Banatski Karpati

Izlet o kom ćete čitati u ovom putopisu, realizovan je preko Planinarskog društva ,,Železničar’’, ali potrudiću se da vam pružim sve informacije kako da sami organizujete ovo putovanje za koje vam je potreban samo jedan slobodan dan i automobil. Zbog klimatskih promena izazvanih našim, (ne)čovečijim postupcima, temperature usred novembra prelaze preko 20 stepeni, pa će vam možda ovaj tekst dati ideju da baš sledeći vikend iskoristite za odlazak u Rumuniju i obilazak Banatskih Karpata.

A evo o čemu se radi.

Oravita

Da biste stigli do graničnog prelaza Kaluđerovo, ukoliko krećete iz Beograda, ići ćete preko Pančeva, Kovina, Deliblatske Peščare i Bele Crkve. Nakon prelaska granice, proći ćete kroz jedno ili dva sela kojima sam bila fascinirana jer su kapije, terase i prozori na nekoliko kuća bili ukrašeni zlatnim, Đani Versaće logom i meduzom i bi mi žao što su ti prizori trajali samo trenutak, toliko brzo smo prošli kroz njih.




Naše prvo stajalište bilo je mesto Oravita. Na srpskom je Oravica, ali previše puta sam izgovorila ime tog grada sa ,,t’’, pa ću i ovde nastaviti tako da ga zovem. Oravita je mali rudarski grad, sada već napušten, propao i oronuo. Dodala bih i – retko ružan grad koji svojim starim zgradama oslikava period nekadašnje Čaušeskove vladavine, siromašan grad pun đubreta i pasa lutalica koji jurcaju ulicama u čoporima. Razlog našeg dolaska u Oravitu je vožnja čuvenim vozom i starom železnicom, kroz jedan od najlepših nacionalnih parkova Rumunije.

Kako se u Oraviti nije imalo šta raditi, vreme do polaska voza ubijali smo na železničkoj stanici i pijaci koja je smeštena uz samu stanicu, posmatrajući lica prodavača i žene u širokim suknjama i sa maramama na glavama, kako prodaju raznobojno voće i povrće, kokoš i zeleniš. Imala sam kod sebe 9 leja što je oko 220 dinara i za te pare, na toj pijaci, mogla sam da kupim voća i povrća za jednu celu nedelju.

Najstarija planinska železnica u Rumuniji

U Oraviti je 1854. godine otvorena prva železnička pruga u Rumuniji koja je vodila kroz planinske predele i spajala je mesta Oravitu i Bazjaš na razdaljini od 62 km. Osim ove rute, postojale su još dve, poznate pod nazivom – dugačka istočna linija. Jedna ruta povezivala je Oravitu sa Budimpeštom do koje se stizalo za 26, a druga povezivala je Oravitu i Beč do kog se stizalo za 36 sati. Mnoge poznate i važne ličnosti iz prošlosti prešle su ovaj put, među kojima je bila i austrijska kraljica Sisi.

Od 1869. godine, železnica se koristi za transport stanovništva na redovnoj liniji od Oravite do Anine, prolazeći kroz netaknutu prirodu Nacionalnog parka Semenik – kanjon Karaš i to je ruta koju smo tog lepog i sunčanog oktobarskog dana i mi prešli – najstarijom planinskom železnicom u Rumuniji. Voz koji i danas saobraća ovom železnicom, datira iz 1914. godine sa dizel lokomotivom izrađenoj po meri ove železnice, sa samo dva vagona. Sedišta su drvena i uska, u vozu se nalazi i dalje stara peć koja se ložila zimi, a vrata vagona se mogu otvoriti i kroz njih možete posmatrati predele kroz koje se voz kreće i fotografisati.

Razdaljina između Oravite i Anine je 34 km, vožnja traje oko dva sata, a brzina kojom se voz kreće je oko 17 km/h. Na tom putu postoji ukupno 7 stanica,  10 mostova i 14 tunela. Vijadukt Jitin najduži je sa 37 metara, dok je Garlistei najduži tunel sa 660 metara.

Moram da napomenem da ovo nije turistički voz, već je linija Oravita – Anina, regularna linija koja povezuje stanovništvo između ova dva grada. Voz saobraća dva puta dnevno i to uvek u isto vreme, tokom cele godine: polazak je u 11:15h iz Oravite, a u Aninu se stiže u 13:09h. Sledeći polazak je u 14:40 iz Anine i u Oraviti je u 16:35h i to je sve što se tiče polazaka za taj jedan dan. Cena karte po smeru je 13.90 leja što je oko 340 din i karte se mogu kupiti preko interneta ili na stanici u Oraviti.




Moje iskustvo iz voza

Posle Transsibirske rute, prema železnici i vozovima gajim još veće poštovanje, pa tako nije bilo dileme oko ovog izleta, čim sam se vratila iz Rusije. I naravno da nisam pogrešila, iako sam pošla sama. Dan je i dalje bio topao i sunčan i sva vrata voza bila su širom otvorena. Dva sata su mi proletela jer sam se sve to vreme smucala kroz ta dva vagona, visila sa vrata, gledala kroz njih i fotografisala. Na kraju drugog vagona bila je najveća gužva jer je pogled odatle bio najlepši, pogotovo kada bi voz izlazio iz tunela.

U vozu je bilo mnogo ljudi, onih koji su redovno išli tom rutom svojim poslom, onih koji su lep subotnji dan iskoristili kao izlet došavši iz nekog od okolnih rumunskih mesta i bili smo mi, članovi planinarskog društva iz Srbije. Kondukter je toliko ćaskao sa putnicima da nije ni stigao da poništi svima karte. Nama iz Srbije pokazivao je album sa starim fotografijama na kojima su zabeleženi segmenti železnice iz doba njenog nastanka. Jedan Rumun pravio mi je društvo do stanice na kojoj radi kao čuvar, ponosno je pričao o železnici i pokazivao mi fotografije predela koji ga okružuju i divljih konja koje ima priliku da viđa s vremena na vreme.

Tokom vožnje, mnogi putnici sedeli su na stepenicama ispod vrata, a neki su, uz odobrenje mašinovođe odlazili do lokomotive i odatle posmatrali krajolike. Ipak, ovde je neophodan određeni oprez jer se može desiti da vam grana izbaci telefon ili kameru iz ruku ili da vas možda povredi ako ste previše istureni iz voza, zbog guste šume kroz koju prolazi.




Nacionalni park Semenik – Karaš

Nacionalni park kroz koji pruga prolazi predstavlja zaštićenu oblast u Karaš – Severin okrugu, u zapadnom delu Rumunije. Park čine planine Anina, Semenik i Banatske planine, zatim kanjoni, pećine, grebeni, pašnjaci i jedna od najvećih prašuma Evrope. I ovde su se krajolici neprestano menjali, od čistine preko dina na obodima Panonskog mora, do brdovitih, šumskih i planinskih predela, a kako je jesen tek uhvatila zalet, svi ti krajolici polako su menjali boje. Verujem da su sada prizori još lepši, kako je jesen odmakla.

Anina, jezero i ostatak puta

Za Aninu ću iskoristiti reči našeg vodiča i napisaću da se nalazi u zapadnom delu Rumunije, u pokrajini Banat, oko 40 km dalje od granice sa Srbijom. Smeštena je u šumovitoj planini Anini koja je nastavak zapadnih Karpata. Nekada bogati rudarski grad koji je živeo od onoga što je bilo pod njim, danas preživljava od onoga čega ima najviše u svojoj okolini – predivnoj prirodi sa velikim brojem jezera, potoka, reka, kanjona, pećina i dobro uređenim planinarskim stazama. Ja bih ovde još dodala da je Anina još tužniji prizor od Oravite.




Po dolasku u ovaj grad, započela je naša lagana šetnja kroz nacionalni park i trajala je sve do dolaska na predivno i suncem obasjano jezero Bohui. Ovo planinsko jezero nosi naziv po istoimenoj reci, levoj pritoci Karaša. Tu smo napravili pauzu i uživali u pogledu na providnu i čistu vodu, a onda smo nastavili rutu nazad do Anine.

 

Taj ponovni susret sa ovim gradom, nakon što su mi se oči 11 km navikavale na predivnu i netaknutu prirodu, bio je pravi šok. Dok smo izbijali iz šume i približavali se gradu, na njegovom obodu štrčale su betonske, nedovšene konstrukcije iz kojih su izvirivale gvozdene šipke. Čitav taj kompleks napuštenog betona trebalo je da se pretvori u stambene zgrade, ali se od toga odustalo iz nama nepoznatih razloga. Malo dalje ipak se odvijao život, između dve stare zgrade bili su razbacani vagoni, a u žicom ograđenom dvorištu igrala su se deca i trčala za psima. Malo iznad viorile su se dve izbledele i pocepane zastave Rumunije i Evropske unije. Falio je samo Kusturica da zabeleži taj momenat.

Uprkos takvoj završnici, ovakav dan držao me je dovoljno dugo i toplo vam ga preporučujem. Ukoliko vas je ovaj putopis podstakao da se provozate vozom od Oravite do Anine i nazad, obavezno javite utiske.

Pozdrav,

Majus

2 thoughts on “Banatski Karpati

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *