Prvo vojvođansko planinarenje – Obedska bara i Kupinovo

Posle godina i godina Ljubicinog nagovaranja, čitanja Ireninih tesktova na njenom blogu Tamo Vamo, mog prošlogodišnjeg pokušaja planinarenja u grubinkama i čekanja da mi novi nokti izrastu, konačno sam  juče, 20. aprila 2019. godine postala član planinarskog društva ,,Železničar’’. Imam i člansku kartu i Plan aktivnosti za celu godinu. I mnogo sam srećna. Iako na pravo planinarenje još uvek nisam otišla, radujem se svim tim izazovima koji su predamnom, kao i svim tim prirodnim lepotama i lokalitetima koji čekaju da ih otkrijem.

Moj prvi izlet sa planinarima desio se juče. Izabrala sam za početak pešačku turu po Sremu, da malo izvidim situaciju, a i Ljubica je želela već dugo na taj izlet. Hodanje mi ne predstavlja problem, svakodnevno pešačim do 10 km, tako da se na toj turi nisam ni zadihala, što je i logično, budući da smo išli po ravnom terenu, ali to me nije sprečilo da svima pričam kako idem na planinarenje.




Izlet je bio pun pogodak i evo, i dalje ne mogu da verujem da se ta mesta nalaze na svega četerdesetak minuta od lokacije na kojoj živim, da su toliko lepa i zanimljiva i da uopšte tako nešto postoji kod nas. Svako ih može organizovati u svojoj režiji i ne morate biti član nekog društva da biste ga realizovali. Mi smo krenuli autobusom sa Novog Beograda i za petnaestak minuta već bili u Bojčinskoj šumi gde smo pravili pauzu za doručak i kafu. Ukoliko živite u Beogradu, do Bojčinske šume možete i gradskim autobusom broj 605 koji staje tačno ispred šume. Nismo imali vremena za obilazak, Ljubica je već bila ranije i kaže da je vredna posete, pa ću to ostaviti za drugi put. Porazila me je činjenica koliko ustvari ne znam šta sve postoji u Srbiji, za ovu šumu sam čula, ali nisam imala predstavu da je toliko blizu. Smeštena je između Surčina, Progara i Boljevaca, dokle mogu i biciklom, tako da o šumi – sledeći put.

Nastavili smo dalje do Obedske bare. Ovde moram da napravim malu digresiju i spomenem moju veliku fobiju od žaba. Za većinu ljudi moj strah je nerealan, ali poznajem mnoge koji boluju od iste boljke, tako da ako ništa drugo, bar će me oni razumeti. Zato je ovaj moj prvi izlet imao nekoliko kontradiktornosti: izabrala sam planinarenje po Sremu i to po Obedskoj bari koja vrvi od žaba.

Pogled sa vidikovca

Obedska bara je jedno nestvarno lepo mesto koje je najbolje posetiti u maju, po rečima našeg vodiča, jer tada cvetaju lokvanji. Mi smo i ovako bili impresionirani svime što smo tamo videli.

Specijalni rezervat prirode ,,Obedska bara’’ smešten je u jugoistočnom Sremu, na 40 km od Beograda, između sela Kupinovo, Obrež, Grabovci i reke Save. Prostire se na površini od 9 820, a zaštitna zona na 19 611 hektara. Korito Obedske bare je ustvari ostatak napuštenog korita Save koja je pre 6000 godina prolazila ovuda, a pre 2000 godina ovde se formirala mrtvaja od koje je nastala močvara. Obedska bara je pod posebnom zaštitom i od 1977. godine upisana je u spisak močvara od međunarodnog značaja, kao i u spisak područja od izuzetnog značaja za ptice Evrope. U Obedskoj bari, utočište su našle retke i ugrožene vrste životinja i predstavlja pravi mali raj za ptice. Ovo mesto je za vreme Karađorđevića predstavljalo zaštićeno lovište dinastije (1919 – 1951) i bilo je toliko ptica da su ih lovili i do 1900 po danu. (Preuzeto sa Vikipedije)

Po dolasku u Obedsku baru provozali smo se brodićem u pratnji vodiča iz rezervata. Vožnja traje oko četrdesetak minuta i za to vreme videli smo rode, lubudove i njihovo gnezdo, čupave gnjurce i ostale ptice koje tamo već imaju svoja vlastita imena i od vodiča čuli njihove životne priče. Nisam mogla da prestanem da fotografišem lokvanje i ne mogu ni da zamislim koliko ta bara može biti još lepša kada svi lokvanji procvetaju. Čak mi je i vožnja uskim kanalom kroz gustu žabokrečinu izazivala oduševljenje. Očekivala sam da ću tu i tamo u vodi videti po koju žabu, ali to se nije desilo. Desilo se to da se jedna skroz zelena žaba veličine koja je dovoljna da u meni izazove srčani napad, smestila u unutrašnjost pojasa za spasavanje koji je visio o krov broda i dok su joj okupljeni oduševljeno delili komplimente kako je divna, mila, slatka i sve u tom maniru, ja sam se na sigurnom rastojanju zgražavala.




Fotografija: Ljubica
Grupa besnih planinara upala u selo, fotografija: Ljubica

Kada se epizoda sa Obedskom barom završila, krenuli smo u planinarenje po ravnom, ili ravninarenje kako smo zvali šetnju koja je počela u Obedskoj bari i završila se posle otprilike 8 km kroz šumu, pa preko asfaltiranog puta do sela Kupinovo. U to vreme na ulicama nije bilo žive duše, kako je običaj u vojvođanskim mestima u vreme ručka, samo razularene kere koje smo svojom kolonom uznemirili i prenuli iz prolećne, popodnevne dremke. Kupinovo je prelepo selo sa starim, lepim i neobičnim kućama. Na svakoj kući je ime i prezime vlasnika, godina nastanka, neki lepi ukras na fasadi, a sa unutrašnje strane, iz dvorišta koje može da se samo nazre malo iznad kapije, primetila sam takozvane vijadukte celom unutrašnjom stranom kuće koje nikada ranije nisam videla na taj način. Već dugo razmišljam o odlasku iz grada u neko vojvođansko selo, pa sam tako u svakoj napuštenoj ili oronuloj kući mogla da vidim svoj budući dom. Travnjaci ispred su pokošeni, a neretko smo nailazili na lepo dekorisane bašte pune cveća.

Na kraju sela smeštena je crkva Svetog Luke, najstarija pravoslavna crkva u Vojvodini, kao i najstarije kuće u Vojvodini koje su danas sačuvane kao kulturna dobra u okviru Etno parka. Park čini dvorište uz Obedsku baru sa dve stare kuće od kojih jedna datira iz 18. veka, stari ambar i drvena kula sa koje puca pogled na livade i šume oko bare.

Nedaleko odavde smešteni su i ostaci grada tj. tvrđave Kupinik. Kupinik je podignut između 13. i 14. veka kao vojno-granično utvrđenje ugarskog kralja i danas predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja. Od 15. veka predstavljao je sedište srpskog despota Stefana Lazarevića, a naslednik tvrđave, Đurađ Branković je gorepomenutu crkvu sagradio odmah uz tvrđavu. Ovo utvrđenje je uništeno 1521. godine dolaskom Turaka i Sulejmana Veličanstvenog. Sve do 2013. godine nije se znalo gde se tvrđava tačno nalazi. Po rečima našeg vodiča, proboj do tvrđave je izgledao kao prolazak kroz Amazon. Toliko je šuma nabujala oko utvrđenja da im je trebalo dugo vremena dok su teren koji danas postoji raskrčili od džungle koja se stotinama godina tu stvarala. Pričao nam je da veoma malo ljudi uopšte zna za ovaj lokalitet jer medijski nije ispraćen i sada pokušava da nađe način i finansijska sredstva kako bi ovo mesto zaživelo i kako bi se krenulo sa arheološkim iskopavanjem oko tvrđave, na prostoru gde se nekada odvijao redovan život. Takođe, potrebno je na adekvatan način zaštititi njene ostatke jer se pod uticajem prirode urušava i jako je lepo videti da je nekome do ovoga stalo i da u državi kakva je Srbija, neko ima inicijativu i entuzijazam da napravi nešto lepo za buduće posetioce. U septembru će se ovde održati Festival vitezova i naš vodič se nada da će na taj način i šira javnost čuti za ovo mesto. Obišli smo ostatke tvrđave i odatle gledali u porodice mangulica, stada ovaca, krave i jata ptica na Obedskoj bari preko puta, a da biste i vi posetili ovo mesto, potrebno je da izdvojite 100 dinara koji pokrivaju ulaz u Etno park i Kupinik.

Dan smo završili dvokilometarskom šetnjom do obale reke Save, a u povratku, u restoranu Šanac, čekao nas je ručak. I ne mogu da završim tekst, a da ne spomenem dekicu od blizu 90 godina koji je uporno držao tempo na svakoj pešačkoj deonici. Ako može on, mogu i mnogo mlađi od njega.

Iako je ovo bila lagana pešačka tura od petnaestak kilometara na ravnom, sada shvatam vas planinare koji svakog vikenda obilazite našu zemlju jer su ovo izleti koji pune baterije i čine naše poluživote lepšim, a Srbija je sa svim svojim paradoksima, jedna prelepa zemlja bez ili sa veoma malo iskorišćenog potencijala koju treba detaljno istražiti. I jedva čekam opet!

Pozdrav,

Majus

 

4 thoughts on “Prvo vojvođansko planinarenje – Obedska bara i Kupinovo

  1. Jovana95 Reply

    Divno, predivno!! Nama je Obedska bara jos blize i sad jedva cekamo maj, kad krenu da cvetaju lokvanji da je posetimo 🙂 Kao veliki, obozavalac Srbije, pogotovo rodnog Srema, preporucujem ti da obidjes Frusku goru, sela,jezera u njenoj blizini. Odusevices se!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *