Granada

Dobra stara poslovica kaže da se da gvožđe kuje dok je vruće u šta sam se i sama toliko puta uverila, pogotovo od kad pišem putopise i ukoliko priču ne napišem ubrzo po dolasku, uspomene, mirisi i osećaji koji me drže nakon putovanja, brzo izlape. Zato i ovog puta nisam sigurna da ću vam dočarati Granadu onako kako smo je doživele, ali ću se potruditi da vam bar preporučim mesta koja bi trebalo da obiđete kada se nađete u tom gradu i u ovom tekstu još jednom dam prednost fotografijama.




Granada je bila kraj i na vrlo lep način zaokružila je našu andaluzijsku priču i druženje.

Stigle smo kasno u grad. Trebalo je da ja ostanem još dva dana, a Vesna je već sutradan morala nazad za Abu Dabi. Znači, imamo samo tu noć koju ni ne računamo jer smo jedva držale otvorene oči na putu do hostela i sutra do kasnog popodneva.

Ulazak u Alambru bio je zakazan u 8:30h. Svi su nam rekli da ako odeš u Granadu a ne posetiš to utvđenje iz 13. veka, kao da nisi ni bio u Granadi, sa čime se ja ne bih baš složila jer smatram da je sam grad jednako zanimljiv kao i tvrđava. I pre nego što napišem nešto o tome, prilažem link preko kog je najbolje kupiti onlajn karte, jer sve što sam do tada tražila nije koštalo ispod 50 evra. Mi smo kupile kartu od 7 evra po osobi koja je podrazumevala obilazak celog utvrđenja osim glavne palate, a čije fotografije smo kasnije videle na internetu i za šta se doplaćivalo još oko 15 evra. Iako nam je bilo teško da ustanemo toliko rano, ispostaviće se da je odlazak u Alambru u najranijim jutarnjim satima nešto najpametnije što možete uraditi, jer je već sat vremena nakon našeg ulaska bilo prepuno turista.

Alambra ili AlHambra što znači crvena tvrđava, nekada je bila sedište muslimanskih vladara Granade, najčuvenije je delo islamske umetnosti na tlu Španije i jedini dvorac iz doba mavarskih vladara koji je ostao delimično nedirnut. Od 1984. godine nalazi se na UNESCO listi svetske baštine, a bila je i kandidat za Sedam svetskih čuda. U okviru njenih zidina, osim glavne palate i dvorišta sa lavovima što mi nismo videle, možete posetiti i manje palate, vrtove, bašte, mala dvorišta i kule odakle je pogled na celu Granadu najbolji moguć.

Nakon završetka posete, polako smo se spuštale do samog centra grada u kom je smeštena ogromna Katedrala i oko koje se sve dešava. Tu se nalaze mnogobrojni trgovi, a u Granadi ih ima svako malo, pešačke zone, restorani, kao i sukovi, odnosno bazari – Alcaicería, po uzoru na marokanske sa malim radnjama i robom koju sam viđala u Maroku, iz kojih je dopirao isti miris kože i začina, samo što je sve bilo daleko skuplje. Ali u suštini, ništa tu nije bilo posebno za videti, manje više sve je kao i u svakom drugom gradu.

Katedrala
Alcaiceria




Prava magija Granade dešava se kada iz centra krenete delom grada poznatim po nazivu Albaicín, pa odatle stignete u naselje Sacromonte. Tu je prikazana sva draž ovog grada. Prolazićete uskim ulicama uzbrdo, a u svakoj ulici sedeće po neki čupavac sa gitarom i psom, sviraće neku izmišljenu melodiju na raštimovanoj gitari, sklopljenih očiju, naravno jer ga pogađa stvar i ispred sebe će imati malu kapu za priloge. Da mu svako ko prođe ubaci po evro, zaradiće više nego što je zaradim dnevno u korporaciji. Planiramo Golub i ja već sto godina da ponesemo gitaru na put, sednemo na trg, raspalimo on po gitari, ja po pevanju i eksperimenta radi, vidimo koliko para može da se zaradi na prometnom mestu.

Albaicín

Elem, tim uskim ulicama Albaicína, uzbrdo stiže se do pomenutog naselja Sacromonte. Ovde grad menja boju i oblik i iz onog modernog centra, pa između kuća sa braon krovovima, stižemo u belo naselje sa pećinama umesto kuća, do mesta gde su nastali flamenko i gde su se vekovima mešali Arapi i Romi. Sve kuće su bele boje sa elementima plave, one plave koju sam viđala isto u Maroku, u Šefšauenu i gde je svaka ta kuća i pećina ukrašena raznoraznim cvećem.

Obe pomalo ciganke u duši, pratile smo tu muziku koja nas je dovela do najlepšeg trga u Granadi, Andaluziji, Španiji i što se nas tiče, najlepšeg mesta na celom svetu – Plaza Mirador de San Nicolas. Četvorica momaka, preplanulih od andaluzijskog sunca, sviralo je u svoje gitare, pevalo i udaralo dlanovima onako kako to znaju samo oni kroz koje teče ciganska krv, a mi jedva i da smo disale. Sedeli su na zidiću, ispred njih su ljudi prodavali svoje rukotvorine, nakit i slike, a iza njih pucala je Alambra u svoj svojoj lepoti. Bio je kasni mart, sunce nas je peklo, a iznad Alambre uzdizali su se snežni vrhovi planine Sierra Nevada. Kada mislim na Granadu, Andaluziju i Vesnu, imam tu sliku pred očima i mislim na taj momenat.

Nastavile smo dalje kroz Sacromonte sve do zamka na samom vrhu, iznad celog naselja, u nadi da će nas tamo dočekati nešto jednako spektakularno, ali ništa osim stare, crvene zgrade i crkve nismo zatekle. U planinama ispred nas videle smo razapete šatore i čerge sa šarenim vešom koji se sušio na improvizovanoj žici.

Crkva u Jevrejskoj četvrti

Vratićemo se u grad nekim drugim ulicama, pozdravićemo se i oprostiti jedna od druge, a ja ću ostati sama da još malo lutam Granadom, obilazeći Realejo, jevrejski deo grada nadomak samog centra. Kada više ne budem mogla da hodam, vratiću se u hostel, a onda ću rano ujutru, dok je još uvek mrak, hodati tihim i neki bi rekli, usnulim ulicama grada čiji ću spokoj narušiti bučnim kotrljanjem točkova mog kofera. Onda ću autobusom otići u Malagu, potom odleteti u Budimpeštu i dok budem čekala na aerodromu da dođu i poslednji putnici, blizina Beograda u koji ću uskoro stići izazivala je veliku tugu u meni i žal što je jedno od retko mi lepih putovanja završeno.

Pozdrav,

Majus

 

 

*Autori svih fotografija smo Vesna i ja

*Ostale tekstove iz Andaluzije možete pročitati na linku

 

 




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *