Šefšauen, plavi grad

Kada smo stigli na autobusku stanicu u Fesu, karata za Šefšauen nije više bilo. Taksista nam je ponudio vožnju za 80 evra za oboje, ali uspeli smo da snizimo na 40. Trebalo je samo još da nađu nove putnike kako bi im se put do tamo i nazad isplatio. Bio je tu još jedan par iz Rusije i odvezli su nas sa dvoja kola do neke benzinske pumpe u Fesu gde smo još malo čekali, kada se pojavio simpatičan par iz Italije sa kojima smo razmenjivali iskustva iz Maroka.

Vožnja autobusom traje oko četiri sata, ali mi smo stigli za oko dva i po. Poput neverovatnih prizora na putu između Marakeša i gradova nadomak pustinje koje smo obilazili u prvim danima, i ovi na severu su jednako oduzimali dah. Vozač je u jednom trenutku zaustavio vozilo i napravili smo kratku pauzu pored puta, a pred nama su se uzdizale peščane dine i brda sa prelepim jezerom u sredini. Ne znam kako izgleda pustinjska oaza, ali pretpostavljam da liči na ovo što smo videli. Nekoliko lokalaca je na svojim tezgama prodavalo tikve, nar i suvenire i sve je izgledalo tako lepo i živo sa svim tim bojama.

Na nekih 100 km od Šefšauena, dok smo prolazili kroz vijuguve puteve oko planine Rif, osećali smo sve vreme jak miris marihuane koji je vetar unosio kroz otvorene prozore našeg automobila. Marihuana u Maroku, iako je ilegalna za konzumiranje, legalno se gaji, a posebno oko i na planini Rif. I postoje čitave plantaže na kojima meštani naporno rade, a koje je sa puta nemoguće videti. U oktobru je berba i zato je miris bio toliko jak. Kada su se Marokanci borili protiv Francuza, Berberi sa ovih prostora su im pomogli u tome i u znak zahvalnosti, tadašnji kralj je dao dozvolu da se na ovim prostorima može legalno gajiti marihuana – zauvek. Zato su ovde glavni uzgajivači kanabisa u celoj zemlji. Poslednjih godina se radi na legalizaciji marihuane u Maroku, pogotovo u medicinske svrhe.

Vozač nam je još jednom stao kada smo stigli u grad. Sa jednog proplanka videli smo ceo Šefšauen koji je zaista bio sav u beloj i plavoj boji. A onda nas je odvezao najbliže starom gradu jer je i ovde motorni saobraćaj zabranjen. Bolje reći nemoguć, jer su ulice takođe veoma uske tako da osim ljudi i životinja, nema mesta ni za šta drugo. Za razliku od Fesa, ulice Šefšauena nisu natkrivene i ceo grad je osunčan.

Naš smeštaj nalazio se na glavnom trgu. Nešto između rijada i motela, nisam sigurna kako bih ga nazvala. To je u stvari restoran sa improvizovanim sobama iznad. Problem je bio u tome što su neke sobe imale normalne prozore koji gledaju na ulicu, a u nekim su prozori okrenuti ka unutrašnjosti restorana što je jedna velika arhitektonska nelogičnost i glupost. U tim sobama nema vazduha, a ako se prozor otvori, ulazi dim i miris hrane iz kuhinje restorana, pa sam imala osećaj kao da sam u nekom aspiratoru i prvu noć nisam oka sklopila. Drugo veče dobili smo normalnu sobu, iako su se pomalo nećkali, ali zarad dobrih ocena na booking-u, popustili su.




Čim smo ostavili stvari, otišli smo odmah na autobusku stanicu po karte. U Šefšauenu smo imali dva noćenja i trebalo je da se vratimo u Marakeš odakle ćemo leteti nazad kući. Obradovali smo se kada smo videli da do Marakeša ide direktan autobus, sa jednim presedanjem u Kazablanci, pa ne moramo ponovo do Fesa i onda na voz do Marakeša, kako smo pvo mislili. Karta je bila samo 25 evra što je mnooogo jeftinije od našeg prvobitnog plana. Doduše, vožnja je trajala 10 sati, ali s obzirom na to da smo tih dana već bili jako umorni, ceo put smo prespavali i sve je dobro prošlo. Tog dana u Šefšauenu na stanici sreli smo naše drugare Italijane i zajedno se vratili taksijem do starog grada koji je vozio ludi, veseli Marokanac u nekom malom kombiju kao iz crtaća i koji nas je uz pesmu i graju ispratio iz tog čuda od vozila.

BLUE IS THE WARMEST COLOR

Šefšauen je sagrađen 1471. godine kao malo utvrđenje na planini Rif koje je služilo za odbranu od portugalske vojske. Vekovima kasnije strancima je bio zabranjen ulaz u grad, čak po cenu smrti, jer je važio za Sveti grad i jedan od razloga zašto je arhitektura toliko očuvana je i taj. Kasnije, kada su Šefšauen osvojili Španci, otvorili su ga ka svetu i danas je jedan od glavnih turističkih mesta u Maroku, a upravo Španci čine najveći broj turista, zbog blizine Španije koja je od Maroka udaljena Gibraltarom, oko 100 km. Ovaj plavi grad je ujedno glavni grad Severnog Maroka.

Postoje dve teorije zašto je grad plave boje. Kao  prvi razlog navode se Jevreji koji su uoči Drugog svetskog rata naseljavali Šefšauen i bojili ga u plavo, boju koja za njih predstavlja božije zapovesti i nebo kao simbol za raj. Kao drugi razlog navodi se borba od komaraca, gde bi plava boja trebalo da izgleda kao voda koja će ih odbiti.

Šefšauen je mali grad sa preko 42 hiljade stanovnika i za obilazak će vam biti dovoljno jedan do dva dana. U suštini, sve znamenitosti se nalaze u Starom gradu i dovoljno je da besciljno lutate njegovim uličicama i tako ga obiđete. U srcu medine je maleni trg sa restoranima, maorska trvđava od zbijene zemlje – Alcazaba sa baštom u kojoj je predstavljena bogata istorija i kultura grada, kao i mala džamija pored.

Trg je veoma živ, turisti fotografišu, kupuju suvenire, torbe, biraju najbolju ponudu u nekom od restorana, slušaju Španca koji svira na svojoj gitari i po ceo dan peva na trgu, gledaju u žonglere, klovnove i ulične zabavljače ili se slikaju sa papagajima. Okolo trga, u uskim ulicama videćete bake u karakterističnoj marokanskoj odeći sa šeširima i kićankama na glavama koje prodaju kaktus, lepinje, voće i povrće, ili samo sa štapom sede na stepeniku ispred svoje kuće i gledaju u svet koji neprestano prolazi pored njih.

Iznad trga, nekolilko desetina ulica je i dalje prilagođeno turistima. Prodavci sede ispred svojih prodavnica i prodaju šarane začine, tepihe, marame i sve te boje sa plavom bojom kuća čine poseban doživljaj. Stepenice su ukrašene raznim đakonijama i cvećem, a reke turista se histerično fotografišu pred takvim prizorima. I kada vidite fotografiju nekog ko pozira na tim stepenicama ili ispred te kuće, znajte da se iza kamere osobe koja fotografiše nalazi buljuk ljudi koji čeka na red da napravi istu takvu ili još lepšu fotografiju. Čari turizma i društvenih mreža u jednoj ulici.

Sreli smo čoveka ispred svoje kuće koji turistima naplaćuje 15 dirhama (1.5 evro) za fotografisanje u njegovom dvorištu. Kada uzmete u obzir da u toku dana, tokom cele godine pored njegove kuće prođe hiljade ljudi, njegova računica je jasna i apsolutno ništa više ne mora da radi. Naravno, ni mi nismo bili imuni na to dvorište, pa kud svi…

Fotkanje za 15 dirhama

Ali kada prođete to turističko ludilo i popnete se još malo iznad, stižete do dela starog grada gde stanuju meštani i nema ni jednog jedinog turiste. Samo deca, žene sa plavim maramama i muškarci u belim dugačkim haljinama sa obaveznom kapuljačom ili kapom na glavi. Tu možete na miru da šetate ulicama Šefšauena sve dok vas oči ne zabole od tog plavetnila. Ipak, živeti u ovakvom gradu, za meštane Šefšauena nije lako. Zamislite da vam se svakog dana ispred kuće šetaju horde turista sa kamerama oko vrata. Zato se nismo dugo zadržavali da ne remetimo život meštana i uznemiravamo ih svojim prisustvom.

Pošto smo u Šefšauenu imali vremena na pretek, a pošto smo već bili i umorni od putovanja, dugo bismo sedeli u nekom od restorana na trgu. Pili bismo kafu i ćutke posmatrali ljude oko nas. Volim to da radim. Prepoznavala bih lica koja sam viđala ranije u Šefšauenu. Zanimljivo je bilo u stvari to što sam mnoge ljude koje smo videli, po nečemu zapamtili ili pričali sa njima u Marakešu, kasnije viđala u Fesu i sada u plavom gradu.

Ovde smo na miru obavili kupovinu koju smo odlagali iz dana u dan i to je bio dobar potez, jer je odnos prodavca sa kupcima potpuno drugačiji od Marakeša. Možete mirno da uđete u prodavnicu, razgledate, raspitujete se o cenama i izađete bez da ste primorani da nešto kupite. A i cene su daleko niže od Marakeša i Fesa.




NAZAD

Dva dana u Šefšauenu protekla su mirno i bez jurnjave i dobro su nam došla pred kraj. Taman smo se malo odmorili od prethodne dinamike i skupili snagu za kraj puta na kom nas je čekalo deset sati vožnje do Marakeša. Ali kao što sam napisala, i to je prošlo ok. Krenuli smo rano ujutru, dok je još uvek bio mrak. Na našem trgu nije bilo nikoga osim psa koji nas je pratio dok smo kotrljali točkiće kofera po kaldrmi. Put do Kazablanke smo prespavali. S vremena na vreme bih videla da prolazimo kroz Rabat i gradove na obali, a sa pojedinih delova puta mogao se videti i sam okean. Obradovali smo se što imamo priliku da bar na kratko vidimo Kazablanku, prođemo kroz nju i provedemo nekih sat i po vremena ovde. Moderne zgrade, oblakoderi, hoteli, velike i široke ulice karakterišu ovaj veliki grad koji je potpuno drugačiji od svega što smo videli u Maroku. Nakon pauze i presedanja u sledeći autobus, nastavili smo put dalje, a kada sam ponovo otvorila oči, već smo bili u Marakešu.

Naš drugi smeštaj u Marakešu bio je rijad koji vodi i održava porodica koja tu i stanuje. Muni, domaćica rijada, tamnoputa Marokanka plavih očiju, prelepog osmeha i otkrivene glave, bila je ljubazna i dostupna za sve informacije i pomoć iako je uporedo održavala i svoje domaćinstvo i vodila brigu o dvoje dece. Iz Marakeša ćemo otići sutradan u kasnim popodnevnim satima, a naš domaćin, Munin suprug, ići će sa nama do aerodroma, taksijem koji nam je našao dan ranije kada me je pratio do Sajber kafea gde ću odštampati karte za let. Ti sajber kafei su jedno posebno iskustvo koje ćete sigurno doživeti ako odete u Marakeš, a morate da štampate karte. Sve u svemu, ovde ćemo provesti još toliko vremena da se sa gradom još jednom pozdravimo i oprostimo, obilazeći njegove sukove, Trg Džema El-Fna, parkove i omiljeni nam Trg začina.

Kada se budem vratila kući, danima se neću naspavati i neću znati šta nam se sve to tamo desilo, dok se polako ne vratim u kolotečinu, a onda ću pisati putopise koje ću sa vama deliti. Ovo je poslednja priča o Maroku i nadam se da ste uživali bar delić koliko smo mi dok smo bili na proputovanju po ovoj zemlji.

Sve tekstove o Maroku možete pročitati na ovom linku.

Do novih priča, pozdravljam vas!

Majus

 

4 thoughts on “Šefšauen, plavi grad

  1. Violeta Reply

    Šteta što seputopis završio!! Od početka do kraja lepo napisano. Treba dočekati sledeći putopis, a zima duga i hladna…
    Što se baš Maroka tiče, nekako sam potpuno istog mišljenja spram te destinacije, kao i do sada, čemu je upravo doprinela tvoj verodostojnost u opisima. Uvek sam želela da vidim tu zemlju, a istovremeno nikad nisam ozbiljno pravila takav plan, jer me u startu koči ta teskoba dada samo i pomislim kako će neko da me “guši”, napadnost preko svake mere. Jasno da je to takva kultura i kao takvu, različitu, treba je prihvatiti, ali sve manje imam živaca i energije za to. A, tako razmišljajući, lako se odustane. Dakle, nemoj misliti da si nešto pogrešila pišući, jednostavn, to je to, a na svakome je da se “smisli sam sa sobom” da li će pretrpeti nešto smaranja zarad nespornih lepota ove zemlje, ili će jednostavno odustati.
    Do daljnejg, veliki pozrdav!

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Violeta, hvala opet na lepim rečima. Ma jasno mi je zašto Maroko stvara odbojnost, ali ako se ipak smislite da odete, znate šta Vam je činiti 🙂 I meni je žao što sam završila sa putopisima o ovoj destinaciji, kroz priče sam još mala proživljavala to putovanje. Biće još tekstova, samo ne toliko egzotičnih i sa manje boja. Veliki pozdrav! 😘

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *