Vojvođanski blejaži i pejzaži (II deo)

 

Odžaci

Kada je Golub ukapirao da ćemo proći kroz Odžake odakle je njegova mama, iako ih nikada nije posetio, rešili smo da tamo napravimo pauzu, a prethodno i da zaustavimo automobil ispred table na ulazu u mesto kako bismo se slikali i poslali joj fotografiju. Lepo mesto, kao i svako drugo vojvođansko kroz koje smo prošli. Zadržali smo se veoma kratko. Dopala mi se belo zelena crkva i mozaik devojkе na zidu zgrade u centru grada iz doba socijalizma. Nekoliko dana kasnije saznala sam da se u Odžacima prodaje najbolji sladoled u Vojvodini, ali kasno.

Sombor

Naš krajnji cilj bio je Sombor. Jurili smo ka njemu bežeći od crnih oblaka. Nakon što smo pronašli vlasnicu našeg smeštaja i ostavili stvari, kiša je već stala. Ukoliko i vi dolazite u Sombor, preporučujem vam da iznajmite isti smeštaj koji smo i mi jer se nalazi u samom centru grada, na bukvalno minut hoda od katedrale, besprekorno čist i sređen.

Lepe kuće somborske

Krenuli smo u obilazak. Maja mi je dala sve informacije u vezi sa Somborom i njojzi hvala, tako da smo za manje od 24 sata upoznali ovaj grad uzduž i popreko. I sve nam se dopalo.




Kada ste u Somboru, nekako je prvo i osnovno pravilo obići Župni trg gde su smeštene Katedrala i nekadašnja zgrada Županije u kojoj se danas nalazi Skupština Opštine. Ušli smo u zgradu, iako je već prošlo 18h i pošto nas je bilo samo dvoje, portir nas je uveo u sobu u kojoj se čuva najveća slika u bivšoj Jugoslaviji – Bitka kod Sente. Radi se o slici od 40 kvadratnih metara, 7 metara visokoj i 4 metra širokoj, a ram kojim je uramljena, predstavlja posebno umetničko delo, napravljeno od drveta sa pozlatom. Slika je nastala 1896. godine za potrebe Milenijumske izložbe u Pešti koja se organizovala povodom proslave hiljadugodišnjice dolaska Mađara u Panonsku niziju. Njen tvorac je mađarski slikar Ferenc Ajzenhut. Tek dve godine kasnije, slika je završena u Minhenu, zatim je lađom prevezena do Bezdana, a potom u Sombor, budući da je u to vreme Sombor predstavljao centar Bačko – Bodruške županije. Da bi sliku uneli u zgradu Županije, morali su da poruše balkon i prozore sa prednje strane zgrade. Kasnije, bilo je priče da se slika prenese u Novi Sad, ali zbog nedostatka adekvatnog prostora u tom trenutku i uz nagovor somborskog književnika Veljka Petrovića, slika je ostala u Somboru do danas. Na vikipediji možete pročitati i ostale informacije, kao i zanimljive priče koje prate sliku od njenog nastanka.

Županija
Slika ,,Bitka kod Sente”
Županija iz unutrašnjeg dvorišta

Katedrala, tačnije Karmelićanska crkva, izgrađena je 1904. godine u stilu romantizma. U njoj su smeštene orgulje iz 1926. godine, jedne od najstarijih na prostoru bivše Jugoslavije.

Odmah preko puta Županije i crkve, smeštena je pešačka zona sa prelepim zgradama u nekoliko različitih arhitektonskih stilova. Tu su smeštene Srpska čitaonica, Gradska biblioteka Karlo Bijelicki, nekoliko crkava, kuća u kojoj je živeo Laza Kostić, Gradska kuća, a u istoj ulici smešteno je i nekoliko statua poznatih Somboraca. U ulicama iza Gradske kuće, nalaze se Gradski muzej, Galerija ,,Milan Konjović’’ i Narodno pozorište.

Za dva dana koliko smo proveli u ovom gradu, ručali smo u restoranu ,,Stari slon’’, posetili smo Karmelićansku crkvu, zgradu Županije i park koji je okružuje sa nekoliko škola i Učiteljskim fakultetom. Svratili smo u Galeriju Milana Konjovića i oduševljeno je napustili. Pričali sa sugrađanima i svi su bili ponosni na svoj Sombor. Po Majinoj preporuci tražili smo kafić Des Arts koji sam ranije viđala na njenim fotografijama, ali baš tih dana nije radio zbog inspekcije ili čega već. Nalazi se u pasažu glavne pešačke ulice, u Kralja Petra I, 18. Zato smo u istoj ulici pronašli second hand prodavnicu i ponovili se za male pare.

Šetali smo gradom i raspamećivali se čistim i sređenim ulicama, lepim kućama sa lepim ukrasima na fasadi, zelenilom i drvoredima. Bili smo smešteni u ulici preko puta Kronić palate. Ta prelepa, ali zapuštena kuća, nastala je po projektu arhitekte Vladimira Nikolića, 1906. godine. Podigao ju je bogati advokat i zemljoposednik, dr Stevan Kronić. Međutim, vlasnik je bankrotirao, prodao kuću kako bi podmirio dugove, a kuća je posle Drugog svetskog rata predata državi. Danas se u njoj nalazi Sud, a spolja se samo nazire bogatstvo i lepota iz perioda njenog nastanka.

Žao mi je što nismo imali prilike da pogledamo slike Save Stojkova. Iskreno, ponadala sam se nekoj galeriji koju ćemo moći da posetimo, ali od zaposlenih u Galeriji Milana Konjovića, saznali smo da su sve slike Save Stojkova prebačene u Preparandiju, u deo Pedagoškog fakulteta, ali slike nažalost nisu dostupne javnosti.




Za kraj, ostavili smo Bački kanal. Maja nam je predložila Café de Sol na kanalu, a ukoliko ste gladni, odmah pored smeštena je Čarda Andrić. Tim redosledom smo i mi išli. Pivce u De Solu da se malo rashladimo, a onda smo otišli na taj čuveni riblji paprikaš u Čardi Andrić. Posle njega više nismo bili isti ljudi, a riblju čorbu verovatno više nećemo jesti, pošto smo posle tog paprikaša umrli i otišli u raj.

Apatin

Negde pre dolaska na Bački kanal, videli smo tablu za Apatin koja je pokazivala udaljenost od 12 km i tako smo rešili da posetimo i ovaj grad. Parkirali smo auto u centru, obišli Apatinsku pivaru iz 1756. godine, ali nismo ulazili u zgradu, iako ne znam da li je uopšte otvorena za javnost. Prošetali smo pešačkom ulicom, a na kraju iste, ugledali smo velelepnu Gradsku kuću u kojoj se danas nalazi Gradska Opština. Podigao ju je Ferenc Rаjhl, čuveni arhitekta, tvorac Gradske biblioteke, Gimnazije i Palate Rajhl u Subotici, kao i nekoliko zdanja u Segedinu. Gradska kuća je podignuta 1909. godine u stilu eklekticizma sa elementima secesije.

I za kraj – Dunav. Apatin leži uz samu njegovu obalu, a iza ostrva ispred vas, počinje Hrvatska. Tu, na granici, završilo se naše putešestvije po Vojvodini i krenuli smo nazad kući.

Pogled na Hrvatsku

Za više detalja o Somboru, posetite sajt TripBlogPost, a za više informacija o Apatinu, posetite sajt Turističke organizacije Apatin.

Pozdrav,

Majus

*Prvi deo teksta o Vojvođanskim pejzažima i blejažima pročitajte na linku.

2 thoughts on “Vojvođanski blejaži i pejzaži (II deo)

  1. MirArbi Reply

    Draga Majus, ovaj tvoj putopis mi je bio posebno interesantan, jer me je baš zanimalo kakvi su tvoji utisci o Somboru, koji se meni naročito dopada. Ne znam da li si ikada posetila somborski Gradski muzej? Za slučaj da nisi, a poznavajući te, sledeći put ga nipošto nemoj propustiti. Mene je oduševio i ubeđena sam da će i tvoje oduševljenje biti veliko. Želim ti da lepo provedeš ostatak leta, da puno putuješ i da nas obraduješ novim putopisima. Pozdrav i svako dobro, koleginica, travel blogerka MirArbi

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Draga Miro, hvala velika. Nismo imali vremena za Gradski muzej, ali uvek treba nešto ostaviti za sledeći put. Uzvraćam želje i pozdrave 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *