Kazanj

Od Moskve do Kazanja vozom

Voz iz Moskve za Kazanj krenuo je nešto pre ponoći. Kupili smo karte za sedenje jer je već sutradan u 13h trebalo da stignemo na odredište. Osećala sam se nekako svečano što ću konačno putovati vozom Transsibirske železnice, iako do Sibira imamo još nekoliko dana. Ali, predugo sam romantizovala to putovanje koje nije predstavljalo samo puko putovanje vozom, već putovanje Transsibirskom železnicom, a to je skroz druga stvar, pa otud i to neko praznično raspoloženje u kome sam bila tog dana pred polazak. Znate već, Doktor Živago, hladne zime, sneg koji prekriva četinare i breze i jedna pruga koja preseca taj predeo, jedan voz sa starom, po mogućstvu parnom lokomotivom koja ispušta paru uz ujednačeno pištanje… Jasno mi je bilo da od toga nema ništa, jer za početak nema snega, a tu sliku iz ptičje perspektive koju zamišljam, mogu videti samo na tuđim fotografijama ili u filmovima.




Na ulazu u vagon dočekala nas je stjuardesa, proverila naše karte na osnovu pasoša i rekla nam koja su naša sedišta. Vagon je bio pun sivih i bezubih lica i nikakvo uzbuđenje nije bilo na njima što će putovati noćas. I ko zna koliko će se voziti do cilja, u tim uslovima. Bili smo jedini stranci i svi su u vagonu gledali u nas. Razlog tome je i nesporazum sa jednom bakicom koja je pogrešila vagon, pa je sela na Ljubanovo mesto. Golub i ja nikako ne panimajemo po ruski, ali Ljuban je uz svoje osnovno poznavanje jezika ipak uspeo da joj objasni o čemu se radi. Ostali su radoznalo gledali komešanje oko naših sedišta i dobacivali ili se smejali. Kada je nesporazum bio rešen, trebalo je samo spustiti sa police iznad sedišta njene ogromne kese i torbe pune cigala, u čiji je sadržaj Ljuban bio apsolutno siguran, jer je sve te stvari vukao nekoliko vagona dalje, ne bi li pomogao nejakoj ženici.

Po kretanju voza, stjuardesa je podelila navlake za sedišta kako bismo naslonili glave i ubrzo su svi u vagonu, a bilo nas je oko pedeset, zaspali. Ja naravno nisam oka sklopila zbog mnogobrojnih zvukova, hrkanja, prdenja, povremene zvonjave mobilnih telefona, otvaranja hrane i čeprkanja po torbi uz šuškanje kesa. S vremena na vreme, neko bi prošao do wc-a, a ja bih bunovno pratila taj usnuli život u vozu i pazila na naše stvari, nepoverljiva prema svima. Sve je u vozu bilo pomalo jezivo, sedišta su bila užasno prljava, a ovi su mi rekli da ni toalet nije bio ništa bolji, pa sam tako presedela tu vožnju bez kapi vode kako ne bih morala da ga posećujem.

Međutim, sve je u suštini prošlo dobro i put je okončan tačno u predviđeno vreme. Vozovi nisu nijednom kasnili ni minut za sve vreme našeg boravka u Rusiji.

Smeštaj u Kazanju nalazio se u samom centru grada, a na svega nekoliko minuta hoda od železničke stanice. Nema te sile koja moža da me digne bolje od tuša posle neprespavane noći u prljavom vagonu. Odmah smo izleteli napolje i krenuli u obilazak grada.

O Kazanju

Kazanj je najstariji grad u Rusiji i Istočnoj Evropi. Čak je od Moskve stariji 150 godina. Nastao je 1005. godine i nalazio se tačno na granici između Evrope i Azije. Po nekim izvorima, njegovi osnovači bili su Volški Bugari, a po drugim, Tatari iz vladavine Džingis-Kana. Sve u svemu, ovo je prvi neruski grad sa muslimanskim stanovništvem koji je 1552. godine osvojio Ivan Grozni. Tom prilikom, Grozni je potpuno uništio grad i mučio i ubijao lokalno stanovništvo. Kasnije je podigao Hram Vasilija Blaženog u Moskvi kako bi se osvajanje Kazanja proslavilo.

Stare kuće u Kazanju, u blizini Kremlja

Danas, Kazanj je osmi grad po veličini, a treći po značaju, odmah posle Moskve i Sankt Peterburga. Predstavlja glavni grad Republike Tatarstan i nalazi se na ušću dveju reka, Kazanjke i najduže reke u Evropi, Volge. Većinsko stanovništvo čine Tatari, preko 50%, a ostali su Rusi i druge nacionalne manjine. Oba jezika, tatarski i ruski, jednako se koriste u Kazanju.

Pogled sa Kremlja na drugu stranu grada

 

Kazanj predstavlja i veliki ekonomski, univerzitetski, trgovinski i sportski centar. U njemu postoji preko četrdeset muzeja i galerija i preko trideset univerziteta, među kojima je najpoznatiji onaj na kome su studirali Lav Tolstoj i Vladimir Iljič Lenjin, po kome se Kazanjski državni univerzitet danas zove.

Šta obići?

Kremlj i okolina

Glavna turistička atrakcija i glavno obeležje grada jeste Kazanjski Kremlj bele boje iz 10. veka, a koji je na UNESCO listi svetske baštine. U vreme pohoda na grad, u Kremlju postojala je najveća džamija na svetu koju je Ivan Grozni uništio. Tek devedesetih godina prošlog veka, započeta je ponovna gradnja i 2005, kada se slavila hiljadita godišnjica postojanja grada, na istom mestu podignuta je najveća džamija u Rusiji i Evropi – Kul Šarif džamija. U i pored utvrđenja smešteno je i nekoliko spomenika, nekoliko pravoslavnih crkava sa zlatnim i zelenim kupolama koje su tako karakteristične za ruske crkve, muzeji, među kojima bih istakla Ermitaž, jedini muzej koji pripada Ermitažu u Sankt Peterburgu, ali sa ogrankom u ovom gradu. Sa tvrđave prostire se pogled na obe reke, a tog popodneva, spremalo se i neviđeno nevreme, pa je nebo poprimilo neverovatne boje pred oluju.

Kul-Šarif džamija

 




Još jedna važna građevina u okviru Kremlja jeste Sjujumbikina kula. Posebno mi je zanimljiva priča o njenom nastanku. Naime, kada je već pomenuti Ivan Grozni došao u grad, zatražio je od princeze Sjujumbike da se uda za njega, a kako ona to nikako nije želela, pristala je samo uz uslov ako Ivan Grozni za sedam dana podigne kulu visoku toliko da je nema svet. On je to i učinio, za sedam dana podigao je kulu visoku 58 metara, a ona se onda bacila sa nje kako bi izbegla udaju. Toliko je Ivan bio ,,Grozni’’.

Sjujumbikina kula

Nedaleko od Kremlja nalazi se najznačajnija pravoslavna crkva u gradu – Petropavlovski Sabor. Za nju sam saznala nekoliko minuta pre nego što ću sve ovo napisati, jer je zbog aktuelnih radova na njoj nisam ni videla. Jesam ugledala prelepu kupolu koja me je privukla, ali kada sam došla do dvorišta, bila je okružena skelama i zelenom mrežom, tako da sam nastavila dalje, bez saznanja o čemu se radi. Sada čitam da je podignuta 1772. godine, nakon što je drvenu crkvu koja je prethodno bila na istom mestu, posetio Petar Veliki i tu je proslavio svoj 50. rođendan. Ali priložiću fotografiju sa interneta jer je crkva inače prelepo ukrašena, sa neobičnim detaljima cveća i vinove loze.

Petropavlovski sabor, fotografija preuzeta sa sajta Turističke organizacije Kazanj

Glavna pešačka ulica zove se Bauma. Ulica kao i u svakom drugom gradu, ovde ćete zateći fontane, skulpture, restorane, suvenirnice u kojima će babuške koštati tri puta jeftinije nego da ih kupujete u Moskvi, galerije i prodavnice. Ovde smo pronašli restoran u koji ćemo se nekoliko puta vratiti. Tačnije,  samo ćemo tu i jesti tokom našeg dvodnevnog boravka u Kazanju.

Dom Chaya

Radi se o pravoj sovjetskoj kantini koje smo kasnije viđali i u drugim gradovima po Rusiji. U Kazanju, restoran se zove Dom Chaya i možda postoji i na drugim lokacijama, ali mi smo dolazili u ovaj u Bauma ulici, odmah preko puta velikog murala Mona Lize sa mobilnim telefonom. Restoran funkcioniše po principu menze: uzimate sami tacnu i onda birate ili prstom pokazujete tetama u belim uniformama sa belim kapama na glavama. Salata, supa (boršč ili soljanka), glavno jelo koje podrazumeva pire krompir ili neko drugo varivo umesto krompira, meso, hleb, dezert i piće može da vas košta između 200 i 500 dinara. Osim što je jeftino, hrana je ukusna, bilo nam je važno da jedemo domaću, tatarsku, kuvanu i čorbastu hranu i svidela nam se atmosfera mesta jer ovde dolaze uglavnom lokalci.

Tatarsko selo

Nakon opsade grada 1552. godine, Tatari su morali da napuštaju Kremlj i selili su se van grada. Danas je tatarsko naselje veoma blizu pešačke zone u centru i ovde možete videti stare drvene kuće jarkih boja. Međutim, u tih nekoliko ulica, jako mali broj kuća ostao je autentičan i praktično je celo naselje renovirano tako da privuče turiste. U tim kućama uglavnom su sada smešteni restorani, kafići i suvenirnice.

Ostalo

Iako je Kazanj veliki grad, bar u starom jezgru sve je blizu. I iako smo planirali da neka mesta nećemo obilaziti jer nas ne zanimaju, u dva dana imali smo toliko vremena da smo na kraju i tamo išli. Tako smo obišli pijacu i tamo kupili debele čarape i čaj. Sa svih strana su iskrsavale pravoslavne crkve i džamije, male prodavnice začina i hamami. Kazanj je neobična kombinacija istoka i zapada, modernog, carskog i sovjetskog.

Vozili smo se i relativno mladim kazanjskim metroom. Otvoren je isto 2005, na obeležavanju hiljadite godišnjice (iste godine otvoren je i stadion). Postoji samo jedna linija sa jedanaest stanica. Stanice nisu toliko impresivne kao one u Moskvi, ali dovoljno su sređene i ukrašene da im možemo zavideti. Ovde se umesto karata kupuju žetoni, a jedan žeton košta 27 rubalja što je oko 43 dinara. Momci su se metroom odvezli do druge strane obale gde se nalazi veliki Porodični centar u obliku pravog kazana po kom grad nosi naziv i fotografisali Kazanj iz druge perspektive, a ja sam za to vreme lutala između polica sa prašnjavim eksponatima iz sovjetskog perioda, SSSR muzeja.




Na kraju, odličili smo se da posetimo i taj Hram svih religija van grada. Do tamo je trebalo da stignemo autobusom i dok smo odmicali, vreme se ponovo menjalo, nebo je postajalo crveno, a kada smo stigli do hrama, vetar je ludački duvao i pojavila se duga. Te vremenske neprilike pored vode oduševile su nas više nego sam hram za koji će se ispostaviti da nije ništa posebno, čak malo sablasno deluje. Jedini razlog zašto smo dovde došli bila je njegova šarena spoljašnjost koju smo videli na fotografijama, ali kada smo još i ušli unutra, još više smo se razočarali svime što se tamo nalazi. U hramu svih religija sve je mirisalo na Raspućina i jedva smo čekali da ga napustimo.

Mislim da smo u Kazanju uštedili novac na ovom putovanju. Toliko je sve bilo jeftino, od smeštaja, do hrane, suvenira i prevoza. Pa samo smeštaj koštao je 10 evra za dva noćenja, u centru grada, ocenjen ocenom 9.6. Ljuban i Golub su za 2000 dinara kupili pola prodavnice, od kavijara, sireva, salata, mesa, ovih i onih šunki, čokolada i čega sve ne, samo da bismo probali njihove proizvode.

I u suštini to je jedino što smo radili u ovom gradu – dobro jeli i smucali se po gradu. Čak smo imali vremena i da odmorimo pre nastavka putovanja, vozom koji je ponovo kretao usred noći, a i da se okupamo još jednom jer ko zna da li ćemo u vozu imati vode.

Odlazak iz Kazanja

 

Pozdrav,

Majus

*U prethodnim tekstovima možete naći sve informacije o organizaciji puta u Rusiju, kao i o Moksvi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *