Moskva

Pročitala sam skoro tekst Nobody cares for your travels i skoro da sam odustala od pisanja putopisa. Neretko zapadnem u tu krizu, preispitujem se šta će mi ovo i dođe mi da dignem ruke od bloga, ali na kraju dana, ipak volim da pišem priče sa svojih putovanja, pa makar ih niko i ne čitao osim mene same. Ova dilema javila mi se i posle dolaska iz Rusije. Celo putovanje je bilo toliko veliko da ga ne mogu u jednom dahu prepričati. Veliko kao i sama Rusija. I sada kada treba da pišem o tome osećam se kao da je preda mnom preveliko parče kolača kojem ne znam kako i odakle da priđem.

Putovanje kroz Rusiju Transsibirskom železnicom želim odavno, dugo mi je bilo nedostižan san. Poslednjih godinu dana proživljavala sam ga kroz planove i organizaciju puta. A onda sam otišla na taj put i ništa se posebno nije desilo. Nisam nijednom pala u nesvest od lepote, uzbuđenja ili čegagod, a o čemu sam maštala, jer sve je bilo normalno. Dve nedelje vodili smo svoje živote u putu, daleko od kuće ili što bi Memedović rekao: nismo putovali, živeli smo putujući. Međutim, poslednjeg dana, kada smo se Golub i ja oprostili od Ljubana, ušli u taksi za aerodrom, prolazili ponovo, a ustvari poslednji put kroz Moskvu koju sam već volela, suza mi je zaigrala u oku od tuge što se rastajemo od prijatelja i što je to putovanje završeno. Ošamario me je povratak kući posred lica i tada mi je bilo jasno koliko mi je bilo lepo. Nekoliko dana kasnije gledaću istu onu mapu sa rutom koju smo prešli, ali drugačije, jer to više nije bila ista ona mapa od pre polaska na put.

Mos – Kva

Mosok je bio osnivač grada, a njegova žena zvala se Kva, pa otud naziv Moskva. Ali ovo je samo jedna od priča i legendi o nastanku imena grada. Najlogičnije da je dobila naziv po istoimenoj reci koja prolazi kroz grad. U taj grad, stigli smo prvo Golub i ja, a nakon 24 sata i Ljuban. Došli smo usred noći i dok nas je taksi vozio preko mosta u blizini osvetljenog Kremlja, uzdrhtala sam od uzbuđenja jer ga konačno vidim. U njoj ćemo provesti tri cela dana, a onda ćemo se poslednjeg dana putovanja vratiti da se odmorimo i zaokružimo priču pred povratak kući. Pre Moskve, bila sam u Sankt Peterburgu koji mi je ostao u lepom sećanju, po lepim zgradama, pomalo oronulim, širokim bulevarima, vožnji Nevom, Ermitažu. Moskva mi se dopala istom silinom, ali drugačije.

Bili smo smešteni u samom centru, na pola kilometra od Kremlja. Rano ujutru, zaputili bismo se baš tamo. Prvi bedemi podignuti su još u 12. veku, a njegov izgled menjao se vekovima. Svaki vladar dodavao je nešto svoje što će obeležiti njegovu vladavinu i ne samo na Kremlju, već u celoj Moskvi i Rusiji. Tako je Kremlj nekada bio od drveta, nekada obojen u belo, za vreme Drugog svetskog rata čak je bio maskiran kako bombe ne bi padale na njega, a pre Olimpijade 1980. godine, dobio je današnji izgled, kada su ga obložili crvenom ciglom. Ako bih rangirala trgove po njihovoj lepoti, Krasnaja plošćad, odnosno Crveni trg, na mojoj lestvici zauzeo bi prvo mesto. Na ovom trgu nalaze se najlepše građevine: Istorijski muzej u prelepoj crvenoj zgradi i Hram Vasilija Blaženog – simbol grada koji je podignut od strane nepoznatih arhitekata za vreme vladavine Ivana Groznog, a koji ih je navodno oslepeo nakon završetka kako nikada ne bi napravili ništa slično. Između ostalog, tu je i veliki tržni centar – GUM, u staroj zgradi iz 1893. godine.




Zidine Kremlja, vojnik pored Spomenika neznanog vojnika i večne vatre

Sve besplatne turističke ture koje se mogu posetiti u Moskvi, posetili smo. Istorijsku, metro i sovjetsku i na svakoj turi isticali su sledeće: Rusija se deli na tri velika perioda – carski do Oktobarske revolucije 1917, sovjetski od Oktobarske revolucije do pada berlinskog zida i moderni od 1990. do danas. Svaki taj period ostavio je velikog traga na ovu državu i uticaji svih tih epoha se i danas isprepletano mogu videti u celom gradu i državi, u arhitekuri, kulturi, životu, mentalitetu ljudi. Lako ćete uočiti građevine iz doba kada je Rusija bila carska država, a onda ako malo bolje zagledate, videćete da su carski motivi na tim zgradama zamenjeni srpom i čekićem – simbolom komunizma. Na svakom pedlju grada, Moskve ili nekog drugog, videćete Lenjinovu bistu, spomenik, biblioteku, univerzitet, trg, ulicu, put, muzej koji nosi njegovo ime. Sve je u znaku Lenjina, iako nije bilo tako oduvek.




Moskva u vreme Staljina

Kada je Lenjina posle smrti zamenio Staljin, za vreme svog života podigao je nebrojeno spomenika samom sebi, u svim zemljama SSSR-a i tako stvorio kult ličnosti. Tog Gruzina će pola nacije gledati kao diktatora i tiranina i mrzeti ga zbog miliona Sovjeta koje je poslao u tešku i sigurnu smrt, a pola će ga gledati kao spasitelja od velike pošasti Hitlerove nacističke Nemačke. Međutim, posle njegove smrti doći će Hruščov i u destaljinizaciji, uništiće svaki njegov spomenik i tako vratiti Lenjina na stari pijedestal. Ići će toliko daleko da će se u metro stanicama, kockice na mozaicima na kojima je Josif Staljin, menjati novim kockicama sa likom Vladimira Iljiča Lenjina ili nekim drugim simbolom sovjetske države. Čak će posle smrti, Staljin deliti mesto sa Lenjinom u mauzoleju pored Kremlja na Crvenom trgu gde će snom pravednika počivati nekoliko godina, ali kasnije će ga prebaciti iza mauzoleja sa ostalim političarima i velikim Rusima među kojima je i Jurij Gagarin. Tu se nalazi jedna od ukupno tri njegove biste u celom gradu. Ostale dve su u Muzeon parku skulptura.

Lubjanka – najviša zgrada u Moskvi

Nastaviću još malo u maniru Jozefa Staljina i spomenuću zgradu pod imenom Lubjanka. Bila je posebna po tome što se u njoj nalazilo predstavništvo Narodnog komeserijata unutrašnjih poslova (NKVD), a kasnije, posle Staljinove smrti, KGB-a. U to vreme svako je mogao lako da bude proglašen izdajnikom. Kada bi noću iz stana neke od moskovskih zgrada gorelo svetlo to bi značilo samo jedno – tajna policija je došla po svoju novu žrtvu. Za vreme Staljinove vladavine, samo je u Moskvi ubijeno 40 hiljada ljudi koji su prethodno mučeni u ovoj zgradi. Staljin je bio toliko poremećen, surov i paranoičan da je ubijao i mučio čak i supruge i decu svojih najbližih saradnika kako bi testirao njihovu odanost, a hapsio je i supruge već uhapšenih ljudi, trudne ili sa bebama koje su kasnije oduzimali majkama i smeštali ih u domove kojima je rukovodio NKVD. Uostalom, njegova svirepost se ogledala i u činjenici da rođenog sina nije želeo da izbavi iz nemačkog zarobljeništva tokom Drugog svetskog rata, kada su Nemci predložili razmenu, uz izgovor: Rat je rat! Ako ćemo nastaviti sa brojkama, podaci govore da je za vreme njegove vladavine ubijeno oko milion ljudi, četiri miliona je poslato u logore, takozvane gulage po Sibiru, dok je šest i po miliona deportovano, a po mnogim izvorima, ukupan zbir stradalih procenjuje se na 20 miliona. Za Lubjanku se pričalo da je najviša zgrada u Moskvi jer se iz nje može videti Sibir. Da ironija bude veća, odmah do Lubjanke nalazio se dečji tržni centar igračaka koji i danas postoji pa su tako dečji raj i pakao odraslih bili smešteni jedno do drugog. (Sa krova dečjeg tržnog centra pruža se lepa panorama na ceo grad koju danas možete videti ako se popnete na vrh zgrade.)

Svedoci Staljinove vladavine ogledaju se i u arhitekturi. Naime, Staljin je naredio podizanje devet oblakodera u Moskvi, od kojih je izgrađeno sedam, u periodu od 1947. do 1953. godine. Poznate su i pod nazivima Sedam sestara i Staljinove torte ili Staljinovi oblakoderi. U ovim zgradama danas su smešteni hoteli, univerziteti, MUP ili se koriste kao stambeni objekti, a osim u Moskvi, iste ovakve zgrade postoje i u gradovima drugih država koje su bile pod šapom SSSR-a, u Varšavi, Pragu, Rigi, Bukureštu i Kijevu.

Jedan od sedam Staljinovih oblakodera, pogled sa reke

VDNKh

Za vreme Staljinove vladavine postavljeni su temelji za izgradnju jednog od najvećih parkova u Moskvi u kome je 1935. godine trebalo da se održi izložba pod nazivom Vsesoyuznaya Selsko-Khozyaystvennaya Vystavka što bi sa bukvalnog ruskog gugl prevoda trebalo da znači Svesindikalna poljoprivredna izložba. Staljin je sam odlagao otvaranje izložbe, zatim se desio Drugi svetski rat i park je kasnije menjao svoj izgled do današnjih dana, ali 1959. je definitivno preimenovan u Vystavka Dostizheniy Narodnovo Khozyaystva – VDNKh što otprilike znači Izložba dostignuća nacionalne privrede. Ideja je ustvari bila da se prikaže postojanje SSSR države i umnogome se taj monumentalizam da primetiti, ali kako renoviranja i izgradnja i dalje traje, ono što se danas u ovom parku smeštenom na prostoru od 235 hektara nalazi, jeste neobična kombinacija kiča i onoga što je komunizam nekada bio. Pa tako ovde možete videti fontanu sa šesnaest zlatnih žena koje predstavljaju žene iz država – bivših članica SSSR-a, kao i paviljone koji su posvećeni svakoj državi. Nedaleko odavde, levo od ulaza ugledaćete i veliki TV toranj, veliku raketu i Muzej kosmonautike, dok je desno od ulaza smešten spomenik – simbol SSSR države.

Radnik i kolhoznica

Jedino dobro (ili još jedno loše?) što su komunistički, pa i nacistički režimi iznedrili, jeste arhitektura koju ili voliš ili ne voliš. Ja sam veliki ljubitelj socijalističke/komunističke/staljinističke/nacističke/sssr/jugoslovenske arhitekture, a ,,Radnik i kolhoznica’’ je jedan od impresivnijih spomenika koji sam do sada videla. Nastao je za potrebe Svetske izložbe u Parizu, 1937. godine. Staljin je izabrao arhitekte Veru Muhinu i Borisa Jofina za ovaj projekat. Ideju su pronašli u antičkoj skuplturi dvojice Atinjana (Hermodija i Aristogitona) koji su ubili persijskog tiranina i tako doneli demokratiju u Atinu. Po njima nastali su ,,Radnik i kolhoznica’’ sa srpom i čekićem koji su predstavljali jedinstvo radničke klase u Sovjetskom Savezu. U zanimljivostima o nastanku ove 24 i po metara visoke skulpture, naišla sam i na podatak da je Vera Muhina bila optužena da je unutar haljine kolhoznice napravila lik Lava Trockog (koga je Staljin kasnije ubio dok je ovaj ljubavisao sa Fridom Kalo po Meksiku), zbog čega je bila podvrgnuta ispitivanjima i zamalo da je izbace sa projekta (u najboljem slučaju). Međutim, optužbe su bile netačne. Izložba je održana na Trokaderu ispred Ajfelovog tornja, a Francuzi su odlučili da skulpture Rusije i Nemačke postave jednu naspram druge i na taj način se našale sa dva najveća rivala. Skulptura nacističke Nemačke bila je rad poznatog nacističkog arhitekte Alberta Špera, rimski znak III, orao i svastika – simboli Trećeg Rajha. Oba rada osvojila su Gran pri. Radnik i kolhoznica vraćeni su u Moskvu i dugo se skulptura nalazila u blizini VDNKh parka, na postolju tri puta manjem od onog u Parizu zbog čega je Vera Muhina bila veoma ljuta. Nakon rekonstrukcije, skulptura je prebačena 2010. godine na postolje visoko 34 i po metara. Od 1947. godine skulptura se nalazila u špici svakog filma koji je snimila najveća sovjetska filmska kuća ,,Mosfilm’’.

Metro

U Moskovskom metrou trenutno postoji petnaest linija, a nove se neprestano grade kao i čitava Moskva. Tih petnaest linija prostire se na 400 km metro šina što je otprilike razdaljina između glavnog grada i Sankt Peterburga. Postoje stari vozovi, sa ili bez vozača i super-moderni vozovi nove generacije. Postoje oni užasno bučni od kojih sam se na početku prepadala i oni nečujni. Ali svi oni dolaze na minut i ako zakasnimo na jedan, evo drugog za vrlo kratko vreme. Cena karte je 55 rubalja. Najbolji kurs po kom smo uspeli da razmenimo evre je 70 rubalja po jednom evru (i uglavnom smo menjali kod Ljubana, preko njegove banke, jer je u menjačnicama i bankama kurs bio veoma loš). Po toj računici, 55 rubalja bi bilo manje od 90 dinara za kartu u moskovskom metrou. Ukoliko plaćate platnim karticama, cena je 30 rubalja što je manje od 50 dinara. U Beogradu, karta košta 89 dinara, ukoliko se plaća platnim karticama, cena je skuplja za 10 dinara, a svi koji žive ili su skoro bili u Beogradu upoznati su sa paklom javnog gradskog prevoza i saobraćaja uopšte.

Beloruskaja stanica. Na mozaiku na plafonu stanice, nekada je umesto srpa, čekića i slova SSSR, stajao Staljinov profil.

Elem, metro u Moskvi je nastao 1935. godine, po uzoru na metro u Londonu. U to vreme, kako su televizija, radio, novine, knjige, pozorište i bioskopi predstavljali luksuz, jedini način vlasti da komunicira sa običnim stanovništvom, bio je preko metroa. Moskovljani su svakodnevno koristili metro kako bi odlazili do svojih poslova, pa je tako svaka stanica trebalo da prenese neku poruku. I zato je metro u Moskvi jedan od najlepših u svetu, iako bih istakla da je onaj u Sankt Peterburgu mnogo lepši jer predstavlja više carsku nego komunističku Rusiju.

Komsomolskaya

Tako u Moskvi na primer postoji stanica koja svojom belom bojom, mermerom i ponekim ukrasom podseća na palatu, a tu je da bi čoveku koji je rođen i celog života je živeo u drvenoj kući, približi osećaj palate koju nikada neće videti. Postoji stanica u kojoj su smeštene bronzane figure sovjetskih ljudi kako sede sa detetom, životinjom, knjigom, puškom i drugim oruđem i alatom koji predstavlja njegovo zanimanje. Kada se na ruskom kaže za nekog da sedi, to znači da je u zatvoru, a u vreme Staljina, svako je, osim male dece i životinja bio potencijalna žrtva njegovog režima. Postoji i stanica ukrašena prelepim šarenim vitražima koji su prvenstveno bili namenjeni crkvi u Rigi, ali budući da je u vreme komunizma crkva bila strogo zabranjena, vitraži su prebačeni u moskovski metro. Postoji čak stanica koja je potpuno opremljena za atomski napad u kojoj se predostrožnosti radi i danas nalazi hrana, voda i osnovne potrepštine za preživljavanje. Jedan od razloga zašto su stanice ovde toliko duboke je i taj, a najdublja nalazi se na 74 metara ispod zemlje. Ne treba ponovo da spominjem mozaike na plafonima koji predstavljaju SSSR, dostignuća u nauci, industriji i samog Lenjina čiji je lik vrlo česta pojava u ovom podzemnom lavirintu.

Ploschad Revolutsii

Metro u Moskvi, kao i sama Moskva i kao cela Rusija, je čist. Na ulazu u svaku metro stanicu postoje šalteri sa tetama u crvenim uniformama koje prodaju karte, a starije žene možete videti između pokretnih stepenica, u malim providnim kabinama, takođe u uniformi, kako se užasno dosađuju dok posmatraju reke ljudi sa obe strane ili dremaju. Kasnije sam pročitala da im je to honorarni posao nakon odlaska u penziju što se zadržalo iz doba Sovjetskog Saveza.

Među linijama postoji i kružna koja ide iznad zemlje pa smo jednog dana, dok je kiša padala seli u voz i dva sata vozili se po ne tako popularnom delu Moskve koji nije ni centar ni periferija i prošli kroz tetris naselja sa milionima stanova i bili svedoci širenja ovog grada u beskraj jer se sve i dalje gradi i gradi i gradi. Po urbanoj legendi, kružna linija je nastala tako što su projektanti predstavili svoju ideju Staljinu, a on je šoljicu kafe stavio na njihov plan i otišao. Pošto je na planu ostao trag u obliku kruga od kafe, ovi su na osnovu toga napravili kružnu liniju koja sada saobraća iznad zemlje. Istina ili zabluda, označena je braon bojom.

Mayakovskaya

Ova priča me dalje navodi na još jednu sličnu: kada je arhitekta odneo Staljinu nacrt budućeg Hotela Moskva (sada Hotel Four Seasons koji se nalazi u neposrednoj blizini Crvenog trga, a odmah preko puta Lubjanke) sa dva različita ulaza u hotel i pitao ga koju varijantu želi. Staljin se samo bez odgovora potpisao preko obe verzije, a arhitekta pošto nije smeo da ga pita šta to znači, napravio je hotel sa dva različita ulaza. Nekoliko godina kasnije, hotel je sravnjen sa zemljom, bez objašnjenja i ponovo je sagrađen identičan. Niko ne zna zašto, ali pretpostavimo da KGB i prisluškivanja imaju neke veze sa tim.




Šta sve možeš u Moskvi za ,,dž”?

Ostaviću se sada istorije i preći ću na neke praktične informacije koje će vam značiti ukoliko planirate posetu Moskvi. Činjenica je da je Moskva jedan od najskupljih gradova u Evropi i svetu. Jeste ako planirate tamo da kupite stan. I jeste ako sednete u neki preskup restoran. Ali ako ste na budžetu, ne morate uopšte mnogo para da potrošite, a možete dobro da jedete i svašta obiđete. Ako ste pročitali prethodni tekst o organizaciji puta, videli ste da nas je hostel u samom centru koštao svega 60 evra za 4 noćenja (po osobi).

Osim ovih besplatnih turističkih tura koje sam navela i koje svakako preporučujem (a kada napišem besplatne, ipak računam da ćete vodiču ostaviti neki bakšiš jer je to ipak njegova zarada tog dana) i osim parkova kojih u Moskvi ima toliko, a među njima i gorepomenuti VDNKh i Muzeon, u Moskvi postoji još mnogo mesta koje možete besplatno posetiti.

Majstor i Margarita

Ukoliko ste čitali Majstora i Margaritu i volite Mihaila Bulgakova, nemojte nikako propustiti Bulgakov muzej. Ja sam knjigu čitala davno i pročitala sam je još jednom pred odlazak, pa sam tako sveža i pod utiscima sva ushićena otišla u taj stan u kome je Bulgakov živeo jedno vreme i gde je knjiga i napisana. Ustvari, njegov stan se nalazio na drugom spratu, ali nije ni važno jer se u muzeju nalaze izdanja ove knjige na svim jezicima pa čak i ona čije sam i sama čitala, njegovi lični predmeti, fotografije, slike, statue, a čitava jedna soba je adaptirana u kafić sa stolicama presvučenim u crveni pliš i lampama sa velikim i prašnjavim abažurima i resama.

Adresa muzeja je Bolshaya Sadovaya ul. 10, 50, a kada stignete, u dvorištu će vas sačekati tramvaj koji je odsekao glavu nesrećnom Berliozu s početka knjige i dve statue, jedna velika u kariranim pantalonama, to će biti Korovjov i mala, mačor Behemot.

Ako vam je ovo nedovoljno Bulgakova i mnogo ste veći njegov fan, onda posetite Novodevični manastir (Новоде́вичий монасты́рь) koji je pod zaštitom UNESCO-a. U okviru manastira nalazi se groblje na kom je Mihail Bulgakov sahranjen. Osim njega, ovde počivaju i Gogolj i Majakovski. Mi nismo išli na groblje, ali posetili smo okolinu manastira gde je smešteno malo jezero sa patkama i iz parka gledali na zlatne kupole manastira koje su u fazi renoviranja. Odatle je i lep pogled na moderne zgrade koje ćemo u daljem tekstu zvati moskovski Menhetn.

Panorama

U blizini Crvenog trga, odmah iza Hrama Vasilija Blaženog, nalazi se novootvoreni park Зарядье odakle je pogled na Moskvu spektatularan. Postoji mostić sa kog možete u jednom potezu obuhvatiti Kremlj i sve crkve u njegovoj blizini uključujući i Hram, reku Moskvu, mostove i Menhetn. Ovde smo često dolazili i da odmorimo noge od hodanja jer je blizu Crvenog trga, pa nam je bilo zgodno da tu napravimo pauzu. Održavao se i neki festival, bili su postavljeni šatori nekih ruskih plemena i naroda koji žive u ko zna kojim delovima ove države, kao i bine gde se igrao folklor, pa smo tako Ljuban i ja završili na jednoj od tih bina i uz raz, dva, tri nabadali korake njihovih narodnih igara.

Na adresi 32A Leninsky Prospekt smeštena je Ruska akademija nauka, zgrada na 22 sprata, toliko ružna da je ustvari predivna. Na vrhu smeštene su čelične konstrukcije zlatne boje zbog čega je zovu ,,zlatni mozak’’. Ulaz u dvorište je slobodan, a pogled na Moskvu jednako je lep i iz dvorišta i sa male platforme pored zgrade. Na poslednjem spratu nalazi se restoran u koji smo otišli iz drugog puta jer Rusi umeju biti veoma ljuti i grubi kada im se obratiš na engleskom jeziku a oni ga ne govore, pa smo tako bili prvo izbačeni, a onda sam zamolila devojku koja se iznenada pojavila da prevede čiki sa portirnice da samo želimo gore u restoran i tako smo se popeli liftom, u pratnji lift-čike.

Budući da se u zgradi nalazi Akademija nauka i da zgrada izgleda tako kako izgleda, nešto slično sam očekivala i u restoranu – studentariju u kojoj je neka opuštena, postsovjetska atmosfera. Ali ne, to je jedan od onih restorana zbog kojih se kaže da je Moskva skup grad. Pritom, ekipa koju smo zatekli bila mi je veoma sumnjiva (mafija), sve je izgledalo skupo, pa i ta kafa koju smo posrkali na brzinu, a čak nam je i kretanje po restoranu odakle smo želeli da pogledamo Moskvu iz različitih uglova bilo propraćeno pogledima nepoverenja. Tako da restoran slobodno zaobiđite, ali zgradu svakako posetite. U blizini nalazi se Gagarinov prospekt i ogroman Jurij koji samo što se ne vine zauvek u nebo, toliko je veliki.

Dečji tržni centar igračaka koji sam pomenula i koji se nalazi odmah pored Lubjanke, još jedno je mesto sa pogledom na Moskvu, a za koje se naplaćuje simboličnih 50 rubalja.

Lenjin

Vladimir Iljič Uljanov Lenjin bio je ruski revolucionar, filozof, predvodnik Oktobarske revolucije, osnivač Komunističke partije i tvorac Sovjetskog Saveza. I ljudi su ga voleli kako za njegovog života, tako i posle smrti. Međutim, razlog smrti još uvek nije potpuno jasan. Veruje se da je njegovo zdravlje pogoršano usled skleroze, neke pretpostavke su da je bolovao od sifilisa, a jedna od njih je i trovanje olovom. Nije voleo Staljina i moje duboko uverenje je da je upravo Staljin odgovoran za preranu smrt Lenjinovu, u 53. godini. Nakon što je 1924. godine preminuo, ljudi iz cele Rusije danima su dolazili da se poslednji put pozdrave sa njim. Kako su posete trajale dugo, došlo se na ideju da se njegovo telo postavi javno i od tada je za Lenjina zadužen čitav tim stručnjaka i naučnika koji rade na odražavanju njegovog izgleda.

Četiri meseca kasnije, otvoren je mauzolej na Crvenom trgu, odmah do Kremlja i godinama kasnije, posećivalo ga je po 2 i po miliona ljudi svakog dana. Danas njegov mauzolej može se obići utorkom, sredom, četvrtkom i subotom u periodu od 10 do 13h. Poseta je besplatna pa su i redovi veoma dugi i prostiru se sve do Aleksandrovog parka. Zato je dobro doći i sat vremena ranije ukoliko želite što pre da napustite mauzolej. Lenjina u staklenom kovčegu čuva nekoliko desetina vojnika, poseta traje veoma kratko, koliko je potrebno ući na jedna, obići pokojnika i izaći na druga vrata i za to vreme zabranjeno je razgovarati, telefonirati, fotografisati i držati ruke u džepovima.




Šta sve možeš u Moskvi uz sitnu doplatu?

Provozati se brodom po Moskvi – Moskvom

Mi smo negde kod Kijevske stanice uhvatili brod kojim smo se za 800 rubalja (oko 10 evra) vozili Moskvom po Moskvi. Vožnja traje oko sat – sat i po vremena i moguće je izaći sa ture i pre završetka.

Posetiti jedan od mnogobrojnih muzeja

Ja sam izabrala najpopularniji – Puškinov muzej, ali došla sam u vreme izložbe Fondacije Luja Vitona sa postavkama savremenih umetnika iz celog sveta (među njima je bila i Marina Abramović) i tako razočarana otišla jer sam propustila stalnu postavku koja je zbog trenutne izložbe bila uklonjena. Detalje pogledajte na linku.

Hrana

Za malo para probajte lokalnu gruzijsku hranu u nekom od gruzijskih restorana ili posetite lanac restorana iz doba Sovjetskog saveza – Vareničnaya. Pravi ukus SSSR-a doživeli smo kasnije, u kuhinjama drugih gradova koje ćemo obilaziti u unutrašnjosti Rusije, ali u Moskvi najbliže tome što mogu da preporučim je ovo. Hrana je ukusna, restoran je uređen u duhu našeg detinjstva, a cene su pristojne. Ovde dolazi lokalno stanovništvo, pogotovo sovjetonostalgičari. Treća opcija su mesta gde se služe pivo i gamburgeri (jer kod Rusa h ne postoji) i gde uglavnom dolaze mladi da jedu i druže se. Setila sam se toga još iz Sankt Peterburga: u Rusiji nema kafića sa baštom. A mi Srbi volimo baštu. Volimo kada je sunčano napolju, da sedimo u bašti, pijemo kafe i pušimo cigare, a toga ovde nema. Jedine bašte na koje možemo naići su ispred kafića i restorana u glavnim pešačkim zonama, a čak je pušenje zabranjeno i u baštama na otvorenom. Tako da ukoliko vam je ovo gušt, zaboravite na njega dok ste u Rusiji. I za kraj, uvek možete otići u neki od magazina (prodavnica) i probati neke ruske produkte (proizvode). To je uvek najjeftinija varijanta.

Zaključak

Moskva mi se mnogo dopala. Veliki je grad i pomislila sam u nekom trenutku da bih možda mogla ovde da se preselim na godinu dana. (U mom idealnom životu imam mnogo para i ne radim praktično ništa, samo putujem i u svakom gradu i selu na svetu živim onoliko koliko mi se hoće). Ne duže, jer bih u suprotnom poludela od te veličine, širine i nenormalne količine ljudi i turista, ali s druge strane volela bih da malo osetim pravi život grada. Možda bih za tih godinu dana uspela da obiđem bar delić onoga što pruža.

Poslednjeg dana putovanja, pre nego što ćemo se vratiti kućama, usled vremenskih zona koje su nam napravile lom, probudićemo se pre 4h i tako naspavani i odmorni, skoknućemo do Crvenog trga pre svitanja, kada nema nikoga i još jednom obići omiljene tačke po kojima smo se smucali deset dana ranije.

Pozdrav,

Majus

U prethodnom tekstu pročitajte sve o organizaciji puta u Rusiju Transsibirskom železnicom.

10 thoughts on “Moskva

  1. Ana Reply

    Predivan putopis! Nemoj prestajati da pises, tvoji tekstovi su sjajni i uvek me teleportuju u neki drugi svet daleko od svakodnevice. Rusija je i moj veliki san, nadam se da cu je i ja jednom posetiti. Pozdrav 🙂

  2. Milica T Reply

    Majus,ja ovde nista ne bih ni dodala ni oduzela.Savrseno!
    Jedna zabavna pricica.Na Patrijarsijskih prudah,gde pocinje radnja Majstora i Margarite,stoji znak-zabranjeno razgovarati sa nepoznatim,reda velicine saobracajnog znaka.Krenem sa sestrom da joj pokazem,obidjem krug oko jezerceta i znaka nema.Saznam da su ga 6 put ukrali,verovatno, turisti!!😂😂

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Hvala Milice! Znam za taj znak, ali nisam mogla da tražim sva mesta iz knjige koja sam otkrila na internetu, jer moje saputnike to nije zanimalo 🙂 I eto, možda ga ne bih zatekla tamo. Ali kupila sam u muzeju stikere 😂

  3. Goga Reply

    Hvala, evo po prvi put ostavljam komentar.Naravno nikako prestajati s pisanjem putopisa.Evo, kroz moju pauzu na “arbajtu ” otputavah u ovaj tvoj divni putopis.Hvala , jos jednom!Verujem da nas ima dosta koji citamo ,al eto ne ostavimo komentar.Svako dobro putniče.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *