Od Požarevca do Despotovca

Ovo leto pamtiću po vikendima koje sam provodila u svojoj zemlji, na različitim lokacijama i ti izleti vraćali su me u život na nedeljnom nivou. U daljem tekstu podeliću sa vama informacije o nedavnom putovanju koje je ostvareno u našoj režiji. Ovog puta išle smo Cutka i ja, iz Beograda krenule smo rano ujutru u subotu i vratile se u nedelju uveče i za ta dva dana imale smo osećaj kao da je putovanje trajalo mnogo duže.

Požarevac

Već oko 9h sedele smo u jednom od kafića u glavnoj pešačkoj ulici u Požarevcu i pile kafu. Grad je bio iznenađujuće živ u to vreme, ulice i kafići puni. Parkirale smo se u hladu, u samom centru. Pre dve godine, 2017, u Požarevcu je održan Street art festival na kom su učestvovali umetnici iz Srbije i sveta i oslikavali zidove u centru grada i na Zatvoru za žene.

Nakon kratke šetnje ulicama i parkovima u kojima su smeštene lepe stare prodavnice i velelepne zgrade: Arhiv, Sud, Narodni muzej, zaputile smo se u kuću slikarke Milene Pavlović Barili.

Milena je rođena 5. novembra 1909. godine u Požarevcu. Njena majka, Danica Pavlović, unuka je najstarije Karađorđeve ćerke Save, a otac je bio italijanski kompozitor, pisac i boem, Bruno Barili. Milena je u Beogradu diplomirala na Kraljevskoj umetničkoj školi, a u Minhenu je upisala Umetničku akademiju. Izlagala je u rodnom Požarevcu, Beogradu, Rimu, Parizu, Hagu, Firenci i Londonu, a izložbu u Rimu je posetio i sam Musolini. U Ameriku odlazi 1939. godine kako bi posetila izložbu nadrealista, ali zbog početka Drugog svetskog rata, ostaje u Njujorku i nikada se više neće vratiti u domovinu. U Americi se bavi komercijalnim dizajnom i radi kao ilustratorka za mnoge časopise, a čuvene su njene naslovnice koje je radila za časopis Vog. Milena je između ostalog pravila skice kostima, pa je tako sarađivala sa kompozitorom Đan Karlom Menotijem i kreirala kostime za njegov balet ,,Sebastijan’’. U Njujorku, sa svojom slikom ,,Insomnia’’, učestvovala je na ,,Izložbi 31 žene’’, zajedno sa Fridom Kalom i mnogim umetnicama tog vremena, 1943. godine.




Milena je bila krhkog zdravlja. Oduvek je imala srčanih problema i problema sa kičmom zbog čega su je poistovećivali sa Fridom. Nakon pada sa konja, zdravlje joj se naglo pogoršava i Milena umire u svojoj 36. godini života. Njena urna sa posmrtnim ostacima nalazi se na groblju u Rimu. Na zahtev majke Danice, rodna kuća u Požarevcu pretvorena je u Galeriju Milene Pavlović Barili, a koju smo tog dana konačno posetile.

Osim Mileninih slika koje smo imali priliku da pogledamo nedavno i na izložbi ,,Čarobna Milena’’ u Domu Jevrema Grujića u Beogradu, u kući su izloženi nameštaj i lični predmeti, a na ulazu u kuću dočekala nas je tabla sa natpisom: ,,Milenin dom njenom talentu, vrednoći i mladosti, Mama’’, kao i veliki mural na zidu.

Svesno smo ovog puta izostavile Viminacijum koji ćemo posetiti drugom prilikom, ali umesto arheološkog nalazišta, zaputile smo se ka Memorijalnom spomen – parku Čačalica.




Kao park postoji od 1962. godine. Ovde je za vreme Drugog svetskog rata streljano preko tri hiljade partizana i članova narodnooslobodilačkog pokreta kojima je podignut spomenik u obliku belog zida sa puščanim udubljenjima i simbolima partizana koji predstavljaju streljanje žrtava. Autori spomenika su Bratislav Stojanović iz Beograda u Stanislav Micić iz Zagreba.

Nedaleko odavde, smeštena je kosturnica palih boraca Crvene armije koji su se borili protiv Nemaca. Kasnije je, u znak srpsko – ruskog prijateljstva, za svakog poginulog Rusa zasađena po jedna breza. Ukupno 441 sadnica, koliko je bilo žrtava, doneto je iz podmoskovskog sela Povarova. Naredna tri dana, jugoslovenski đaci, vojnici, studenti i radnici, sadili su ruske breze.

Poslednji spomenik koji ćete videti u Čačalici jeste Spomenik slobode i pobede nad fašizmom, poznatiji kao Zvezda. Ukoliko stanete u sredinu spomenika, videćete krakove koji prave zvezdu petokraku, zbog čega nosi ovaj naziv. Vajar Milorad Tepevac je autor spomenika koji je postavljen 1985. godine.

U parku se osim ruskih breza nalazi i veliki broj stabala retkih biljnih vrsta i životinja i predstavlja pravu oazu mira i prirode za sve Požarevljane i posetioce ovog grada.

Homolje

Znale smo da smo izašle iz Požarevca nakon što smo prošle pored ružne crveno – narandžaste zgrade, simbola devedesetih i ozloglašene diskoteke porodice Milošević. Na putu do Petrovca na Mlavi prolazile smo pored prodavaca i prodavačica lubenica, dinja i drugog raznobojnog voća i povrća na improvizovanim tezgama, u hladu pokraj puta, sa suncobranima i tendama. Zaustavile smo se na groblju iz kog su štrčale ogromne kuće – grobnice. Čitala sam davno za ovu neobičnu pojavu u Istočnoj Srbiji, ali kada zaista ugledate takvo groblje, zaboravite da ste ikada za tako nešto čuli. Dok pišem ovaj tekst, otkrivam da se ekipa sa Vajsa već detaljno pozabavila ovom temom, tako da ću vam priložiti link do njihove priče o neobičnim grobljima u Istočnoj Srbiji i priložiću nekoliko fotografija koje sam uspela na brzinu da zabaležim.

Put nas je dalje vodio kroz Homolje i Gornjačku klisuru. Kakva veličanstvena planina! Prošle smo pored manastira Blagoveštenje u samoj steni i nastavile do manastira Gornjak gde je trebalo da ručamo u kafani pored, ali zbog svadbe koja se održavala, morale smo da nastavimo dalje. Prolazeći pored kuća sa gipsanim lavovima, labudovima, psima i petlovima, nabasale smo na još jednu kafanu pored puta – Zov Homolja. Ovde se održavala druga svadba, mnogo manja i intimnija. Sedele smo u bašti i čekale da se gostima posluži svadbeni roštilj, bilo je užasno vruće iako se ventilator na plafonu sve vreme okretao. Pile smo kafu i kiselu vodu, sa radija koji je krčao, dopirali su zvuci narodnjaka, a radio voditelji su se dva puta po pesmi uključivali sa pozdravima, željama i čestitkama. Radojki je tog dana bio rođendan, pa su joj brat i sestra sa porodicama iz Pariza i Kа̀nade želeli da bude uvek nasmejana. Od ljubazne konobarice stigla je hrana, uprkos gužvi. Ovde sam pojela najbolji vlaški kačamak sa kobasicom, povrćem, sirom i ko zna čime sve. Zapamtite – u Zov Homolja na kačamak, obavezno!

Krupajsko vrelo

Krupajsko vrelo je naša sledeća stanica. Smešeteno je na 220 metara nadmorske visine, u podnožju planine Beljanice, između sela Milanovac i Žagubice. Vrelo spada u grupu kraških vrela, uliva se u Krupajsku reku i temperatura vode je između 9 i 11 °C. Karakteristično je po vodopadu, pećini i providno plavo – zelenoj boji sa jezerom koje je 1998. godine grupa ronilaca iz Beograda delimično ispitala. Tom prilikom su ostvarili nacionalni rekord sa spustom od 123 m dubine pri čemu su otkrili niz podvodnih kanala i potopljenu pećinu. Ronioci su u dubinama ovog vrela otkrili ranije prisustvo ljudi koje su verovatno privukle brojne priče i legende o skrivenom blagu.

Na Krupajskom vrelu nalazi se ribnjak pun pastrmke, restoran i mlin pored kog iz betonske česme ističe topla voda temperature 26 °C. Vrelo sa okolinom predstavljaju spomenik prirode od nacionalnog značaja i pripada grupi najreprezentativnijih gravitacionih vrela.




Lisine i Resavska pećina

Pred kraj dana stižemo do motela Lepo mesto, nedaleko od vodopada Lisine. Tu smo iznajmile sobu, jele u njihovom restoranu (hrana je odlična) i radovale se svežem vazduhu i žuboru okolnih potočića. Posetila sam Lisine prvi put prošle godine i uvidela da je potrebno samo godinu dana da se to mesto komercijalizuje do neprepoznatljivosti. Osim što se u okolini vodopada gradi još i još i još objekata (brvnara i restorana?), u 19h je treštala muzika toliko glasno da smo se osvrtale da vidimo gde se ta svadba održava, ali ispostaviće se da nije reč o svadbi već o uobičajenoj večeri. Pevač i pevAljka su tutnjali sve do blizu ponoći, a meni nije mogla iz glave da izbije činjenica da su se šund i kič ponovo uvukli u sve pore našeg društva i da je takva vrsta muzike postala opšte prihvaćena pojava, ili je sve to oduvek bilo tu, samo ja živim u nekom balonu. Kako god bilo, činjenica je da se oko jednog prirodnog izvora pravi nešto što mi se uopšte ne sviđa i zbog čega ću ovaj deo sledeći put zaobići, nažalost.

Elem, kao što spomenuh, posetila sam ovaj kraj prošle godine, vodopad Lisine, izvor Veliki buk, manastir Manasiju i Resavsku pećinu, pa neću ponovo pisati o ovim mestima, sve je u starom putopisu. Nakon što je muzika koja se orila planinom konačno utihnula, provele smo mirnu i svežu noć u našem smeštaju koji vam preporučujem. Sutradan smo nakon doručka nastavile putešestvije do Resavske pećine u kojoj smo se dobro rashladile sa 40 na 7°C. Nisam znala da je Resavska pećina baš toliko popularna, tog dana je bila velika gužva i na sve strane su se čuli strani jezici: engleski, nemački, francuski, španski i italijanski i prosto mi je neverovatno da su sve ture na srpskom jeziku. Pa ako ovaj tekst pročita neko ko zna nekog ko može da utiče da se ovo promeni, neka mu prenese.

Vodopad Prskalo (za malo)

Sledeće što smo želele da obiđemo jeste vodopad Prskalo. Čitala sam da ovaj vodopad nije toliko popularan kod nas jer je put do tamo neprohodan, ali nismo želele da nas to spreči jer je sam vodopad nestvarno lep, sudeći po fotografijama onih koji su do njega stigli. I tako smo od Resavske pećine krenule suprotno od Despotovca ka Ćupriji. Uživale smo u vožnji kroz još jednu veličanstvenu planinu – Kučaj i vozile jedno sat vremena kroz tunele od lišća koje su nam napravile krošnje stabala pored puta. Za tih pedesetak kilometara (išle smo zaobilaznim putem), možda je prošao jedan ili dva automobila, a kroz naselja od po nekoliko kuća pored kojih smo prošle nije bilo nikog. Kada smo stigle do vojnog postrojenja ili šta god da je to na Pasuljanskim livadama, nismo znale kuda dalje, a nije ni tu nikoga bilo da pitamo i nastavile smo dalje putem kroz gustu šumu. U susret nam je išla žena koja je pešačila sredinom puta i objasnila da moramo da se vratimo do mesta Resavica kroz koje smo ranije prošle i onda odatle vodi put do vodopada. Povezle smo je do tamo, a ona nam je usput objašnjavala koje je koje selo i odakle su vlasnici velikih kuća pored puta. Na mestu odakla se od glavnog puta u Resavici odvaja uži, makadamski put, pozdravile smo se sa našom saputnicom i krenule tim nezgodnim, punim kamenja putem. Nakon pola sata jedva smo prešle tri kilometra. Vozile smo između dve velike stene, obrasle šumom, uz sam potok. Da bismo stigle do vodopada, trebalo je ovako kao po jajima da vozimo još petnaest kilometara i na veliku žalost odustale smo. Pomisao da usred ničega može da nam pukne guma, a da nijedna ne zna da je namesti, niti može da pozove pomoć jer nema signala, ubila nam je prethodni entuzijazam i polako smo se okrenule i otštruckale do glavnog puta u Resavici.

Nadam se da će neko planinarsko društvo uvesti vodopad Prskalo u program kako bih ga sledeći put obišla, jer iako na više mesta piše da do vodopada može i motornim vozilom, nije precizirano da vozilo treba da bude džip ili traktor.




Despotovac

Našu vikend priču zaokružile smo posetom manastiru Manasija i odlaskom u restoran Raskovnik u centru Despotovca (preporučujem njihov specijalitet, zapečene palačinke). Ostalo mi je u sećanju od prošle godine to da su i Despotovac i Svilajnac lepo sređeni, čisti gradovi, a u to smo se i sada uverile. Lepo je videti da u Srbiji postoje mesta u kojima meštani vode računa o izgledu svog grada, odlažu plastiku u posebne kontejnere, sređuju travnjake ispred svojih kuća, sade cveće i što je najvažnije, nigde nema đubreta. I ne samo u gradu, već i dugo nakon što izađemo iz njega. Bravo.

Nadam se da vam je ovaj tekst poslužio da isplanirate svoj sledeći slobodan dan i da u narednom periodu posetite neko od ovih mesta koji su nam tu. Na blogu, u kategoriji Srbija, pročitajte i ostale predloge, jer meteorolozi najavljuju lepo vreme do novembra, a naša zemlja krije toliko lepih i zanimljivih lokaliteta koje treba obići.

Pozdrav,

Majus

*Naslovna fotografija preuzeta sa sajta www.serbia.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *