Šumarice i Oplenac

Iako bih volela da u rubrici o Srbiji budu putopisi i iz Kragujevca i Topole, ovog puta pisaću o mestima koja ova dva grada umnogome obeležavaju: Šumaricama u Kragujevcu i Oplencu u Topoli, a koje smo obišli u okviru jednodnevnog izleta.




Šumarice

Verujem da svi znamo šta se desilo u  Kragujevcu, u oktobru 1941. godine, ali valja tu priču pričati s vremena na vreme i podsećati se istorije kako se jezivi zločini ne bi ponavljali u budućnosti. Ukratko, ono što se desilo tada jeste da su u blizini Gornjeg Milanovca, četnici i partizani ubili desetoricu nemačkih vojnika, a ranili dvadesetšest. Tada je nemački komadant Franc Beme izdao naredbu da za svakog ubijenog Nemca treba streljati stotinu Srba, a za svakog ranjenog – pedeset. Nemci su prvo ubili nevine civile u tri sela oko Kragujevca, a zatim su prešli na sam grad. U tri dana, od 19. do 21. oktobra, oko 3000 ljudi, Roma, Jevreja i Srba među kojima su bili deca i muškarci, uhapšeno je i odvedeno u topovske šupe pod izgovorom da se radi o rutinskoj kontroli promene dokumenata, zbog čega niko nije pružio otpor. Međutim, kada su čuli prve pucnje, svima je bilo jasno da neće preživeti. Kasnije, komunisti su usvojili brojku od 7000 stradalih, ali tačan broj se do danas ne može utvrditi, budući da je među streljanima bilo mnogo siromašnih građana, Roma i dece čistača cipela čiji se podaci nisu znali.

Nakon streljanja, Nemci su zakopavali tela u nekoliko desetina raka u blizini topovskih šupa, a majke, sestre i supruge žrtava, dolazile su usred noći i odvodile muškarce kako bi ih sahranile. Do danas, utvđeno je da je streljanje preživela 61 osoba, a među njima je bio i Mija Aleksić, tada gimnazijalac.

U poslednjim minutima svog života, Kragujevčani su ostavljali poruke svojim porodicama koje su toliko tužne. Danas, sve ove poruke mogu se pročitati u Muzeju 21. Oktobar u Kragujevcu, u Šumaricama, na mestu gde su se desili zločini.

Ova tragična vest pogodila je mnoge, a među njima i Nikolu Teslu, Desanku Maksimović koja je ovom događaju posvetila pesmu ,,Krvava bajka’’ i čije stihove svi i dalje pamtimo iz osnovne škole, kao i Petra Lubardu koga je ova vest zatekla u koncentracionom logoru u Austriji. Nakon rata, Lubarda je čitavu seriju slika (ukupno 27), pod nazivom ,,Kragujevac 1941’’ poklonio Muzeju, uz zahtev da nikada ne smeju napustiti Kragujevac.

Muzej je otvoren 1976. godine po projektu Ivana Antića i Ivanke Raspopović, dvojca koji je zadužen i za zgradu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Zgradu čini trideset tri kubusa, narandžaste boje, bez prozora sa staklenim kupolama na vrhu. Broj kubusa simboliše broj masovnih grobnica, odsustvo prozora simboliše bezizlaznost nenaoružanih ljudi, a kupole na vrhu predstavljaju nebo u koje su žrtve poslednji put pogledale.

 




Spomenik ,,Suđaje” ispred muzeja, delo Jovana Soldatovića

Muzej se nalazi u okviru spomen – parka Kragujevački oktobar, na površini od 352 hektara. U okviru kompleksa na mestima gde su sahranjene žrtve, nalazi se deset spomenika podignutih u periodu od 1959. do 1994. godine. Prvi spomenik ,,Spomenik bola i prkosa’’ podignut je na mestu gde je 21. oktobra streljana jedina žena, Nada Naumović. Spomenik je delo vajara Ante Gržetića, a 1967. godine, Istočna Nemačka štampa poštanske marke sa ovim motivom.

Najpoznatiji među njima, simbol Šumarica i Kragujevca, jeste Spomenik streljanim đacima i profesorima – V3, delo vajara Miodraga Živkovića. Podignut je 1963. godine, na mestu gde je streljana najveća grupa đaka sa osamnaest profesora kragujevačke Gimnazije. Spomenik simbolizuje razred V3, a nosi i značenje ptice slomljenog krila.

Pred Spomenikom stradalim đacima i profesorima

U prizemlju muzeja nalaze se slike Petra Lubarde i fotografije iz perioda nastanka muzeja. Među članovima žirija za ocenu prispelih radova bili su slikari, književnici, vajari i arhitekte: Desanka Maksimović, Nikola Dobrović, Moša Pijade, Ivo Andrić, Miroslav Krleža i mnogi drugi.

Na drugom spratu prikazano je nekoliko bilborda koji prikazuju istoriju Kragujevca, nekadašnje prestonice, svakodnevni život Kragujevčana do okupacije, zatim hapšenja i streljanja koja su se desila u ta tri dana, fotografije, predmete poginulih i već pomenute poruke koje su za sobom ostavljali. Bila sam u Aušvicu više od jednom, obilazila sam i druge koncentracione logore i muzeje posvećene Holokaustu, ali nigde nisam bila toliko tužna kao tada dok sam čitala te poruke.

Na jučerašnjem izletu, posetila sam ovaj muzej po prvi put i ne znam kako je našim učiteljima promaklo da nas na ekskurziju vode u Šumarice. Ukoliko i vi pripadate grupi koja još uvek nije posetila ovaj spomen – kompleks, preporučujem.

Oplenac

Posle Šumarica, otišli smo u Topolu. Malo mesto puno istorije u kome su se smenjivali Karađorđevići, Obrenovići, pa opet Karađorđevići. Ja vam neću pisati o istoriji obe dinastije, to smo usavršili još tokom osnovnog obrazovanja, ali nije na odmet da se malo preslišamo porodičnog stabla, bar kad su Karađorđevići u pitanju, budući da su se imena Aleksandar i Petar smenjivali toliko puta, pa mogu izazvati zabunu ko je tu kome otac, sin ili unuk.

Đorđe Petrović Karađorđe – Vožd, vođa Prvog srpskog ustanka 1804. godine

Aleksandar Karađorđević – Knez Srbije, sin Karađorđev

Petar I Karađorđević – Kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, sin Aleksandrov, unuk Karađorđev

Aleksandar I Karađorđević – Kralj Kraljevine SHS i Kralj Kraljevine Jugoslavije, sin Petra I Karađorđevića; ubijen je u Marseju

Petar II Karađorđević – Kralj Kraljevine Jugoslavije do 1945. godine kada Jugoslavija više nije Kraljevina, već postaje SFRJ. Sin je Kralja Aleksandra I Karađorđevića, a njegov sin je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević sa trenutnim boravištem na Belom dvoru u Beogradu.

Tokom izleta, obišli smo Crkvu Svetog Đorđa, Kuću kralja Petra I, Vinogradarev dom i Karađorđev konak.




Crkva Svetog Đorđa nije toliko posebna spolja, obična, bela crkva sa zanimljivim detaljem iznad ulaznih vrata gde je u vitraž tehnici prikazan Sveti Đorđe kako ubija aždaju, samo što je umesto Svetog Đorđa prikazano lice crnog Đorđa, Karađorđa. Ali kada uđete unutra, bićete zaslepljeni bojama. Svaki delić zida je maksimalno iskorišćen i tematski oslikan. Prvo na šta sam pomislila bila je unutrašnjost najpoznatije crkve u St. Peterburgu. Šarena, kao bajku da su crtali. Zatim nam je kustos objasnio da su i ovu na  Oplencu oslikavali ruski slikari.

Zanimljivi su podaci koliko je boja korišćeno, mermera, mozaika. Ceo mozaik sastoji se od 725 kompozicija sa 1500 figura i 40 miliona raznobojnih staklenih kvadratića u 15 000 različitih nijansi među kojima je i pravo zlato. Beli mermer donet je sa planine Venčac, a zeleni iz Grčke. Jedna od kompozicija oslikana je u Veneciji po nacrtu Paje Jovanovića, dobrog prijatelja porodice Karađorđević čije je portrete više puta radio. Na prvom spratu crkve smešteni su sarkofazi sa moštima Karađorđa i Kralja Petra Prvog, dok su u kripti ispod, jednako lepo i bogato ukrašenoj, smeštene grobnice svih članova dinastije.

Petrova kuća podignuta je odmah preko puta crkve, po projektu arhitekte Koste Jovanovića koji je projektovao i crkvu – mauzolej. Kuća je podignuta u šumadijskom stilu i u njoj je živeo Kralj Petar I kako bi nadgledao radove na crkvi. Ovde je boravio sve do jeseni 1915. godine kada je počelo povlačenje preko Albanije i Soluna.




Danas se u Petrovoj kući nalaze njegovi vredni dokumenti i zapisi koji opisuju život ljudi u Topoli iz tog perioda, portreti članova dinastije koje su oslikali Paja Jovanović i Uroš Predić, lični predmeti, zlatna dijadema kraljice Marije i njen plavi pramen kose, venčani prsten sa grbom Kraljevine, ikone, među kojima je i triptih od kog se Kralj Petar nije odvajao čak ni kada je prelazio Albaniju, ali verovatno najvredniji predmet koji ćete videti u ovoj kući jeste Tajna večera u sedefu.

Ovo umetničko delo nastalo je u Vitlejmu kod Jerusalima, rodnom mestu Isusa Hrista, u jednoj privatnoj radionici. Tačnije, napravljene su dve ovakve ikone. Patrijarh Jerusalimske crkve poklonio je manju ikonu Srpskoj patrijaršiji, a veću, princu Aleksandru, budućem kralju. Kada je kralj Aleksandar ubijen u Marseju, na sahranu u Oplenac, došao je Herman Gering, kako bi spustio venac na kom je pisalo: ,,Našem velikom neprijatelju, Nemački rajh’’. Tom prilikom, Gering je u kući video Tajnu večeru koja mu se toliko dopala da je sedam godina kasnije i uspeo da je prisvoji. Uz pomoć svog poverenika Franca Nojhauzena koji je sa Oplenca zaplenio sanduk broj 23 u kome su se nalazili Tajna večera, gorepomenuta dijadema sa pramenom kose i svi ostali predmeti koje danas možemo videti u ovom muzeju, a koji su vraćeni 1947. godine, preko međunarodnog suda. Priča se i da je sam Tito bio veoma zainteresovan za Tajnu večeru od sedefa, ali da je na insistiranje Aleksandra Rankovića Leke, ikona ipak ostala na Oplencu, što mu Tito navodno nikada nije zaboravio.

Tajna večera u sedefu

Kada znate za sve to i kolika se prašina digla oko te ikone, možda ćete osetiti i žmarce dok stojite pred njom.

Vinogradareva kuća sagrađena je 1911. godine u stilu stare srpske kuće i u njoj je u početku živeo upravnik kraljevskih vinograda. Kasnije je više puta menjala namenu i izgled, a 1975. godine u njoj je otvoren Muzej Narodnooslobodilačke borbe. Iz tog perioda, u dvorištu su ostala dva spomenika: Spomenik majkama i ćerkama Šumadije i Spomenik četiri partizanska narodna heroja iz ovog kraja. Od 2005. godine ovde je smešten Legat Nikole Graovca, srpskog slikara koloritnog ekspresionizma iz Like koji je poslednjih 30 godina živeo u Topoli. U muzeju je stalna postavka njegovih slika, ali u vreme naše posete, bila je aktuelna izložba slika ,,Umetnost i vino’’, organizovana povodom 6. festivala šumadijskih vina.

Karađorđev konak je poslednji lokalitet koji obilazimo u Topoli. Konak danas ne podseća na onaj koji je po Karađorđevoj zamisli podignut 1811. godine, jer je u međuvremenu rušen i obnavljan više puta. Kustoskinja nam je ispričala da je Miloš Obrenović nakon rušenja naredio da se čak kamenje od kog je prvobitni konak sagrađen, odnese daleko odatle, kako ništa ne bi ostalo za Karađorđevićima. U konaku je danas stalna postavka sa Karađorđevim predmetima i oružjem iz Prvog srpskog ustanka, nekoliko slika srpskih slikara, dokumenta, fotografije i isečci iz Politike o događaju iz 1930. godine kada su Karađorđeve mošti prenete na Oplenac. Među autentičnim predmetima, možete videti i originalni top iz 1812. godine – aberdar, što na turskom znači glasnik i služio je upravo za to, da oglasi neke važne događaje ili da upozori na opasnost. Kažu da je bio toliko glasan, da se čulo sve do Beograda. Kralj Petar I Karađorđević iskoristio je desnu ručku topa za livenje krune i na taj način želeo je da na simboličan način poveže svoju vladavinu sa vladavinom svoga dede.

Pozdrav,

Majus

*Autori fotografija – Miloš Stanković i Majus

 

2 thoughts on “Šumarice i Oplenac

  1. Johnny Reply

    Odličan tekst. Pozdrav iz Kragujevca i dođi nam ponovo! 😉

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *