Sevilja

Bilo je pakleno vruće kada smo stigle u Sevilju. Zbog moje loše procene, točkićale smo nekoliko kilometara od železničke stanice do stana koji smo iznajmile u užem centru grada. Reke ljudi išle su nam u susret, sudarale smo se sa njima na uskim trotoarima, sa sve koferima, rančevima, maramama i jaknama koje smo vukle. Kafići su bili puni, svi su bili napolju, trgovi su vrveli od Španaca i turista. Unervozila sam se i poželela da se vratim u onaj penzionerski mir iz Malage. Međutim, nakon tapasa i nekoliko piva, završile smo taj dan u drugom raspoloženju i jedva sam čekala da svane novi jer je Sevilja nudila nešto potpuno drugačije.

Triana

Susret sa ostalim biciklistima bio je zakazan u 9h. To znači da smo prilično rano ustale i krenule praznim ulicama do mesta sastanka, ne sluteći da će te iste ulice, za samo nekoliko sati ponovo biti krcate, jer vikend je vreme kada se gradovi Španije pretvaraju u male mravinjake. Širile smo se tim praznim ulicama kao paunovi i fotografisale, ne znajući u šta uopšte gledamo.

Capilla de la Virgen del Carmen

 

Očekivali smo svi Huana, ili kako se već zove, a došla nam je na primer, Esmeralda. Pretpostavile smo da se Huan zapio prethodne večeri, pa je ubedio Esmeraldu da dođe na bajk turu umesto njega. Međutim, ni Esmeraldi nije bilo baš najbolje i delovala je prilično mamurno, a pokazaće se da joj ni poznavanje engleskog jezika nije jača strana, uprkos činjenici da radi kao turistički vodič, pa smo tokom ture doživljavali transfere blama, a nekima je toliko bilo neprijatno da su se udaljavali kada bi nešto objašnjavala. Ali Esmeralda ništa to nije videla. Ona je pričala i pričala neku svoju priču, pevala, glasno se smejala svojim, mahom glupim forama i ostavljala nas zabezeknute i u čudu. Ipak, tura nije bila potpuno osuđena na propast jer smo celu Sevilju smestili u pet sati vožnje biciklom, ponešto zapamtili što nam je spomenula pa posle guglali i vraćali se na ta mesta. Bicikl je najbolje prevozno sredstvo po gradu, tako da su nam ti momenti vožnje, ako izuzemo Esmeraldu i njenu priču, bili jedni od omiljenih.




Sevilja je veliki grad sa milionskim stanovništvom. Glavni u Andaluziji. Sunčan je i živ. Opušten i raspevan. Muzika je svuda, u kafićima, na ulicama i nikada nisam više uličnih muzičara viđala u nekom gradu. Oni dođu, otpevaju i odsviraju i idu dalje da to iste rade na nekom drugom mestu. Ako nema njih, tu su flamenko igračice. A one što tek gađaju. Sve gledamo, ježi se koža i cakle nam se oči od suza. Sevilja je grad pomorandži i jasmina. Cela Andaluzija miriše na jasmin. Sevilja je kolevka Seviljskog berberina i Don Žuana. Sevilja je grad u kome služe sangriju u ogromnim čašama, ima je čak u plastičnim flašama po supermarketima, a ima je i na točenje.

Jedno veče otišle smo u Metropol Parasol. To je ona drvena instalacija, konstrukcija, pasarela ili kako god da se zove, ona ogromna skalamerija koja se nalazi u samom centru grada. Red je bio predugačak i nevoljno ali uredno smo sačekale, platile 3 evra, popele se na vrh i poludele od sreće. Sa kupljenom kartom, dobile smo popust na sangriju u kafiću na vrhu i onda smo sa tim ogromnim i sangrijom punim čašama šetale po toj pasareli i gledale u Sevilju nad kojom su se dan i noć lagano smenjivali. Kada je došao kraj radnog vremena, preselile smo se na fontanu preko puta, sedele na belom mermeru, pile sangriju iz plastične flaše, pričale, smejale se i poput pravih šiparica, jednom našem poznatom piscu čije knjige obe rado čitamo, slale poruke na koje naravno, čovek nije odgovarao. Priče su nam lutale između Dalija, Božanstvene komedije, planova kako da zaradimo velike pare, do emOcija i slomljenih srca. Uostalom, o čemu dve drugarice, pomalo pripite, mogu da pričaju u kasnim satima, dok se gegaju ulicama Sevilje i traže još neku baštu koja radi.

U Sevilji, postoji i najlepši trg na svetu – Plaza de España. Ja do sada lepši nisam videla. Projektovao ga je izvesni arhitekta Anibal Gonzalez, za potrebe Svetske izložbe, 1929. godine, u neomavarskom stilu. Trgom dominiraju fontana, mostovi i kanal sa palatom od crvene opeke sa šarenim mozaicima i ukrasima od keramike. U palati  su danas smeštena ministarstva. Na ovaj trg nadovezuje se i prelep park Marije Luize sa jezercima, letnjikovcima, raznovrsnim pticama i drvećem pomorandži na koje se nikako nisam navikla i svaki put bih se jednako obradovala kada ih ugledam.

Plaza de Espana

Ubedljivo najveća gužva je ispred katedrale. Nastala je na mestu džamije koja je 1356. godine izgorela u požaru. Minaret je ostao, pa su Španci oko njega sagradili gotičku katedralu koja je dugo bila najveća na svetu. Osim veličine, katedrala predstavlja kombinaciju svih mogućih stilova – gotskog, baroknog, renesansnog i arapskog, ima najveći oltar ne svetu sa preko DVE TONE ZLATA, najstarije orgulje, slike poznatih španskih slikara i u njoj se nalazi grob Kristofera Kolumba koji čuvaju četiri kralja izvajana u prirodnoj veličini. Ovo sam sve pročitala na vikipediji, jer mi nismo ulazile unutra zbog velikih gužvi ispred, ali ako ikada ponovo odem u Sevilju, poraniću jedan dan da vidim to čudo. Pročitala sam i to da je minaret, visok 105 metara, sačuvan u originalu pa se tako do njegovog vrha dolazi strmom kaldrmisanom stazom koja se polukružno uvija.

Seviljska katedrala, simbol grada




Minaret katedrale, pogled iz Jevrejske četvrti

Verovatno najvažnija palata u Sevilji je Alkazar. To je isto još jedna od glavnih turističkih, takozvanih must see lokaliteta koje smo Vesna i ja propustile da obiđemo. Pogađate zašto – vikend, mnogo ljudi, dugački redovi. Vodile smo se onom: ako si video jednu video si ih sve, ali sumnjam da bismo obe tako mislile da nismo prethodno išle u Maroko. Pogotovo ja koja sam u stanju da zavirim ispod svakog kamena i pogotovo jer je ta mavarska arhitektura jedna od najlepših, ako ne i najlepša. Evo me sada, pišem o tome i gledam fotografije sa interneta i malo mi je žao.

Ono što smo Vesna i ja volele da radimo, osim da jedemo i pijemo sangriju, jesu šetnje po uskim i pustim ulicama, daleko od turista, da se oduševljavamo svime i da s vremena na vremeno konstatujemo: e, al’ ga živimo. Lutale smo po različitim delovima grada, Jevrejskoj četvrti i Triani uz reku. Ta Triana je posebno lep kvart uz reku Gvadalkivir. Kada gledate u kuće Triane sa druge strane obale, činiće vam se da ste u Veneciji. Sa te iste strane, videćete belo žutu zgradu koride – Maestranza. I dok se u ostatku Španije tradicionalne borbe bikova zabranjuju, a koride pretvaraju u muzeje i šoping molove, u Sevilji se i dalje održavaju i traju svake godine od aprila do septembra.

I možda bi trebalo da vam pišem kako nikako ne treba da propustite Muzej savremene umetnosti, Fabriku keramike, Zlatni toranj ili Univerzitet u nekadašnjoj fabrici duvana, ali ne bih sada o tome. Savetujem vam da nađete vašu Vesnu, pozovete partnera, partnerku, brata, sestru, druga, drugaricu ili se sami uputite u Sevilju, a tamo onda uživajte u muzici, atmosferi grada, njegovoj arhitekturi, ljudima, u sangriji, paelji sa morskim plodovima i crnim mastilom sipe, tapasima i mirisu jasmina, duboko dišite i vratite se na fabrička podešavanja da biste, u slučaju povratka u Srbiju, lakše svarili ono što će vas ovde sačekati.

Pozdrav,

Majus

 

*Sve fotografije u tekstu su Vesnine i moje

1 thought on “Sevilja

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *