrh planine. Pa nemoguće da su slapovi na toj visini. Tata je drugi put nervozan, a meni se diže pritisak. Spuštamo se nazad i nakon nekoliko ,,lakat’’ krivina, stižemo na slapove. I opet sve isto. Od tih vodopada, njihovog šuma i žuborenja, drvenih kućica u kojima se prodaje domaće brašno od heljde i prave uštipci sa kajmakom, sve smo zaboravili. Pa ukoliko se zadesite na putu iz Banja Luke ka Jajcu, a ne znate za Krupe na Vrbasu, potražite ih. I obavezno probajte uštipke.

Jajce

Jasno se sećam časa istorije kada sam prvi put čula za Jajce: ,,Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, desilo se 29. novembra 1943. godine.’’ Ali u udžbeniku nije bilo slike grada. Videla sam ga prvi put na Emirovim fotografijama kada je išao kući. Pomislih, Isuse, kako je lijepo ovo Jajce. Posle je Lana Bastašić u ,,Uhvati zeca’’ pisala o njemu. I evo i nas konačno tamo. Dočekala nas je kiša i magla. Ko bi rek’o da smo usred juna. Opet na moj predlog odosmo prvo da vidimo mlinčiće. Malo su dalje od grada, pa hajmo to odmah obaviti. Put je jednako loš, ali na kraju takvog puta uvek sledi nagrada. Mlinčiće čini dvadeset malih drvenih vodenica od kojih danas radi samo četiri. Zabeleženo je da je još 1562. godine ovde bilo mnogo više vodenica gde je lokalno stanovništvo konjima donosilo žito i pšenicu na mlevenje. Mlinovi su smešteni između Velikog i Malog Plivskog jezera i od pre nekoliko godina proglašeni su za kulturni krajolik.

Mlinčići

Jajce je mali grad u brdima sa bogatom istorijom koja datira iz doba Rimskog carstva. Pre nekoliko godina, slučajno je otkriven Hram boga Mitra iz 2. veka, boga Sunca čiji je kult bio rasprostranjen po svim provincijama Rimskog carstva. U Jajcu je 1463. godine umro poslednji bosanski kralj Stjepan Tomašević Kotromanić čiji se sarkofag može videti u Franjevačkom samostanu Sv. Luka u Jajcu. Tito je boravio u Jajcu, a ovde se dogodilo i to čuveno zasedanje AVNOJ-a. Muzej AVNOJ-a je za nas bio najvažniji cilj u Jajcu i ne mogu opisati koliko smo bili razočarani što je zatvoren.

Muzej AVNOJ-a

U centru Jajca, jedna do druge smeštene su tri zgrade iz doba Austrougarske: Saračeva kuća u kojoj je Moša Pijade osnovao TANJUG i u kojoj je vajar Antun Augustičić, tvorac mnogobrojnih spomenika među kojima je i grb SFRJ-a, imao svoj atelje, zatim zgrada Prve osnovne škole i Zgrada finansija. Ova austougarska celina predstavlja nacionalni spomenik Jajca. Uz ove tri zgrade, smeštena je i nekadašnja Burića kuća, mesto gde je Tito osnovao štab NOB-a, a koja je u poslednjem ratu potpuno stradala, zatim Medved kula i Crkva Sv. Marije iz 12. veka u kojoj je kralj Stjepan Tomašević krunisan. Crkva je dolaskom Osmanlija pretvorena u džamiju, a kasnije je izgorela u požaru. Danas, uz ostatke crkve/džamije stoji i toranj Svetog Luke. U neposrednoj blizini smeštene su katakombe sa podzemnom crkvom koju je u 14. veku izgradio vojvoda Hrvoje Vukčić Hrvatinić. Tito je i ovde boravio izvesno vreme, a na ulazu, donedavno je stajala tabla sa natpisom o tome, koja je u međuvremenu zamenjena drugom. U crkvi je uvek ista temperatura, 7 stepeni, ali ukoliko ste klaustrofobični, ne preporučujem da ulazite.

Tvrđava

Tvrđava u Jajcu je na samom vrhu grada odakle se pruža pogled na sve strane. Na ulazu u tvrđavu videćete kraljevski grb Kotromanića, jedini takav očuvani grb na ovim prostorima jer je sama tvrđava predstavljala i kraljevu rezidenciju. Međutim, ako tražite vidikovac sa najlepšim pogledom na Jajce, to je onda onaj koji ja nisam uspela da nađem – prekoputa vodopada. Videla sam Jajce iz tog ugla kada smo ulazili u grad, sa glavnog puta i pokušala sam po uputstvu Svjetskog putnika da ga potražim, ali kiša je sve vreme padala i nije mi se dalo da se zavlačim u šiblje i blato. A taj vodopad tek oduzima dah! Smešten je u samom srcu grada. Ne postoji nijedan drugi vodopad u svetu na takvoj lokaciji. Ali ni to nije sve – poseban je jer vodopad ustvari predstavlja ušće reke Plive koja se sa 17 metara visine uliva u reku Vrbas.

Plivski vodopad

Ono što mi je jednako odvlačilo pažnju poput svih vodopada, džamija, starih kuća otomanske arhitekture i prelepih prizora prirode i grada jesu porušene, izbušene kuće i zgrade, neke skroz napuštene, neke izranjavane mecima i granatama, a takvi prizori se ne zaboravljaju i od njih vam knedla dugo stoji u grlu. Grad je u ta dva dana bio pust, jedva da smo ikoga viđali na ulicama. Em je kiša padala, em je zbog korone u celoj Bosni bilo prazno.

Sledećeg dana napustili smo Jajce i krenuli ka Sarajevu, ali prvo…

Smrike

Vozimo se od Jajca ka Sarajevu preko Travnika. Glasno slušamo Silvanu Armenulić na lokalnoj radio stanici. Prolazimo pored mesta Šamare. Kiša i dalje pada. Smenjuju se ponovo porušene kuće i table na dva pisma. Natpisi na ćirilici su precrtani. Pre Travnika čitam šta sve postoji ovde, iako nije u planu da svraćamo. I dok prolazimo kroz grad, skrećemo desno pored table za Muzej Ive Andrića. U toj kući je rođen, ali je muzej, pogađate, zatvoren.

Drama počinje kada pokušavam da uključim navigaciju za Smrike, a signala nema. Pitamo nekoliko meštana za pravac i po tim instrukcijama krećemo dalje, dok ja restartujem telefon i tražim signal. Navigacija nas, posle desetak kilometara navodi na prilaz kuće pored puta i završavamo ispred neke kasarne. Vojnik kaže da ne zna za taj spomenik, nikada nije ni čuo. Po navigaciji smo na svega nekoliko kilometara od spomenika. Krećemo lošim, uzanim i užasno izuvijanim putem da kružimo po naselju sa kućama ispred kojih nema nikog. Svi se svađamo. Sada nije samo tata nervozan, besan je, a mama kuka da joj je proradila štitna zbog mojih spomenika. Ne znam koliko je prošlo dok nismo stigli ispred Irhadove kuće. Kažemo mu šta tražimo i on nam pokaže na brdo 200 metara ispred njegove kuće. I vidim ih! Ali blato je, trava je visoka, mama likuje u stilu: probali smo, moramo dalje, i dok razgovaramo sa Irhadom, on ulete u kuću, presvuče se, uđe u auto i kaže: vozi.




Ispriča nam svašta. Bio je dete kada je Bogdan Bogdanović radio na spomenicima. Kod njega u kući je boravio, ali nije on tada znao ko je Bogdan Bogdanović. Tek je mnogo kasnije saznao koliko je taj čovek bio veliki i šta je Jugoslaviji ostavio za svog života. Na Smrike nije išao 28 godina jer su mu sa tog mesta gađali kuću i ranili ga. Pre rata Irhad je putovao po celoj Jugoslaviji kao vozač kamiona. Kada je tata konstatovao da su istih godina, a ispostavilo se da je razlika među njima čitavih pet, Irhad kaže da bi ga mogao poslat’ po kooolu. E, smejali smo se. Da nismo naišli na njega, nikada ne bismo našli Smrike. A ispostavilo se da navigacija nije mnogo pogrešila kada nas je navodila na dvorište privatne kuće, jer put do spomenika vodi baš tuda. Taman kada pomisliš da ćeš ući u dvorište, a ti prođi pored kuće desno i prati dalje put.

Smrike nisu toliko poznate, međutim, kada sam prvi put ugledala fotografije, htela sam da ih obiđem. Na mestu gde su postavljene, 1942. godine, Nemci i ustaše ubili su preko 700 civila i partizana među kojima je bilo dece. Kaže nam Irhad da su im ruke vezivali bodljikavom žicom i ubijali ih maljem. Tu je Bogdan Bogdanović 1975. postavio 12 kamenih nekropola posvećenih žrtvama fašističke ideologije, sa velikim očima koje predstavljaju budne vojnike, čuvare nedužnih. Ovaj spomenik nosi neobičan naziv Smrike što znači smreka, jer je ta vrsta četinara tada pokrivala ovo brdo.

View this post on Instagram

Putujemo po Bosni treći dan, tata vozi i nervozan je, mama ga nutka da jede, a Golub izvaljuje fazone i potpiruje rasprave. Kada google mapa zakaže zbog signala u brdima, nervoza raste. A ja zapela da vidimo Smrike. Došli smo do Travnika. Odatle je Ivo Andrić i tu je njegova kuća-muzej, ali ne radi, kao što nije radio ni Muzej Avnoj-a u Jajcu. I krenemo da tražimo Smrike. Mapa ne radi, nemam signala, penjemo se na loš, uzak i krivudav put. Svi viču na mene, mami proradila štitna, motamo se po uskim ulicama, preseli mi i spomenici i Tito i komunizam. Drugi put stajemo ispred iste kuće da se opet okrenemo i izlazi čovek. Izvin’te, takva i takva stvar. Kaže on, evo vidite ovo brdo prekoputa, tu su! Al’ kiša pada danima, trava do ramena, ko će po tom blatu da se penje. Kaže on, ma sa’ću ja sjesti ukola i da vam pokažem. Pa Bogdan Bogdanović (tvorac spomenika), dolazio kodmene ukuću kad su ga radili, ja bio dijete tada, al’ šta sam ja tada znao ko je Bogdan Bogdanović. I ode on, presvuče se i sede sa nama, pa krenusmo. Da ga nije bilo nikada ne bismo našli Smrike. A ni on nije dolazio tu punih 28 godina iako su mu pred nosom. Podseća ga na devedesete kada mu je odatle gadjana kuća. A tu su 1941. godine ustaše maljem ubile partizane i civile iz Travnika i okoline. Njih 712. Vezali im ruke bodljikavom žicom, pa udarali maljem po glavi. Bogdan Bogdanović je posle, ‘75. godine podigao 12 ovakvih kamenih skulptura sa velikim očima. Podsećaju na vanzemaljce. Ustvari to su oči budnih vojnika da čuvaju nedužne. I vratimo Irhada kući. Izgrlismo se i izljubismo, ali ne možemo lako da odemo, zove on sad na kafu, pa na kajganu, ima domaći sir iz Sjenice, prva ruka. Ma kakva jaja bolan, moramo u Sarajevo. Ma ne možete, morate bar kafu popiti. I Seada nam zgotivi kafu, popismo, ispričasmo se, dodj’te, budite moji gosti, ne, ne, dodjite vi kod nas, budite naši gosti. I tako odosmo. Vozimo se za Sarajevo, a svi veseli, lepo raspoloženi, niko ne spominje ono s početka. Preljepa je ova Bosna. #smrike #bosnaihercegovina #majusoviputopisi #neweastinfocus #spomenikdatabase #yugoslavia #jugoslovenskaumetnost #bogdanbogdanovic

A post shared by @ majusovi_putopisi on

Da ništa iz istorije nismo naučili, dokaz je taj krvavi rat devedesetih, pa su tako na ovom istom mestu, kod spomenika, postojali rovovi odakle je jedna strana gađala drugu i obrnuto. Osim ljudi, stradale su i nekropole. Irhad kaže da se svake godine, krajem jula, obeleži taj događaj iz Drugog svetskog rata. Neko dođe, pokosi travu, posetioci donesu cveće, ali tvrdi da većina poriče ove događaje. U to smo se uverili i kada je komšija pred čijom smo kućom ostavili automobil, izašao u dvorište vidno nezadovoljan, a moja mama nestrpljivo cupkala u mestu i dozivala da krenemo.

Vratili smo Irhada kući i posle kratkog natezanja svi smo sedeli u njegovom dvorištu, gledali u besprekorno pokošenu travu, mirisali ruže, brali trešnje i pili kafu što nam je Seada spremila. Jedva se odbranismo da nam žena ne napravi doručak od jaja domaćih koka. Razgalismo se svi i posle nekoliko sati od ulaska u Travnik, krenusmo put Sarajeva.

Dok pišem ove redove, čujem tatu iz druge sobe kako telefonom priča sa Irhadom.

Sarajevo

O Sarajevu neću pisati. Toliko je tekstova i priča napisano o Sarajevu, a i sama sam o njemu pisala kada sam ga prvi put posetila. Ne mogu ponovo o tome koliko je grad ostavio jak utisak na mene, koliko sam filmova, dokumentaraca odgledala, knjiga pročitala i priča se naslušala od starijih koji su o Sarajevu pričali kao o gradu gde je uvek sve počinjalo: moda, muzika, fazoni koji su se posle širili do Ljubljane, Beograda, Zagreba, Skoplja i dolazili u svako malo i veliko mesto velike zemlje i onoga što sam zatekla kada sam prvi put došla. Ovog puta htela sam da posetim muzeje i možda malo izađem uveče, ali zbog korone to opet nije bilo moguće, pa sad u Sarajevo moram opet kada sve ovo prođe. Mama je u Sarajevu bila kao devojka, a sada je bila razočarana, povređena i zbog rata grizla ju je savest. Tata je bio iscrpljen od vožnje i Smrika. Golub je hteo da dođemo opet. I hoćemo.

Sutjeska i Tjentište

Četvrtog dana uputili smo se ka Tjentištu. Za mene je Tjentište predstavljalo vrhunac ovog putovanja i taj spomenik decenijama želim da vidim. Kiša je neprestano padala i tata je bez prestanka vozio puna tri sata. Pokušali smo još jednom da skrenemo sa glavnog puta na usputni i da posetimo peščane piramide poput onih u Đavoljoj varoši u Srbiji ili onih u Koloradu, ali kada smo došli na 3 km od piramida, morali smo nazad jer se put dalje nastavljao kroz blato.

U nekom trenutku osvanula je tabla koja je najavila da ulazimo u Nacionalni park Sutjeska i dugo smo se još vozili izuvijanim putem dok nismo stigli na odredište. Toliko moćni prizori prirode mogu lako da vas slome i sve što znam jeste da želim na Sutjesku da se vratim i da je podrobnije istražim. Kao nacionalni park postoji od 1962. godine i prostire se na površini od 17.250 ha. Čini je nekoliko planina: Pivska, Zelengora, Lelija, Volujak, Bioč i Maglić kao najviši planinski vrh Maglić na 2.386 metara nadmorske visine. Kanjon Sutjeske preseca istoimena reka, a osim ove, od većih, kroz nacionalni park protiču Piva i Drina. Osim mnogobrojnih reka, postoji i devet ledenjačkih jezera, poznatih pod nazivom Gorske oči. U Sutjeskoj smeštena je i Perućica, jedna od poslednje četiri prašume u Evropi (ostale su u Rumuniji, Engleskoj i na granici između Poljske i Belorusije).

Osim po prirodnim lepotama, Sutjeska je poznata po čuvenoj borbi koja se ovde odigrala u periodu od 15. maja do 15. juna 1943. godine. Uprkos teškoj prohodnosti terena, mnogobrojnijem neprijatelju, velikim gubicima sa ,,naše’’ strane, partizani su, pod vođstvom Josipa Broza Tita, ipak uspeli da savladaju neprijatelja. Bitka na Sutjesci poznata je kao ,,Švarc operacija’’ i ,,Peta neprijateljska ofanziva’’ i smatra se jednom od najtežih bitaka Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije zbog čega su kasnije mnoge škole i ulice nosile naziv po njoj. Na tridesetogodišnjicu bitke, 1973, snimljen je najskuplji jugoslovenski film ,,Sutjeska’’ u kome su igrali velikani jugoslovenskog filma i velike zvezde poput Ričarda Bartona i Irene Papas. Po Titovoj želji, Barton se našao u glavnoj ulozi Josipa Broza.




Ali da se vratim na povod našeg dolaska – Tjentište i Dolinu heroja. Miodrag Živković, tvorac spomenika od kog zastaje dah, sam je objasnio njegovu poentu i značenje:

,,U proleće 1943. počela je bitka na Sutjesci. Želeći da unište glavnu operativnu grupu Narodno oslobodilačke vojske Jugoslavije, sa vrhovnim štabom i Titom, nemačke okupacione snage stvorile su širok obruč oko slobodne teritorije. Trebalo je uložiti nadčovečanske napore, imati ogromnu moralnu snagu i požrtvovanje da bi se sve to izdržalo. Nemci nisu uspeli. Partizanske snage iako znatno proređene probile su se iz obruča i nastavile oslobađanje novih teritorija. Spomenik na Sutjesci je simbol je, idejno i formom vezan za sam događaj. Sastoji se od dve simetrično postavljene kamene gromade visine od 19 metara, između kojih se nalazi prodor. Spomeničke mase su razuđene strukture, čije izlomljene površine u dramatičnom ritmu, simbolišu nezadrživu snagu prodora. Ovakvo rešenje uvodi čoveka u prodor između kamenih gromada, oblikovan borcima i kolonama. Oko njega su figure u pokretu, kolone okružuju posetioca i on tako postaje sudionik tog kretanja ka proboju. Kad se prođe kroz prodor i izađe na otvoreni prostor, nailazi se na nemirne trake od kamena. Na njima su upisani nazivi jedinica. One se kreću u svim pravcima, kreću se u život, u budućnost. Jer Sutjeska i nije smrt, ona je život i pobeda.”

                                                                                                                                                Miodrag Živković

Ukoliko vas spomenik više zanima, posetite ovaj link.

Trebinje

Napuštamo Sutjesku i nastavljamo ka Trebinju. Moja koleginica Kaja često dolazi u Trebinje i priča o njemu. Na poslu, svaki put kada prođem pored njenog mesta, gledam u tu sliku Trebinja sa njenog monitora, u neke kamene kuće i drvo zelene krošnje kako visi i ogleda se u reci. To je slika koju sam tražila u Trebinju kada smo stigli.




Kada dolazite u Trebinje, po napuštanju Sutjeske, krajolik se menja. Planine i stene pretvaraju se u nepregledne doline, livade, kamen i krš. S vremena na vreme pojaviće se velika voda u vidu Vrba ili Bilećkog jezera pokraj kojih bismo zastali i napravili pauzu. Sam grad videćemo u udolini, sa planine Leotar. Mali grad sa oko 30 hiljada ljudi, skoro pa primorski. Skoro, jer mora nema, kroz njega protiče reka Trebišnjica, ali zbog starog grada, tih kamenih kuća, blizine Herceg Novog i Dubrovnika i zbog najviše sunčanih i toplih dana u godini (260), ono liči na primorski grad. Važi za jedan od najlepših i najturističkijih gradova Bosne, ali u vreme naše posete, zbog poznatih razloga, osim lokalaca i nas četvoro turista, drugih ljudi nije bilo.

Bili smo smešteni u centru grada, odmah uz mural Nebojši Glogovcu koji je u Trebinju rođen. Osim Glogovca, odavde su već pominjana pevačica sevdalinki Iseta Beba Selimović i pesnik Jovan Dučić. Jovan Dučić umro je davne 1943. godine, ali po poslednjoj želji, njegove mošti prenete su u Hercegovačku Gračanicu, 2000. godine. Obišli smo njegov grob i uživali u pogledu na grad, ali nismo stigli da pogledamo njegovu zaostavštinu u okviru Hercegovačkog muzeja, jer ni ovaj muzej, poput drugih u Bosni, nije radio.

Kako nije bilo gužve, lagano samo prošetali po Starom gradu, malenom trgu sa pijacom i parku gde su smešteni crkva i spomenici Jovanu Dučiću i Žrtvama NOB-a. Međutim, dva najlepša mesta u Trebinju su Kameni i Arslanagića most. Kameni, jer se prekoputa njega nelazi ona panorama sa Kajinog laptopa, pa smo se tu zadržali neko vreme fotografišući se, a kada je reč o Arslanagića ili Perovića most koji je nešto dalje od Kamenog, zanimljiva je njegova priča koju sam pročitala kod Hane, pa ću je kopirati sa njenog bloga, jer je ona to već lepo objasnila:

,,Priča o mostu kaže da je nastao u 16. vijeku i da je zadužbina Mehmed-paše Sokolovića. Nalazio se na starom putu koji je povezivao Dubrovnik i Herceg Novi sa Stambolskom cestom. Ime je najvjerovatnije dobio po Arlan-agi koji je iz Herceg Novog došao u Trebinje krajem 17. vijeka i dobio dopuštenje da on i njegovi nasljednici naplaćuju mostarinu. E sad dolazimo do još zanimljivijeg dijela – drugo oštećenje mosta se desilo 1965. kad su vlasti odlučile na tom mjestu praviti akumulaciono jezero Gorica za potrebe hidrocentrale. Most je godinu dana bio potopljen i pod vodom je bio godinu dana. Nakon pražnjenja akumulacionog jezera je za dva mjeseca 1966. godine izvršena demontaža mosta. Most je rastavljen, kamen po kamen, i stajao je na obližnjem polju. Projekt rekonstrukcije mosta izradilo je poduzeće «Energoinvest» iz Sarajeva. Legenda kaže da je tada bilo ponuda iz inostranstva za kupovinu mosta, od kojih je najkonkretnija došla iz Kanade. Ipak, 1970. godine je počelo premiještanje i nakon dvije godine slaganja (kameni blokovi su bili obilježeni brojevima i transportovani čamcima) most je ponovo otvoren, ovaj put nekoliko kilometara niže, u trebinjskom naselju Gradina. Selo Arslanagića most je svojim većim dijelom potopljeno i ostalo je samo nekoliko kuća iznad nivoa jezera.  Pravilo je da se izmješteni mostovi ne mogu naći pod zaštitom UNESCO-a i zato Arslanagića most nema takav status.’’

I to nije sve. Kaja mi reče da je Arslan-aga svojevremeno naplaćivao mostarinu i izgradio sebi kuću pored mosta, pa se tako celo selo, a i most, zvalo po njemu. Međutim, devedesetih došlo se do saznanja da su Arslanagići zapravo bili Perovići, ali su zbog zulumaša morali da promene prezime, pa se danas prepiru da li je Perovića ili Arslanagića most, i kaže: strancima se obično objasni da je to Stari most, jer ko će nas razumeti…

Verovatno bi Kaja dodala još mnogo toga što se u Trebinju može videti i raditi, ali što se naše posete tiče, to bi bilo to. Uveče smo još Golub i ja izašli malo da prošetamo i popijemo po pivU. Kaže on, hajde mala da nađemo neki andergraund, rokenrol, a ja mu velim, nećeš bolan to ovde pronaći. I idemo tako, kad izbijemo naulicu, a ono na uglu, kafić sa baštom piše: underground, rock’n’roll bar. E smejali smo se.

Kraj

Sutradan smo preko Višegrada krenuli nazad u Srbiju. Pisala sam i o njemu, ali ne znam koliko je ta priča verodostojna posle toliko godina. Svratili smo i sada, prešli još jednom preljep most na Drini. Do Srbije, pratili smo brz, mutan i podivljali Rzav. Po prelasku granice, svratili smo do Kućice na Drini i do ušća reke Godina u Drinu. Kako smo išli severnije, poplave su bile sve veće. Ljudi su stajali pred svojim, do pola poplavljenim kućama i gledali u njih i useve, držeći se za glave.

Pre odlaska kući, svratili smo na još jedno, poslednje mesto koje smo planirali da vidimo.




Kadinjača

Spomen-kompleks Kadinjača, 14 km od Užica podignut je u periodu između 1952. i 1979. godine, na mestu gde su se 1941. sudarili Radnički bataljon Užičkog partizanskog odreda i nemačka vojska. U prvoj fazi, 1952. godine, podignuta je piramida pod kojom se nalazi kosturnica sa posmrtnim ostacima Radničkog bataljona. U drugoj fazi je kompleks obogaćen ostalim spomenicima čiji je autor, gorepomenuti vajar Miodrag Živković u saradnji sa arhitektom Aleksandrom Đokićem. Svečanom otvaranju kompleksa prisustvovao je Josip Broz Tito, 23. septembra 1979. godine. Nakon Titove smrti, 1984, prekoputa kompleksa, posađeno je 88 stabala, u njegovu čast, kao znak sećanja na godine njegovog života.

***

Sve što sam ja propustila da napišem, pronaći ćete na pomenutim sajtovima koji su meni pomogli, Putovanja za svakoga, Cyberbosanka ili East to the Sun. Veoma mi je žao što sam propustila Muzej AVNOJ-a u Jajcu i Historijski muzej u Sarajevu, međutim, preko Cyberbosanke otkrila sam divnu reportažu njenog brata, baš o muzejima u BiH, pa vam ovom prilikom preporučujem da i vi pogledate.

Hvala vam što ste izdvojili vreme i pročitali ovaj tekst.

Pozdravljam vas uz pesme Bebe Selimović,

Majus

 

 

 

 

 

4 thoughts on “Bosna i Hercegovina

  1. Cyber Bosanka Reply

    Divan putopis, baš sam uživala čitajući o BiH iz tvog ugla <3
    A Smrike vidiš nisam ni ja vidjela nikad, iako su mi relativno blizu. I podsjeća me na Garevice kod Bihaća, baš se vidi da je isti autor 🙂

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Hvala Hana! Tvoji tekstovi su mi bili vodiči. Da, Bihać mi je prva sledeća destinacija u BiH. A dela Bogdana Bogdanovića jurim ovih dana po Srbiji. Upravo se vraćamo sa Slobodišta u Kruševcu.

  2. Jelena Reply

    Hvala na ovako emotivnom, informativnom, životnom i divnom tekstu!
    Divna ideja za putovanje.. kroz vrijeme i predjele

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *