Transsibirska železnica

 

U voz u Kazanju ukrcali smo se dva sata posle ponoći. Ponovo nas je dočekala stjuardesa, ovog puta mlada Mongolka, preslatka bucka velikih obraza. Naša soba, kako ćemo je zvati, brojala je četiri kreveta, dva donja i dva gornja i pripadala je rangu druge klase. U to vreme, u njoj je spavala jedna starija žena. Nismo u prvom trenutku znali šta nas je snašlo jer je bio mrak i nismo mogli da nađemo gde se pali svetlo, a kupe je toliko bio uzan da smo se samo vrteli oko svojih osa u nekom polukrugu, ne znajući šta ćemo sa stvarima i našim telima. Dok smo tim stvarima napunili šupljine male sobe predviđene za posteljinu, razvukli čaršafe (nove i čiste) koje smo dobili od Bucke i dok smo se popeli na krevete, što je u početku bio pravi izazov, prošlo je već neko vreme za koje nas je  gospođa namrgođeno posmatrala jer smo potpuno narušili njen san i mir. Dok smo se smestili, voz se već ljuljuškao dalje na svom putu koji je nedavno započet u Moskvi i sada nastavlja kroz noć, preko šina koje proizvode takav zvuk da smo odmah utonuli u san.

Tako je počelo ono zbog čega smo došli u Rusiju, vožnja tom famoznom Transsibirskom železnicom koju čekamo godinama. U našem slučaju, trajaće tri dana i biće najlepši deo ovog putovanja.

Ne znam kojim redosledom da pišem o ovom vozu, niti šta da izdvojim kao najvažnije, ali potrudiću se da pokrijem sve sfere i delatnosti jednog života koji se odvijao za to vreme i pod tim okolnostima. U prethodnom tekstu o organizaciji puta, navela sam još neke važne informacije koje ću ovde preskočiti, pa ukoliko niste pročitali, link je na ovoj adresi.




Kratka istorija Transsibirske železnice

Do ideje da se napravi Transsibirska železnica, došlo se nakon izgradnje pruge između Moskve i Sankt Peterburga, još za vreme carske Rusije, a kako bi se evropska Rusija spojila sa krajnjim istokom i lučkim gradom Vladivostokom koji je nastao 1860. godine i nastavio da se razvija velikom brzinom. Pruga je krenula da se gradi sa dve strane, iz Vladivostoka i iz Čeljabinska, ka sredini, a kasnije su se ruti pripajali i ostali delovi, uključujući i Moskvu. Najkomplikovanija je bila gradnja pruge oko Bajkalskog jezera, ali o tome ću više pisati u narednoj priči. U svakom slučaju, gradnja železnice je bila veoma skupa i koštala je oko 350 miliona rubalja u zlatu. Za vreme gradnje železnice, radilo se u veoma teškim vremenskim uslovima, zimi kada su temperature dostizale duboke minuse, a uz to, rad se svodio na manuelni, uz korišćenje primitivnog alata poput sekire, lopate, pijuka i kolica zbog čega su ljudske žrtve bile ogromne. Uprkos svemu tome, svake godine, pruga je bila duža za 500 do 600 kilometara. I upravo se na ovom primeru još jednom može potvrditi surova činjenica koja na prostorima Rusije postoji vekovima: nije važno koliko će ljudi izgubiti svoje živote, dokle god je krajnji cilj zadovoljen. Ovog pravila pridržavaće se svaki vladar do današnjih dana.

Fotografija preuzeta sa sajta Wikipedia

Ruta Moskva – Vladivostok (9288 km) predstavlja glavnu trasu, građena je od 1891. do 1916. godine, prostire se na osam vremenskih zona, potrebno je ukupno sedam dana vožnje i treća je železnica po dužini. Druge dve su Donjeck – Vladivostok i Moksva – Pjongjang. Osim Transsibirske, postoje još tri železnice: Transmandžurska – od Moskve do Pekinga, Transmongolska – od Moskve do Ulan Udea, a onda produžava do Ulan Batora i Pekinga i četvrta, Bajkalskoamurska železnica – od Transsibirske do Bajkalskog jezera.

Transsibirska železnica prelazi preko osam velikih reka: Volge, Kame, Urala, Irtiša, Oba, Jeniseja, Angare i Amura.




Voz, život i priključenija

Naš vagon napravljen je u Istočnoj Nemačkoj. Ljubanu su vozovi uža specijalnost, pa eto i ja sada sa vama delim tu informaciju. U našem vagonu radile su dve stjuardese: Bucka i Druga, isto mlada, nežnog i bledog lica. Smenjivale su se na nekoliko sati i dok je jedna spavala, druga bi dočekivala putnike i obrnuto. Svako jutro, stjuardesa stavi kecelju i gumene rukavice, uđe u svaki kupe, pokupi đubre, obriše podove i prebriše krevete, očisti toalet, hodnik i izbaci đubre iz voza. Posle se presvlači i dočekuje putnike, deli im posteljinu, skuplja posteljinu od putnika koji odlaze, odnosi ih u nepoznatom pravcu i tako sve u krug. Predveče obe prođu kroz vagon i prodaju magnete, igre na sreću ili razglednice za decu obolelu od raka. Od njih smo kupovali grickalice, instant piree, supe i nudle od kojih smo pravili ručkove i večere. Kada se nismo od njih snabdevali hranom, jeli smo u restoranu voza. Cene su tu bile za nijansu više nego u gradovima po unutrašnjosti, a za nijansu niže u odnosu na Moskvu.

Svaki vagon ima toplu vodu koju smo koristili za čaj, pire i supe koje smo jeli. Nešto kao ruski samovar, ali ustvari izgleda kao mali bojler. Međutim, voda za pranje ruku bila nam je misterija prvih 24 sata. Znala sam da nema vode za tuširanje i na to sam se potpuno psihički pripremila i bila sam u redu sa tim. U toaletima me je zbunjivala slavina za pranje ruku sa odvrtajima koji ne rade, pa je Golub morao svaki put sa mnom da mi pomogne u tom procesu i štedljivo bi sipao vodu iz flaše kako bih oprala ruke. Koliko stvari uzimam zdravo za gotovo podsetim se svaki put kada otputujem negde. Međutim, Ljuban je kasnije otkrio mehanizam puštanja vode koji funkcioniše po sistemu: jednom rukom držiš pipak iza slavine i za to vreme pereš jednu ruku, a onda promeniš i opereš i drugu, ali treba biti baš strpljiv, jer voda curi u kapima i mlazevi ne postoje, pa čak ni najslabiji.

Ciklus

Ako ste žena u vozu Transsibirske železnice i putujete nekoliko dana, najgora stvar koja može da vam se desi je da dobijete menstruaciju. Meni se to desilo prvog dana. O tome niko nikada ne piše i menstruacija je i dalje tabu tema na našim prostorima, zato ću podeliti svoje iskustvo. Ono što će vam biti potrebno je mnogo vlažnih maramica, lekovi i eventualno neke kapi na bazi bilja koje bi trebalo da pijete već nekoliko meseci pred polazak, kako bi ublažile bolove, ako ih imate. Ja sam znala mesecima unapred da će mi se to desiti tada i užasno sam se plašila šta me čeka, a nisam želela da pijem tablete za odlaganje ciklusa. Verovatno sam se i dobro psihički pripremila na celu situaciju, pa sam je lakše i podnela, iako mi je u pojedinim trenucima bilo baš nezgodno i komplikovano bez vode, sve dok nisam saznala da se za samo 150 rubalja mogu istuširati u vagonu prve klase.

Spavanje

U trenucima kada me je stomak jako boleo, dobra stvar je bila i ta što nisam morala nigde da idem, osim da ležim. A kada čovek leži i ne radi ništa, onda spava. I ne samo ja. Svo troje smo mnogo spavali tih dana. Spavali bismo po celu noć, pa tokom dana bismo još dva, tri puta zaspali na po dva do tri sata i tako tri dana. Podočnjaci koje smo poneli od kuće, nestali su u tom vozu. Svemu tome doprinosilo je neprestano ljuljanje voza, zvuk šina, zvuk lokomotive i kiša koja je prva dva dana padala neprestano i dobovala po prozoru. I da, vremenske zone su se neprestano menjale, satovi se pomerali i potpuno smo izgubili kompas u vremenu. Ako bih uz sve ovo kratko gledala kroz prozor sa svog kreveta, za šta mi je trebalo da samo malo nakrivim glavu, tonula bih odmah u san. I Bucka je primetila tu našu naviku i raspitivala se da li je sve u redu sa nama.

Kada nismo spavali, čitali bismo, pisali (ja), mnogo razmišljali (opet ja) i gledali kroz prozor. Odmorili smo se od interneta jer ga nije bilo, a telefone smo mogli da punimo samo u hodniku vagona, pa su nam uglavnom bili isključeni. Gledali smo kroz prozor u Sibir, u krajolike koji su se neprestano menjali, fotografisali ili snimali. Sredinom septembra, jesen je ovde već uveliko prisutna, boje su iz zelene prešle u žuto i crveno. Smenjivale su se breze i četinari, tajge su zamenjivale tundre, sela gradove, reke su presecale železnicu i tada smo prelazili mostove preko Volge, Jeniseja ili neke treće. Prolazili smo kroz velike gradove poput Jekaterinburga, Omska, Novosibirska, Krasnojarska. Noću se ništa nije videlo osim zvezda i meseca kako juri pored voza.

Za tri dana, od Kazanja do Irkutska, našeg sledećeg odredišta, voz je četrdeset dva puta napravio pauzu u četrdeset dva grada. Da nisu toliko spavali, Ljuban i Golub bi četrdeset dva puta izašli napolje da puše i protegnu noge. Ja sam napolju bila samo dva puta. Pauze koje je voz pravio trajale su od dva minuta do sat vremena i nijednom nije bilo kašnjenja. Na tim pauzama Ljuban i Golub bi kupili od lokalaca konjske kobasice i jabuke. Dve kile jabuka ćemo posle tegliti od grada do grada.




Ljudi

Za sve vreme puta, nismo imali nikakvu neprijatnost. Voz je bio bezbedan i tako smo se i mi osećali. Vrata našeg kupea često su bila širom otvorena, iako bismo svi spavali. Ruskim železnicama putuju obični ljudi, porodice sa decom, momci, devojke, mladi, stari, sami, u paru ili sa prijateljima. Dok je nama ovo bilo putovanje života, njima je svakodnevica.

 

Nas troje ćemo najviše vremena biti sami u kupeu. Spomenula sam gospođu koju smo prepali našim dolaskom. Sutradan nije bila raspoložena za bilo kakvu komunikaciju, iako se Ljuban trudio da bude ljubazan prema njoj, ostala je tvrda i ozbiljna. Ubrzo je otišla. Bili smo jedini stranci u vagonu, a među nama samo je Ljuban pričao ruski. Ostali ne pričaju druge jezike, pa je uglavnom sva komunikacija išla preko našeg poliglote.

Za dvadeset četiri sata već smo poznavali naše susede. Bila je tu jedna mlada majka sa ćerkicom. Devojčica je imala oko dve godine. Šetala je od jednih do drugih vrata, dosađivala se i često dolazila do nas i zavirivala u sobu. Bila je i jedna stara Ruskinja sa maramom koja bi svaki put na putu do toaleta snažnim potezom ruke zatvarala jedini prozor koji je bio otvoren u čitavom vagonu. Kada bi se vratila u svoje odaje, ja bih ponovo otvorila prozor i tako smo se igrale te zamorne igre celim putem.

Druge večeri, u Jekaterinburgu, pridružila nam se prijatna plavokosa naših godina i pitala nas da li je jezik kojim govorimo srpski. Bilo nam je lepo u njenom društvu jer je znala nešto engleskog, ali i to se brzo završilo jer smo nas troje opet pali u komu. Dok smo se ujutru probudili, nje već nije bilo.

U Novosibirsku, kasno popodne, pridružio nam se mladić bez zuba. Došao je sa još dvojicom prijatelja koji su bili smešteni u drugim kupeima, pozdravio se sa nama uz širok bezubi osmeh i smrdeo je na alkohol, a onda je sa onom dvojicom nestao. Iz restorana se vratio posle nekoliko sati još pijaniji. Sve je izgledalo kao početak nekog vica: našli se pijani Rus i troje Srba… Posle smo se smejali jer je Golub pokušavao da priča ruski tako što je srpske rečenice izgovarao sa tvrdim ruskim akcentom, kao na primer ,,A zašto ovaj voz tako sporo stajet?’’ ili ,,Ja ne panimaju BAŠ po ruski”. Priče su se razvukle predaleko, pa je tako Rus obećao da će nam njegov brat doneti domaću rakiju, ali očigledno da se toga nije sećao sutradan, jer je u 6h ujutru napustio voz, a da se skoro nije ni pozdravio sa nama iako smo svi već bili budni i poželeli mu vse krasivoe.

Konec

Pred kraj puta, Bucka nas je probudila da ustanemo. Oko tri ujutru stizali smo u Irkutsk. Spakovali smo stvari, pokupili čaršafe, đubre i pospremili sobu. Toliko smo se vezali za tu kocku dva sa dva i skoro da sam suzu pustila. Na peronu, sačekali smo da Bucka dočeka nove putnike koji će zauzeti naša mesta, slikali se sa njom našim i njenim telefonom, pozdravili se i otišli dalje.

***

,,19.09. 1:19 pm je po jednoj od ruskih vremenskih zona. ne znam gde smo tačno, jer nema signala. nas troje je u kupeu i jedna namrgođena babuška. krenuli smo noćas iz kazanja i putovaćemo tri dana. ljuban i golub prate red stanica i prave plan pušenja. vozovi su stari i čisti. sssr. ako se nismo dovoljno zbližili do sada i u životu, zbližićemo se ovde. gde god da se okrenemo, golubova stopala su nam u nosu. ali tako se lepo spava. u rusiji je prava jesen i sve je šareno.’’

,,ljuban i ja smo doručkovali jaja u restoranu i popili čaj i kafu. svi smo još po nekoliko puta zaspali u toku dana. čitala sam danas dovlatova. skroz je drugačije čitati ga kod kuće i ovde dok slušam ruski jezik. ’’

,,20.09. 4:55 am, negde u sibiru. ne spavam već nekoliko sati, jer je ljuban previše spavao preko dana i sada rajzuje i mi sa njim. na oko pet sati smo od omska. ona cura što je ušla u jekaterinburgu, otišla je dok smo svi spavali. još je mrak, mislim da ću da dremnem još malo. šta li radi baba vera, nisam je dugo videla…’’

,,21.09. 9:58 am. nakon što su se siti ispričali i razmenili brojeve telefona, došao je još jedan pijani rus, pijani rus broj 2, drug pijanog rusa broj 1. broj 1 je obećao da će nas u krasnojarsku na stanici sačekati njegov brat sa rakijom. nema ništa od toga. sinoć je bio toliko razgaljen, ali jutros jedva da je progovorio. i ima amneziju. a i mamuran je opasno, uopšte mu nije dobro. prešli smo jenisej reku. kolika je… sibir je prelep!’’

Pozdrav,

Majus

 

 

*Svi tekstovi sa Transsibirske rute nalaze se na linku.

*Naslovna fotografija preuzeta sa interneta




6 thoughts on “Transsibirska železnica

  1. Lea Reply

    Obozavam putovanja u ovom stilu, interesantno je jer pored destinacie upozante mnoge ljude u putu.

  2. Violeta Reply

    Draga Majus, kao što reče pratilac Goga, pitanje je koliko ima njih koji čitaju, ali nemaju naviku, poput mene, da ostavljaju komentare. Lenjost, prezasićenost pisanjem na poslu, šta god, ali tako je. Upravo si me ti prva inspirisala da prvi put ostavim komentar, što valjada govori nešto o tome koliki si umetnik reči kada treba opisati doživljeno i preživljeno na putovanjima. Potpuno razumem ono “Nobodu cares for your travels”, ima tu negde istine, meni se redovno dešava da ni bližnji nemaju koncentracije da više od 5 minuta saslušaju utiske, kakvi god bili i nadahnuto opričani, a šta tek reći o “nezainteresovanim strancima”. Međutim, izgleda da ovakve postove upravo čitaju ljudi koji su zaista svom dušom zainteresovani za putovanja i spremni da progutaju svaku napisanu reč, te svakako vredi i dalje pisati, zbog sebe i zbog njih. Da ne kažem da sutra i tvoja deca mogu sa uživanjem čitati ovakve divno napisane uspomene sa putešestvija. Poenta-ne odsutaj. Želim ti samo da što češće imaš o čemu da pišeš!!!
    P.S. preporuka za upravo odrađeno putovanje po Kanarskim ostrvima (Tenerife i Gran Canaria), za dušu i aktivne putnike!
    Pzzzz
    Violeta

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *