Irkutsk i Bajkalsko jezero

Irkutsk

Nakon tri dana vožnje Transsibirskom železnicom, u tri sata nakon ponoći stajali smo ispred železničke stanice u Irkutsku i čekali taksi. Vožnja do hostela bila je kratka jer je taksista vozio kao na trci, a ulice su bile puste, mračne i pomalo jezive. Do tada smo već ozbiljno bili izgubljeni i vremenskim zonama i oka nisam sklopila u hostelu. Kada smo ustali ujutru, nisam znala šta me je snašlo. Zakazali smo prepodne Free walking turu i morali smo već da krenemo napolje.

Za Irkutsk kažu da je Pariz Sibira. Bila mi je donekle jasna komparacija, ima Irkutsk lepe barokne i stare zgrade, ali daleko je od Pariza, u svakom smislu. Dok smo se kretali do parka sa Lenjinovim spomenikom gde je trebalo da se nađemo sa grupom, sve nam je bilo neobično. U glavnoj ulici postavljali su novi asfalt i saobraćaj je bio obustavljen na pojedinim mestima. Osim svežeg betona, sve je mirisalo na davno prošlo vreme. Kao devedesetdruge u Beogradu, s razlikom što svi sada nose mobilne telefone. Ovde sam uživo videla SSSR, nekoliko decenija kasnije, ne po spomenicima, nego po načinu odevanja i frizurama.

U obilazak grada vodila nas je Maša. Osim nas troje, u grupi je bila žena iz Indije i žena iz Južne Koreje. Tura je trajala satima. Mnogo duže nego što je bilo predviđeno. Ljuban je bio naspavan i u svom elementu. Ono što Maša nije znala, znao je on i na kraju smo se dvoumili da li njemu ili njoj da platimo. Žena iz Seula pričala je o Severnoj i Južnoj Koreji i o tome da postoje susreti koji se organizuju jednom godišnje kada se rastavljene porodice mogu videti, ali doći na spisak je dugačak i spor proces i mnogi ne dožive da vide ponovo svoje rođake i porodicu od koje su rastavljeni. Ali kada se nije pričalo o Koreji, Indiji i Jugoslaviji, onda je opet bilo priče o Rusiji iz tri epohe: carske, sovjetske i moderne. O gradnji Transsibirske železnice. O Drugom svetskom ratu. O gulazima. U okolini Irkutska nalazilo se mnogo logora, a sam Irkutsk je grad prognanih ljudi. Oni koji su preživeli gulage, ovde su se naselili. I Mašin deda je iz gulaga. Za vreme Drugog svetskog rata, svaka kuća u Rusiji izgubila je oca, brata, dedu, ujaka, strica. Zato i ovde, kao i u Moskvi i u ostalim gradovima, gori večna vatra posvećena žrtvama rata.




Irkutsk je grad sa najjeftinijom strujom. 1 kilovat košta 1 rublju. Jedna rublja je 1.65 dinara. Irkutsk leži na reci Irkut i reci Angari, pritoci Jeniseja. Ovde ćete videti tipične sibirske, drvene kuće sa niskim prozorima, odmah uz zemlju. I te kuće su predivne. Ima i onih sređenih, renoviranih, a ima i onih skroz uleglih, propalih i napuštenih. Te kuće su zaštićene kao kulturna dobra i da bi je vlasnik renovirao, potrebne su mu posebne dozvole, a samo renoviranje je veoma skupo. I zato ih vlasnici spaljuju, jer im se više isplati da podignu novu, nego da renoviraju staru. Pored ovih drvenih kuća, u Irkutsku ćete videti i lepe barokne zgrade, ružne sovjetske zgrade i modernu arhitekturu.

U Irkutsku ćete videti sinagogu, džamiju, katoličku i pravoslavnu crkvu. Uz samo šetalište pored reke smeštene su Saborna crkva i Epifani katedrala. Irkutsk je grad univerziteta. Ovde čak dolaze studenti i iz drugih delova sveta, ali da bi studirali na nekom od univerziteta, dve godine moraju učiti ruski jezik jer su predavanja isključivo na ruskom.

Pred kraj ture polako sam se gasila. Toliko mi se spavalo da su mi suze išle, a još ni pola dana nije prošlo. Jedno vreme tražili smo kafić, nešto što ima baštu jer je bio sunčan i topao dan. Nismo našli. Onda su Ljuban i Golub kupili pivo i pili na klupi, a ja sam ležala pored njih jedva držeći oči otvorene. Kasnije smo u Vladivostoku saznali da je zabranjeno piti alkohol na ulici.

U Irkutsku smo proveli nekoliko dana. Četiri, čini mi se. Išli smo do drugog dela grada da vidimo brod koji je na Bajkalu služio za lomljenje leda. Najstariji ledolomac. Išli smo na pijacu. Maša nam je dogovorila pecanje sa njenim mužem i Golubom. Četiri dana ćemo obilaziti grad, uzduž i popreko. Posetićemo čak i tenk pomoću kog se Rusija odbranila od Nemaca. Otići ćemo da vidimo Kazanjsku crkvu u najružnijem delu grada, industrijskom, prljavom i sivom. Isprobavaćemo hranu u restoranima i sovjetskim kantinama. U Stolovaji, kantini u blizini Kazanjske crkve, izgubiću novčanik, a da toga neću ni biti svesna, sve dok nas ženica iz kantine nije sustigla da mi ga vrati. Posle ćemo joj nositi bombonjeru i sok. Vozićemo se trolejbusima i otkrićemo da se karta plaća vozaču po izlasku iz trole. Svi će ulaziti na srednja vrata, a izlaziće na prednja. Na svakoj stanici, putnici će strpljivo stajati u redu i davati vozaču sitan novac koji ovaj neće ni prebrojavati.

Videćemo babra, sibirskog tigra, maskotu grada, ali samo u obliku statue. Jedan dan namenićemo odlasku na Olhon ostrva na Bajkalskom jezeru i nikada nećemo znati kako se tačno izgovara njegovo ime. Ljuban će nam rezervisati šatore na obali. Ponećemo stvari i ići ćemo čak do luke na brod. Kada tamo stignemo, shvatićemo da brodovi tog dana ne idu. Onda ćemo zvati hostel i pokušavaćemo da se sporazumemo sa momkom na recepciji. Naime, za 1000 rubalja, svakog dana dolazi vozač po goste hostela i vozi ih do ostrva. Vožnja traje šest sati. Mi smo hteli za 500 rubalja da odemo brodom. Onda ćemo juriti taksijem do pijace, pa ćemo između tezgi tražiti kiosk na kom prodaju karte i shvatićemo da smo zakasnili nekoliko minuta. Sve maršrutke do naših Ohlon, Oklholn, Oklahon ostrva su već otišle.




Bajkalsko jeziro

Ali zašto smo ustvari došli u Irkutsk? Pa, zbog jezera. Bajkalskog. Najstarijeg i najdubljeg jezera na svetu. Najvećeg slatkovodnog jezera na svetu. Staro je između 25 i 35 miliona godina. Njegov nastanak je još uvek misterija za naučnike, ali složili su se oko jednog – nastalo je kao posledica pomeranja tektonskih ploča u Zemljinoj kori. Bajkalsko jezero, kada se gleda iz satelita, izgleda kao polumesec. Dugačko je 636, široko 79 km. Negde je navedena najveća dubina 1642 metra, negde 1740. Prva ili druga, svejedno je, dublje nije još izmereno. U jezero se uliva preko 300 reka, a jedina koja se izliva jeste Angara, ova na kojoj leži grad Irkutsk.

Sa zapreminom od 23 hiljade kubnih metara čiste slatke vode, Bajkalsko jezero predstavlja 20% ukupnih svetskih zaliha pijaće vode. To znači da bi u narednih 50 godina, jezero moglo da snabde vodom sve ljude na planeti. Zovu ga i Plavo sibirsko oko jer je njegova prozirnost vidljiva do četrdesetog metra dubine. Voda se obnavlja na svakih 380 godina. Kažu i da je njegova površina jednaka površini Belgije.

Zimi jezero zaledi između jednog i dva metra. Tada Tajlanđani i Kinezi dolaze iz Kine da vide zimu. Ovi što vole ekstremne sportove, iznajmljuju džipove i voze po ledu. Lokalci lome led i prodaju ga ugostiteljskim objektima, a neretko se mogu videti i oni koji prave rupe u ledu i pored peku roštilj, jer iz podvodnih džepova jezera izlazi gas metan. Zbog tog metana iznad vode pojavljuju se svetleće kugle, a onda neuko stanovništvo priča kako su to ustvari duhovi ljudi koji su nekada živeli u okolini jezera.  Jezero je bogato retkim životinjskim vrstama koje ne postoje nigde u svetu. U njemu smo viđali foke, jedine slatkovodne foke na svetu. Od 1996. godine, jezero sa okolinom nalazi se na UNESCO listi svetske baštine.

Bajkalsko jezero je nešto najlepše što ću videti od prirode i ono će nam biti najjači utisak s putovanja, ako izuzmemo doživljaj Transsibirske železnice.

Irkutsk je od Bajkalskog jezera udaljen oko 60 km. Postoji više načina da stignete do jezera: brodom, taksijem, biciklom, vozom ili jednostavno – autobusom. Tačnije, maršrutkom, kao što smo mi. Karte smo kupili dan ranije, na autobuskoj stanici i sutradan smo za oko sat vremena stigli u mesto Listvjanka. Po dolasku, ušli smo u Info turist centar i obradovali se što konačno upoznajemo nekog ko zna engleski. Dve devojke koje vode ekskurzije, upoznale su nas sa svim sadržajem na jezeru. I uradili smo sve što su nam savetovale.

Kupili smo odmah karte za brodić kojim ćemo se popodne prebaciti na drugu stranu jezera. Do tada imali smo sasvim dovoljno vremena da odemo do žičare i popnemo se do najviše tačke odakle ćemo videti delić jezera sa okolnim brdima. Kraj mu se ne vidi. Po povratku, posetićemo Bajkalski prirodnjački muzej. Ispred muzeja kupićemo SSSR broševe, a deka koji će nam ih prodati, ponavljaće da je Staljin bio dobar, a da su Srbi braća. Svratićemo do pijace i proći ćemo kroz Listvjanku čisto da ubijemo vreme do polaska broda.

Od obale Listvjanke do Nacionalnog parka na drugoj obali jezera, vožnja brodom traje oko sat vremena. Na brodu će nam ona devojka iz agencije dati osnovne informacije o jezeru i poslužiće nas čajem i kolačima. Želela sam da zabeležim svaki trenutak na tom brodu jer za ovim jezerom tako dugo uzdišem, pa sam se skroz skoncentrisala na vodu, brda oko njega i one planine u magli što se ne vide, jer to je taj jedan dan mog života koji ću provesti ovde i želim da ga pamtim.

Prvobitno, plan nam je bio da dođemo železnicom. Cirkum-bajkal železnicom, starim vozom koji ide tik uz obalu jezera. Jeste, predivno je, ali to celodnevno iskustvo koštalo je preko 100 evra. Mnogo više nego što smo platili kartu od Irkutska i nazad, brod, žičaru i ulaznicu za muzej.




Kada se gradila Transsibirska železnica, deonica oko Bajkalskog jezera bila je najteža. Zvala se Cirkum–bajkal i u periodu od četiri godine, od 1900 – 1904, na deonici od 89 km koja je povezivala Sludjanku i Bajkal, podignuto je 39 tunela, 248 mostova, 15 kamenih galerija, 268 pregradnih zidova… Na ovoj deonici radili su ruski vojnici i zatvorenici sa okolnih ostrva. Pošto je pruga građena iz dva dela, brodovi su prenosili ljude i vozove do druge obale odakle su šine nastavljale dalje, a jedan od tih brodova bio je i brod ,,Angara’’ koji smo ranije videli na reci Angari u Irkutsku. Kada je zima bila toliko jaka da ni brodovi nisu mogli da probiju led, šine su postavljane preko jezera, a vozove su vukle životinje. Godine 1957. podignuta je brana i ova železnica se od tada više ne koristi, osim za prevoz turista ili lokalaca koji odlaze na kampovanje vozovima koji saobraćaju samo nekoliko puta nedeljno.

Cela ova trasa danas predstavlja ,,muzej inženjerskih konstrukcija i građevinske umetnosti’’. Prošli smo kroz nekoliko tunela i prešli preko pruge, a ja sam se sve vreme nadala da će se u nekom trenutku pojaviti i taj voz. Ali nije. Ljuban je želeo da se okupa u jezeru. Ali nije. Golub izgleda da ništa više nije želeo. Čak je zaspao na brodu u povratku. Njega samo stavi blizu vode.

I opet, nismo nijednom pali u nesvest od tih lepota, a nije nam se ni desilo ništa što ćemo prepričavati drugima. Jednostvano, bili smo na Bajkalskom jezeru, videli smo zašto je toliko ljudi očarano njime i pod tim utiscima, vratili smo se u Irkutsk u vreme kada je sunce klizilo negde iza vijugavih puteva što presecaju jug Sibira.

Pozdrav,

Majus

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *