Irska

Posle duge pauze, u rubriku ,,Prijatelji pišu putopise” stigla je nova priča. Drugari Dragana i Ale proveli su nekoliko dana u Irskoj i svoje iskustvo su podelili sa nama. Ako ih još uvek niste upoznali, skoknite na stari tekst o Dunavskom plićaku i pročitajte njihovu priču.

A sada da vidimo kako im je bilo u Irskoj!

***

Viza i priča sa srećnim krajem

Sve je počelo još u junu kada mi je Ale rekao: “Imam iznenađenje! Idemo u Irsku da proslavimo našu trogodišnjicu braka!” Kakvo oduševljenje, kakavo uzbuđenje! “Odabrao sam Irsku, između ostalog zato što nam za tebe ne treba viza”, bila je jedna od prvih rečenica koje je izgovorio, koja se 5 dana pred put ispostavila kao potpuno netačna. Ale je super organizovana osoba, zbog čega ga obožavam, obzirom da ja to definitivno nisam. Mesecima unapred je isplanirao i rezervisao let, smeštaj, prevoz, moji roditelji su došli da čuvaju našu ćerku, sve, sve je bilo spremno, ali eto ta “sitnica” nam je promakla.

Nedelju dana pred put, Maja me zove i kaže : “Gago hoćeš da se vidiš sa Anjom, ona isto živi sad u Milanu kao ti, ja je ne poznajem lično ali to je drugarica našeg druga i mnogo je divna!” Odem sa Anjom u utorak na kapućino i sladoled, ćaskamo, imam utisak satima i kao da se znamo godinama, ali vreme je za rastanak… Usput dobacim kako sledeće nedelje idem u Irsku. Anja prokomentariše kako je i sama htela da je poseti, ali eto otkad su nam ponovo uveli vize… ŠTA?!!! Kad su nam ponovo uveli vize? Ne, pa ja nemam vizu! Anja reče kako mora da se vrati na posao, a ja pomislih da moram hitno u ambasadu!




Usledio je maraton. Narednih pet dana zvali smo konzulat, ambasadu, šalji dokumenta, aplikaciju i to sve brzom poštom u Rim. “Primili smo vaša dokumenta” rekoše iz ambasade u četvrtak, “potrebna su nam tri radna dana da obradimo vašu aplikaciju, moraćete da dođete u Rim u ponedeljak da je lično preuzmete, ako mislite da putujete u utorak. A da, i još nešto, ne možemo da vam obećamo da ćete je dobiti!” Nada postoji! Odmah kupujem povratnu kartu za voz frecia rossa koji stiže za 3 sata iz Milana u Rim i verujem da su Irci najveći carevi i da univerzum zna šta radi.

Moje putovanje za Rim u ponedeljak kreće u 6h ujutru i posle celodevnog čekanja i pet povrataka u ambasadu da vidim ima li rezultata, rešim da podignem dokumenta i krenem nazad kući sa idejom – idem sutra na aerodrom i zahtevam da me puste, pa šta bude. Čekam autobus za glavnu železničku stanicu koji kasni i već shvatam da ću propusiti voz, utom me zove žena iz ambasade: “ Nadam se da niste otišli daleko, stiglo je odobrenje iz Dablina!” Odletim brzinom svetlosti nazad u ambasadu sa osmehom od uha do uha. “Znate”, reče službenica,” proces odobravanja vize traje normalno trideset dana, ali eto Vama smo izašli u susret…”

Naravoučenije: dobro proveriti vizni režim željene destinacije, nekoliko meseci unapred, ako već niste, ne odustajte, uvek postoji način gde postoji jaka želja! Stižem u 11 uveče kući i pakujem se najbrže u životu.

Irska, stižemo!

Slećemo u Dablin, a na aerodromu nas čeka naš prijatelj Mik, bivši gost naše gostinske kuće, Dunavskog Plićaka. Čistokrvni Dabliner koji zna svaki pab, pošto je i sam bio vlasnik jednog u kome su nekada nastupali U2, Sinead O’Connor i ostali svetski lokalci. Vodi nas na brzinsko panoramsko razgledanje grada kolima i u fenomenalni Phoenix Park, u kome nailazimo na čopor jelena i srna koji se tuda slobodno šetaju. Kakav luksuz imati takav komad prirode u centru grada. Čist vazduh nam je otvorio apetit i Mik nas vodi u poznati pub The hole in the wall na lokalno pivo, sajder i informativni uvod u političku scenu. Ako planirate posetu Irskoj pripremite novčanik, obzirom da pivo uopšte nije jeftino u odnosu na to koliko ga konzumiraju. Veče smo rezervisali za koncert Editors u klubu Vicars St. poznatom po dobrim svirkama, što se i ovog puta opravdalo.

Phoenix park

Killarney

Ranom zorom uputili smo se vozom na jugoistok Irske, Kerry, tačnije u Killarney. Naš plan je bio da u naredna dva dana iskusimo u poslednje vreme sve popularniji glamping , tzv. komforno kampovanje. Čim smo stigli na našu destinaciju iznajmili smo bajseve i odpedalali do našeg luksuznog kampa Grove Lane glamping, koji je bio dovoljno blizu grada, ali opet malo ušuškan u obližnji šumarak pored reke. Sačekala nas je preslatka drveno – platnena kućica – šator u shabby shic fazonu.

Grove Lane glamping

Obzirom da je vreme bilo kao u najdivnijim snovima krenuli smo u vožnju biciklama po Nacionalnom Parku Killarney i obrnuli krug oko Muckross jezera.

Nacionalni park Killarney

Kako smo već ogladneli, rešili smo da napravimo roštilj u svojoj privatnoj kamperskoj kuhinji. Obezbedili smo se i potrebnom hranom da napravimo veliki irski doručak sa sve slaninom i pasuljem ujutru, koji se pretvorio u pasulj sendviče obzirom da nam se lukava lisica ušunjala u kuhinju i pojela svo meso! Rešili smo da godišnjicu proslavimo pešačenjem po planini Mangerton na čijem se vrhu nalazi jezero i odakle se pružao predivan pogled na okolna jezera i brda.

Pogled sa planine Mangerton

Uveče je usledio bar hopping – odlazak iz jednog u drugi bar, što je poseban doživljaj u provinciji sa lokalnim stanovništvom, muzikom i njihovim mešanim delatnostima. Nije nikakva novost da se u istom lokalu nalazi bar, obućar i prodavnica proizvoda od gume i sl. Deluje haotično, ali izgleda da savršeno funkcioniše.




Okean

Došlo je vreme da se oprostimo od našeg šarmantnog smeštaja, pokupimo naš iznajmljeni auto i uputimo se ka okeanu. Hteli smo da vidimo kako je to biti na “pogrešnoj” strani i dobro nam je išlo. Interesantna činjenica koju smo zapazili jeste ta da je u Irskoj skoro svuda ograničenje 100 km/h, i na lokalnim putevima i magistralnim i autoputevima i to opet nekako funkcioniše. Krenuli smo, a naša prva destinacije je bila Inch Beach, duga beskrajna plaža sa peščanim dinama. Plan nam je bio da obiđemo sve neolitske lokacije i uživamo u pogledu na okean, vožnjom po magistrali, ali naša realnost je bila kiša i magla toliko gusta da bukvalno ništa nismo videli.

Inch beach

Zaustavili smo se u lučkom gradiću Dingle na fish and chips i pivo u lokalnom epskom baru Dick Mack`s koji ne smete propustiti. Tog dana je bilo venčanje u crkvi preko puta, tako da su svi po običaju svratili u pab na “po jedno”. Nama je bilo putpuno zanimljivo kako su svi bili skockani, žene sa sve fascinatorima na glavi, pre podne nazdravljaju sa ogromnim kriglama piva u ruci.

Inch beach
L’Ale

Usput smo otkrili kulturnu rutu na kojoj su bili obeleženi svi autori i umetnici sa svojim ateljeima i prodavnicama koje smo obilazili i koji su bili prilično dobro posećeni čak i po ovako groznom danu. Naša krajnja destinacija je bila Baile na nGall, malo mesto odakle se pružao fenomenalan pogled na okean.

Dingle

Nazad u Dablin

Vraćamo se ponovo u Dablin i vreme se razvedrava. Mik nas vodi u obilazak Ginisove fabrike, raznih urbanih destilerija i na kraju obilazimo kreativni kvart. Pada mrak, nalazimo se sa još jednim prijateljem i krećemo u pub crawl… Obilazimo autentični višespratni John Kehoe`s pub, koji je naš prijatelj najavio kao specijalistu za grlo. Posle ušuškane kućne atmosfere stižemo u Davy Byrne`s pub, koji je Džejms Džojs opisao u svojoj čuvenoj knjizi ,,Uliks”. Nakon toga je usledio bizarni Mary`s bar and hardware i završavamo poslednje veče našeg putovanja u Button factory na fenomenalnoj svirci.

Jedan od pabova u Dablinu

Imam utisak da je Dublin baš po meri čoveka, dovoljno je veliki da ima raznih zanimljivih dešavanja, ali opet dovoljno mali da možeš brzo da pređeš sa jednog kraja grada na drugi u dva maha. Nešto što me posebno oduševljava kod Iraca je njihova neposrednost, svi imaju vremena da ti se jave na ulici, nasmeše i pitaju kako si, čak i u glavnom gradu! Ali meni još fascinantnija je njihova karakteristika da razmene dobru foru i da se našale na svoj račun. Sve ljude koje poznajem u Dablinu su advokati, koji su i izmislili ovaj vic:

Kako se zove 700 advokata na dnu mora? Dobar početak!

Autor: Dragana Romić Vino




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *