Budimpešta

Posetila sam Budimpeštu nekoliko puta. Svi su pisali o njoj i ne znam šta bih mogla i ja, a da neko već nije spomenuo. U vreme kada se Istočna Evropa još uvek nije oporavila od Drugog svetskog rata, pod gvozdenom šapom komunizma, Gabrijel Garsija Markes je pedesetih godina prošlog veka obilazio sve ove zemlje, uključujući i Mađarsku i pisao putopise koje je objavio pod nazivom ,,S puta po Istočnoj Evropi’’. Između ostalog i o Budimpešti, koja je ’56. godine bila zatvoreni grad sa loše odevenim i uplašenim ljudima, što predstavlja veliki kontrast sa onim što je Budimpešta danas.




Poslednji put išli smo Golub i ja, pre nego što ćemo odleteti u Maroko. Onda kada su graničari izvukli azilante ispod naših sedišta u vozu. Uprkos nezgodnom početku, Budimpešta je ta dva dana bila prelepa. Kao, hladnjikavo je, oktobar, ali sunčano. Tih dana u muzeju u Budimu trajala je i dalje izložba slika čuvene Fride Kalo, pa je grad bio pun turista i ljudi koji su došli iz cele Mađarske i svih okolnih zemalja u našem regionu, kako bi se konačno upoznali sa delima donetim iz dalekog Meksika. Radovao me je grad, brzo sam ušla u ulogu turističkog vodiča, pokazivala ga mom saputniku, držala časove istorije i prepričavala događaje iz istorije i mojih prethodnih poseta. Kada smo drugarica i ja prvi put bile, upoznale smo neke Britance koji su ovde došli da proslave nekoliko momačkih večeri svog prijatelja. Imali su jeftine letove iz Londona i došli su na nedelju dana, besomučno se opijajući po klubovima. Nisu videli ni B od Budimpešte, jer bi kratke dane prespavali u svojim hotelima, a onda bi se uveče mamurni dovezli taksijem do kluba gde bi nastavili dalje sa cirkom uz konstataciju da je Budimpešta bezobrazno jeftina.

Pogled sa Budima na Peštu, Parlament i Lančani most

Budimpešta je podeljena Dunavom na Budim i Peštu koji su povezani sa devet mostova. Najpoznatiji su Lančani, Elizabeta i Most Slobode. Sa strane Budima smešteni su Citadela, tvrđava sa Kipom slobode – simbolom oslobođenja u Drugom svetskom ratu, a nešto dalje su tvrđava, Kraljeva palata, Stari grad, crkva Svetog Mateje i Ribarska kula podignuta na mestu ribarske pijace. Ceo ovaj potez je pod zaštitom UNESCO-a. Sigurna sam da naši Britanci nisu ovo obišli jer je Budim veoma brdovit, a oni konstantno mamurni, a sumnjam i da bi ih interesovalo to da je šareni krov na crkvi u Budimu napravljen od crepa iz fabrike Žolnai u Pečuju, odakle se koristio materijal i za izgradnju Hotela Moskva u Beogradu, kao i za mnoga druga zdanja po Vojvodini i Evropi. Doduše, ovo za crep je samo moja pretpostavka i sviđa mi se da verujem u tu nepouzdanu informaciju.

Ribarska kula

Sa Budima je jako lepa panorama na Peštu i Parlament, jedan od najvećih u Evropi, a kada je mrak, odatle se vide uvek zapaljene sveće na mestu odakle su mađarski fašisti streljali Jevreje. Streljani su tako da njihova tela padnu direktno u Dunav, a ako priđete drugoj obali, na tom istom mestu videćete gvozdene cipele napravljene po uzoru na one koje su za žrtvama ostale.




Ne znam kako se to desilo, ali u svakom evropskom gradu u kom su živeli Jevreji i odakle su proterani u koncentracione logore, ostala su čitava prazna naselja koja su po nekom nepisanom pravilu danas najpopularnija. U Jevrejskim četvrtima svakog većeg evropskog grada, oko jedine ili retko preostale sinagoge, naći ćete najbolje zezanje, klopu, restorane, tezge, galerije, klubove i male radnje domaćih dizajnera. Tako je i u Budimpešti. Jevrejska četvrt koja je brojala oko 2000 kuća, za vreme Drugog svetskog rata pretvorena je u geto sa 200 000 Jevreja koji su kasnije stradali u logorima. Kao i u ostalim gradovima, naselja bi godinama kasnije ostajala prazna. Sećam se priče iz Krakova da niko nije želeo da živi u tim zgradama duhova iako bi prosečan građanin mogao sebi da priušti čitavu zgradu, toliko su cene bile niske. Međutim, s početkom novog milenijuma, pojavili su se novi, mladi ljudi koji su napuštene i ruinirane zgrade iskoristili za otvaranje svojih delatnosti koje privlače lokalce, turiste, hipstere i druge, a depresivnim zidovima udahnuli život oslikanim muralima. U Budimpešti, u okolini tri sinagoge smeštena su sva takva mesta, uključujući i jevrejsko groblje, muzej i spomenike posvećene Holokaustu, kao i originalni zid geta. Mnogi Jevreji su se vratili i otvorili restorane košer hrane, a hrana je ovde toliko raznovrsna i ukusna da je nemoguće ostati gladan.

Cipele na Dunavu
Parlament

Najpopularnije mesto u Jevrejskoj četvrti svakako je Szimpla kert u ulici Kazinczy utca 14. Rekla bih da ga naši Britanci nisu preskočili i da bi, kada je reč o izlascima, oni bili pravi vodiči za noćni život budimpeštanski, pod uslovom da se nečeg uopšte sećaju. Szimpla kert se nalazi u napuštenoj zgradi sa lavirintom prostorija koja je nekada bila fabrika peći, spremna za uništenje. Vlasnici istoimenog kafea koji se nalazio malo dalje od ove sadašnje lokacije, rešili su da spasu ovo mesto od rušenja i preselili kafe u staru fabriku. Od 2002. godine, kada je mesto otvoreno, svaki put kada bih došla, zanemela bih od količine stvari koju su u međuvremenu dovukli, a koja je veća i od onog prošlog puta, kada mi se činilo da to više nema gde da stane. U svakom slučaju, ovde možete popiti pivo, pogledati film, đuskati do jutra, slušati koncerte, sve zavisi od raspoloženja i prostorije u kojoj se nalazite. Od otvaranja ovog mesta, može se reći da je Jevrejska četvrt počela da liči na ovo što je danas i konstantno će se menjati u budućnosti.

Szimpla kert

Verujem i da gorepomenute Britance nikako nije mogla da zanima mađarska secesija. Budimpešta je satkana od mahom oronulih zgrada i fasada sa motivima secesije. A takvih je najviše u Andrassi ulici, pa sve do Trga heroja i malog jezera pored. Tu gde se ulica završava, s jedne strane smeštena je zgrada konzulata Albanije, a sa druge strane zgrada konzulata Srbije. Tu zgradu je Jovan Dučić dobio na poklon od mađarske gospođe koju je zaveo u ono vreme, a on ju je posle ostavio u amanet ovim našima. Tako kažu. Ono što je proverena informacija jeste da se u toj zgradi sakrivao Imre Nađ, mađarski premijer, zajedno sa ustaničkom vladom. Kada su se te ’56. godine, prvo studenti, a onda i ostali građani pobunili protiv komunizma, Rusi su tenkovima ušli u Budimpeštu, a onda se danima vodila borba koja je za posledicu imala strahovit broj žrtava. Vest koja je odjeknula u svetu predstavljala je veliki udar na komunizam, najveći do pada Berlinskog zida.

Trg heroja

Garsija u svojim putopisima navodi da su ga tadašnji obilasci starudije, kako je opisao znamenitosti, u pratnji vodiča, jako smarali i bili mu beskrajno dosadni. Zato je uspeo da pobegne i izađe sam na ulice, jer ono što je želeo da sazna jesu priče ljudi koji su u kilometarskim redovima čekali za hranu i lutriju, a koji su mu bili nedostižni jer niko ništa nije smeo da govori protiv režima, niti da se uopšte upušta u razgovor sa strancima.




,,Čim bih ušao u neki od barova, štektanje bi se namah pretvorilo u zgusnut šapat. Niko nije hteo da priča. Ali, kada ljudi ćute – zbog straha ili zbog predrasuda – treba otići u toalet da bi se saznalo šta misle. Tu sam našao ono što sam tražio.’’ Među natpisima u toaletu, pročitao je gnev ljudi iz tog vremena.

Daleko od tih dana, poput hiljada Mađara i turista, paradirali smo bezbrižno ulicama Budimpešte do kasno u noć i činilo se da prošlost nikada nije postojala.

Pozdrav,

Majus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *