Kikinda

Prvi autobus subotom, iz Beograda za Kikindu, kreće u 6:30, a tamo se stiže u 9h. Retko zažalim što ne vozim i nemam automobil i ovog puta je bilo tako, jer sam za taj dan planirala da posle obilaska Kikinde odem u Mokrin, posetim Mokrin house, vratim se za Zrenjanin, provedem nekoliko sati i tamo, dobacim se i do Carske bare, Ečke i Kaštela, a onda se uveče vratim za Beograd. Ništa od toga, osim Kikinde, nije se desilo, jer se nisam uklopila u red vožnje, a Kikinda me je iscedila, bacila nekoliko puta u nesvest od lepote i vrućine i toliko prijatno iznenadila i umorila da sam imala snage samo koliko je trebalo za povratak kući.




Atelje Terra

Po dolasku na autobusku stanicu, mapa na telefonu pokazala je oko 2 km do Ateljea Terra i naivno sam krenula pešaka do tamo. Poslednji avgustovski dan bio je prevruć već u to vreme i do dolaska u atelje bila sam skroz mokra. Stajala sam ispred ateljea dok je nekoliko pasa u dvorištu kidisalo na kapiju. Čuvar me je ohrabrivao da uđem i uz njegovu pratnju obišla sam skulpture u dvorištu i atelje u kom su se sušile skulpture od terakote, učesnika iz Srbije i sveta sa poslednjeg simpozijuma koji se održao u julu ove godine, po 37. put.

Do tog trenutka nisam znala da se Terra nalazi na tri različite lokacije u Kikindi. Ova na kojoj sam upravo bila, smeštena je u ulici Danila Kosića bb. Internacionalni simpozijum skulpture u terakoti osnovan je 1982. i od tada se održava svake godine u periodu od 1. do 31. jula, u ovoj zgradi u kojoj je nekada bila fabrika crepa, izgrađenoj 1895. godine. Na simpozijumu učestvuje između pet i osam učesnika iz Srbije i inostranstva i po pravilu, svaki od njih Terri ostavlja po tri figure, jednu veliku (do 3 metra) i dve figure galerijskog formata, a sve ostale radove nosi za svoje potrebe. Deo figura nalazi se u dvorištu ateljea, a ostatak u muzeju Terra, koji ću spomenuti kasnije.

Centar

Nakon ateljea, zaputila sam se u centar Kikinde. Usput, u ulicama pod pravim uglom, karakterističnim u Vojvodini, poređane su prizemne kuće sa održavanim fasadama, trava ispred kuća je pokošena, zasađeno je cveće, a oluci sa krovova pružaju se preko kapije. Nisam videla nijedan papirić, a na nekoliko mesta naišla sam na kaveze za odlaganje plastike.

U centru Kikinde, pešačkoj zoni, nisam znala gde pre da pogledam. Svaka zgrada nastala u vreme Austrougarske, bila je lepša od prethodne. Fasade takođe očuvane i mahom sveže obojene. Najlepša među njima svakako je Gradska kuća sa prelepim tornjem i natpisom ATTENDITE što znači ,,čuvajte’’, a u slobodnom prevodu ,,čuvajte ono što ste dobili’’. Ovo je poruka Marije Terezije građanima Kikinde, nakon što im je osnivanjem Velikokikindskog dištrikta omogućila značajne ekonomske i političke povlastice i slobode, a čega se Kikinđani i dalje pridržavaju, jer ono što sam zatekla u ovom gradu, moram priznati, nisam do sada videla ni u jednom drugom u Vojvodini.

Na Trgu srpskih dobrovoljaca, u pešačkoj zoni, dominiraju i dve crkve, spomenik Jovanu Popoviću, pesniku i učesniku NOB-a, nekoliko spomenika borcima protiv fašizma, mala pijaca, osnovna škola, Narodno pozorište, Narodna biblioteka i Narodni muzej u koji odlazim nakon obilaska ovog velelepnog trga i ispijanja kafe u jednom od kafića. Ali pre odlaska u muzej, moram još da primetim i ovo: u Kikindi svi voze bicikl i saksije sa cvećem postavljene su svuda, i na trgu i u okolnim ulicama i oh, kako mi je sve ovo prijalo posle brzog i prljavog Beograda.

Narodni muzej

Narodni muzej u Kikindi smešten je u zgradi nekadašnjeg Magistrata Velikokikindskog dištrikta (Kurija). Ova jednospratna kasnobarokna građevina nastala je 1839. godine. Kurija na latinskom znači sudnica, većnica, za čije je potrebe prvenstveno i nastala, u njoj su bili smešteni organi vlasti i zatvor, pred njom se odigrala nacionalna buna 1848. godine, za vreme Drugog svetskog rata, u njenom dvorištu, nemačka vojska streljala je trideset nevinih civila, a u zatvorskim ćelijama bilo je mnogih javnih i političkih ličnosti. Narodni muzej se u ovoj zgradi nalazi od 1946. godine i u njemu, osim bogate arheološke, etnološke, istorijske, prirodnjačke, pedagoške i umetničke zbirke, možete čuti priču i pogledati ostatke jednog od najbolje očuvanih skeleta mamuta u Evropi.

Kika

Kada su se za vreme ledenog doba odvijale migracije životinja u toplije krajeve, jedno krdo mamuta iz porodice Mammuthus trogonetherii, prelazilo je preko stepe na kojoj se danas nalazi grad Kikinda. Kako je kod mamuta i slonova važio i važi koncept matrijarhata, tako je i tada jedna ženka mamuta, stara oko 64 godine, predvodila svoje ćerke i druge naslednike, bežeći od hladnoće. Prolazeći kroz močvarno tle, upala je u močvarno blato u kom je ostala narednih 70. 000 godina, sve do decembra 1996, kada su u glinokopu fabrike ,,Toza Marković’’, na dubini od 21 metar, otkriveni njeni ostaci. Njen skelet bio je skoro kompletan, očuvano je 90% koštane mase, a nedostaju delovi stopala i lopatica, za koje se pretpostavlja da su ih odneli voda ili lešinari. Da je u pitanju ženka, pokazao je oblik karlice. Mamut je bio visok 4.7m, dugačak oko 7m, sa kljovama dužine 3.5m, a sa kožom i mesom, težio je oko 7 tona. Nakon otkopavanja, ženka mamuta dobila je ime Kika i njen skelet možete pogledati u Narodnom muzeju, a u dvorištu muzeja, videćete i njenu repliku u prirodnoj veličini.

Kika

Nakon što sam pogledala 3D film o ovom divnom stvorenju i obišla bogatu kolekciju muzeja, iznajmila sam bicikl baš tu – u muzeju. Još jednom me je Kikinda oborila s nogu jer ovde je moguće da uz kupljenu kartu za muzej koja košta samo 150 dinara, dobijete praktično besplatno bicikl koji možete koristiti tog dana do kraja radnog vremena muzeja. Znači, za 150 dinara uživate u muzeju, upoznate Kiku i onda biciklom obiđete celu Kikindu. Pa bravo! Muzej je subotom otvoren od 10 – 19č, što je sasvim dovoljno da Kikindu upoznate na dvotočkašu i sjajna prilika pogotovo po tako vrelom danu.




I da, 6. i 7. septembra 2019, u Narodnom muzeju održaće se Mamutfest, pa ako vas put tada odvede u Kikindu, ispratite na njihovom sajtu detalje u vezi sa događajem.

Suvača

Od napuštanja muzeja, odjezdila sam začas do Suvače, jedinog sačuvanog mlina na suvi pogon u Srbiji, zbog čega nosi status kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Ova suvača podignuta je u Kikindi 1899. godine. Za mlevenje žitarica u suvačama korišćena je snaga konja, od jednog do pet pari konja, a samo jedan par mogao je da proizvede 100 kilograma žita za 1 sat. Osim žita i kukuruza, mlela se i paprika, cimet i biber. Suvače su kružnog oblika, prečnika do 20m, a građevina je pokrivena kupastim krovom pod kojim se nalazi veliki točak u koji se uprežu konji. U Kikindi, suvače su građene pre vetrenjača i 1847. godine, njihov broj je iznosio 51, a u Velikokikindskom dištriku – 252. Danas, pored ove u Kikindi postoje samo još dve očuvane suvače na svetu, u Mađarskoj (Sarvaš) i u Hrvatskoj (Otok).

Muzej Terra

Muzej Terra smešten je na skroz drugom kraju grada, a pošto moja mapa u telefonu nije mogla da ga locira, uz pomoć preljubaznih meštane čije sam oteeeeeeeezanje uživala da slušam, stigla sam do mesta gde se nalazi – u staroj vojnoj kasarni. Jedan čika na biciklu mi je nakon instrukcija kako da stignem, onako uzgred, rekao da se pazim keeera i istog trenutka uneo mi nemir. Jer, pse obožavam, ali dok vozim bicikl, pasa se plašim. Toliko puta su me jurili, zbog čega mi je srce odlazilo u pete i zato uvek nosim sa sobom neku hranu da ih oteram. Tako sam i sada imala sendvič pri ruci koji sam nameravala da pojedem kasnije, ali ipak ne. Na ulazu u bivšu kasarnu, čuvar me je ubeđivao da ima nekoliko pasa, ali ,,neeeeće’’. Šta bre neće, kada su me ugledali kako se približavam stazicom do glavne zgrade, izgledalo je kao da će me pojesti, ali umesto mene, zabavili su se mojom užinom, tako da sam ih tu dobila i nastavila svojim putem.

Ceo taj kompleks bivše vojne kasarne je sjajan, zgrade takođe datiraju iz perioda Austrougarske monarhije, ali ipak treba dosta ulaganja da se to sve sredi, da se objekti renoviraju i da se raskrči korov i šipražje i to je projekat koji će se u narednom periodu realizovati. Međutim, najveća zgrada u kojoj se nalazi muzej Terra, renovirana je i otvorena za javnost 2017. godine. Zgrada je nastala 1894. i imala je funkciju manježa, tj. hale za trenažu konja i obuhvata površinu od 2100 m². U njoj se nalaze dela svih izvođača simpozijuma, iz Srbije, bivše Jugoslavije i sveta, od osamdesetih godina do danas, i svaki učesnik je za sobom ostavio Terri bar jedan svoj rad, a po pravilu je tri, kao što sam navela na početku teksta. Ceo taj prostor sa svim tim skulpturama izgleda fantastično, a svaka skulptura je toliko zanimljiva i interesanstna. Moji favoriti su definitivno dela japanskih umetnika.

Trebalo bi u narednom periodu da uz glavnu zgradu muzeja, zaživi i suvenirnica sa kafeom. Prostor je već opremljen, ali nedovoljno za početak rada. Po rečima zaposlene u muzeju, u planu je i otvaranje Visoke umetničke škole, tako da će se na ovom prostoru tek raditi i za nekoliko godina ćemo verovatno posetiti nešto potpuno drugačije od onoga što se sada tu nalazi.

Još jedan objekat koji pripada Terri jeste Galerija Terra koja se nalazi na Trgu srpskih dobrovoljaca, ali vikendom je zatvorena, tako da je nisam posetila.




Đir

Nakon muzeja, produžila sam ka Železničkoj stanici iz 1857. godine. Nastala je po tipskom projektu ugarskih železnica i kroz nju je prolazio čuveni voz Orient Express. Da sam ostala duže u ovom gradu, verovatno bih se, onako iz razonode, provozala do rumunskog grada Žombolja do kog se stiže za manje od pola sata i to prastarim šinobusom koji postoji samo u Kikindi. Sledeći put.

Nedaleko od stanice, nalazi se fabrika ,,Kikindski mlin’’. Godine 1869, sagrađen je velikokikindski parni mlin ,,Damfil’’ koji je postavio temelje savremenog mlinarstva. Danas se u ovoj fabrici proizvode pšenična brašna, grizevi, testenina i hrana za životinje, ali mene je svakako i ovog puta privukao izgled same zgrade u kojoj je fabrika smeštena.

Fabrika Kikindski mlin

Potpuno sam zaboravila da se u Kikindi nalazi jedna od najlepših ulica na svetu. Po nekom sajtu za arhitekturu i dizajn, od ukupno 50, ova u Kikindi zauzela je 22. mesto zbog čega su Kikinđani veoma ponosni, a kako i ne. I ja sam ponosna! Na taj podatak podsetila me je ulica u kojoj sam se našla – Kralja Petra Prvog Karađorđevića.

Morala sam na svakih nekoliko metara da zastanem i siđem sa bicikla kako bih fotografisala sve te prelepe palate i vile koje su odolele zubu vremena, a o kojima Kikinđani sa posebnom pažnjom vode računa. Čak sam zbog drvoreda, zelenog tunela koji su napravile njihove krošnje i debelog hlada, mislila da sam u toj ulici, ali ispostaviće se da je to ipak ova sledeća, paralelna, Generala Drapšina. U njoj me je Kikinda ponovo oborila s nogu, po ko zna koji put tog dana.

Palate i vile

Jasno vam je do sada da sam oduševljena kikindskim kućama, zgradama, palatama i vilama iz doba Austrougarske. Pozabaviću se svakom od njih u svoje slobodno vreme, ali ne bih vas zadržavala sada time, možda vas ta tema ne zanima toliko. Nabrojaću samo nekoliko i priložiću vam fotografije koje sam uspela da zabeležim, jer ako niste do sada bili u Kikindi, sigurno ćete nakon što ih pogledate: Aldan – Putnikova vila, Varađaninova, Vila Repholc, Vila grofa Vincahidija, Vila Ana, Vila Reisenfelder, Vila dr. Stefana, Steinerova, Slanikina palata, Budišinova, Lepedatova palata i tako dalje…

Staro jezero i sove

Svoj obilazak završila sam pokraj Starog jezera smeštenog u blizini glavnog trga i u parku Blandaš. Kikinda mi je još jednom dokazala koliko joj je očuvanje prirode i životne sredine važno, jer je pokraj ovog jezera bilo toliko lepo, čisto, sređeno i mirno. Verovatno znate za vezu između Kikinde i sova. Od 2003. godine, u periodu od novembra do marta, Kikinda je najveće zimovalište sove utine, na planeti. Na trgu, njihov broj se kreće između 400 i 743 jedinki, a najveći broj sova izbrojan na jednom drvetu bio je 165. Između ostalog, sova ima i u parku Blandaš, a od 2012. godine, kikindski trg je zaštićena zona.

Kraj

Vratila sam bicikl u muzej, ispričala svoje oduševljenje portiru i požurila na stanicu da uhvatim autobus za Mokrin. Međutim, kasno je kretao a još kasnije se vraćao za Kikindu i onda bih propustila poslednji autobus za Beograd. Zažalila sam što nisam ponela stvari pa da prenoćim u Kikindi i onda sutradan odem za Zrenjanin i Carsku baru, kako sam prvobitno planirala, ali bila sam i mrtva umorna od celodnevne akcije i vrućine. Do sledećeg polaska za Beograd imala sam još sat vremena.

Taman da popijem kafu. Toliko mi je Kikinda prijala da sam se sva stresla kada sam na TV-u ugledala neki užas koji se u tom trenutku odvijao na svečanom otvaranju Trga republike u Beogradu i poželela da se nikada ne vratim. Ovde ljudi žive neke mirne živote daleko od Trga u Beogradu i požara u Amazoniji. Sedim i gledam u crkvu ispred sebe i u narod koji se skupio da dočeka mladence, neki mladići sa kontrabasom i tamburicama sviraju i pevaju vojvođanske hitove i dok ovi jedni odlaze, dolaze drugi mladenci i ko zna dokle je to trajalo, jer sam u međuvremenu napustilu Kikindu i smirivala oči i mozak gledajući u tu voljenu banatsku i zlatnu ravnicu.

Pozdrav,

Majus

*Na blogu, u kategoriji Srbija, pročitajte i ostale predloge za jednodnevni ili vikend izlet. 

 

 




4 thoughts on “Kikinda

  1. Lela95 Reply

    Obozavam kad procitam ovakve putopise i dozivljaje. Uliva mi nadu da nije sve tako crno i zapusteno kod nas. Pogotovo volim ljude koji znaju da cene i odusevljavaju se i nasoj lepoti i sredjenosti! Bravo Majus!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *