Fes

Prvi dan

Stigli smo u Fes nakon osam sati vožnje marokanskom železnicom. Prilično dugačak put prošao je relativno brzo. Red spavanja, red čitanja, red gledanja kroz prozor. Dok Golub mnogo voli da ćaska sa svima, meni je posmatranje ljudi omiljena rabota. Ne samo u vozu. Iz Maroka, najdraže su mi fotografije sa ljudima. Sa svakom stanicom smenjivali su se Marokanci, Amerikanci, Japanci i Poljaci. Moj prvobitni plan da prođem obalom Maroka delimično se ostvario jer smo se zaustavili u svakom gradu na obali Atlantskog okeana, ali samo toliko. Sa utiskom koji smo poneli iz Marakeša, stigli smo u Fes i očekivali sličnu atmosferu.

Železnička stanica u Fesu je u novom delu grada. Hteli smo da odmah odemo i do autobuske stanice i ranije kupimo karte za Plavi grad, ali ispostavilo se da se karte kupuju na autobuskoj stanici CTM koja je na oko 5 km udaljena od naše trenutne lokacije. Umesto toga, zaustavili smo taksi i dali mu adresu rijada. Ostavio nas je na malenom trgu pre ulaska u medinu i u tom trenutku saznajemo da motorna vozila nisu dozvoljena u starom gradu Fesa. Samo ljudi i magarci. A negde čak ni magarci.

Zabranjeno za magarce

Super, to nas je obradovalo, jer naredna dva dana nećemo udisati dim motora kao u Marakešu. Taksista je bio toliko ažuran da je pozvao naš smeštaj i posle nekoliko poziva na koje se niko nije javljao, uspeo je da dogovori sa nekim da dođe po nas. To je bio Muhamed, suvonjavi mladić, zaposlen u rijadu koji smo iznajmili. Najuvrnutijim ulicama, pratili smo ga nekih desetak minuta do odredišta. Medina u Fesu je najluđi lavirint u kom smo ikada bili. U tom lavirintu postoje jedne male stepenice koje iz odveć uske ulice vode u još užu, gde je mimoilaženje sa drugom osobom skoro pa nemoguće. Nisam imala pojma kako ćemo ovo ponovo naći, ali srećom imali smo here i google maps, tako da ne treba da brinemo.

Rijad je na prvi pogled izgledao interesantno i autentično marokanski. Ali već na drugi pogled, štroka je izbijala iz svih njegovih pora. Muhamed se sve vreme smeškao i ponavljao no problem my friend, šta god da smo ga pitali. Nakon što smo popili čaj, popunili formulare koji se inače popunjavaju u svakom smeštaju i nakon što nam je pokazao sobu, shvatila sam da ću ovde imati problem i bila besna na sebe što nisam malo detaljnije čitala ocene pri rezervaciji.

Naizgled prelep rijad, a u stvari ćumez. Muhamedova soba je iza crvene zavese.

Soba nije imala prozor i jedini dotok vazduha dolazio je sa otvorene terase koju će uveče zbog kiše zatvoriti tendom i neće je više nijednom otvoriti za vreme našeg boravka. Posteljina je bila prljava, sa flekama i dlakama i tu mi se već plakalo. Tražili smo da nam daju čiste čaršafe, ali uprkos tome spavala sam u svojoj vreći koju sam za svaki slučaj ponela. Sve je bilo prljavo i samo sam želela da izađemo iz te jazbine. Jedina dobra stvar u toj kući bila je prostrana terasa na vrhu, ukrašena cvećem sa koje je pucao pogled na ceo Fes.

Pogled na okolna dvorišta, Fes i brdo Merenid preko puta

Izašli smo odatle smrknuti i sada je trebalo samo da nađemo restoran koji nam je Irena preporučila, ali posle pola sata lutanja, shvatili smo da naše mape iz nepoznatih razloga ne funkcionišu. I tu je sve počelo. Navrzao nam se jedan dosadnjaković koji je insistirao da nam pokaže put, ali znali smo za jadac i pokušavali da ga ignorišemo jer nam nije padalo na pamet da nasedamo na njihove usluge samoprozvanih vodiča za koje će nam kasnije tražiti pare. On je uporno tvrdio da ne želi novac od nas i da je to njegova dobra volja. Sve vreme smo ga sretali dok smo unezvereno tražili taj restoran po preporuci i na kraju smo mu se jednostavno prepustili.

Odveo nas je do nekog drugog restorana gde je cena obroka bila 30 evra i još brže ga napustili. Na kraju smo završili u nekom lokalu sa pogledom na grad, ali sa tanjirima sumnjivog sadržaja. Dosadnjaković nije uzeo ni dirhama od nas, ali je uredno sačekao gazdu restorana kako bi dobio procenat. Više nisam ni bila gladna i samo sam gledala u taj Fes pred sobom, misleći kako nam je loše počelo i poželela da se vratimo u Marakeš. Ubrzo nam je društvo pravio stariji američki par hipika koji putuje svetom i oni su mi u tom trenutku bili jedina svetla tačka. Posle razgovora sa njima, stvari i nisu delovale toliko loše.

Pogled sa terase restorana na Fes i Al – Karaouine, najstariji univerziitet na svetu i džamiju sa zelenim krovovima i minaretom

Krenuli smo nazad. Mrak je pao i ulice su odjednom postale još komplikovanije. Prolazili smo kroz uske sukove i probijali se kroz mase ljudi. Strelica na telefonu je izgubila kompas i bacala nas iz jedne u drugu ulicu i ponovo vraćala nazad, dok se i sama, jadna i zbunjena nije umorila i prestala da reaguje. Problem je bio što smo već bili daleko od bazara i ulazili smo u sve mračnije ulice. Osećala sam više nekakvu nelagodu nego strah.

Iako smo bili relativno blizu naše jazbine, na oko 350 metara, nismo uspeli ni posle sat vremena da pronađemo put. Savršen trenutak za grupu dvadesetogodišnjih Marokanaca koji su samo čekali na naše prilike. Unezverene i izgubljene turiste. Odmah je krenula njihova priča: ova ulica je otvorena samo za Marokance, gde idete?, ne radi GPS u medini, verujte nam, evo, mi ćemo vam pokazati put, ne brinite, sve je u redu, mi smo studenti. I tako dok smo pokušavali da ih se otarasimo, u isto vreme nismo znali gde bismo i sami išli. I opet, po drugi put, prepustili smo im se, iako smo znali da će nam tražiti novac.

Pratili smo ih. Umesto 350 metara, hodali smo dva, možda i tri kilometra. Možda i pet. Izgubila sam osećaj za vreme i broj prepešačenih koraka. Jasno nam je bilo da nas vode dužim putem i jasno nam je bilo da ni sami ne znaju gde je naša adresa. Preznojavala sam se. Fes mi je u tom trenutku, tako mračan, delimično krcat ljudima, a delimično pust, izgledao kao scena za triler i horor filmove. Deo mene je bio siguran da nam se neće ništa desiti, a drugi deo je bio u panici i samo želeo da nestane odatle. Kada smo stigli do naše Ulice brestova, ispred vrata skoro stisnuti jedni uz druge, vodili smo raspravu sa tom dvojicom. Tražili su nam sto dirhama! Hej, sto dirhama je 10 evra! Imali smo sitno 25 dirhama – 2.5 evra, ali nisu hteli ni da čuju. Panično sam ponavljala Golubu da brzo otključa vrata, a oni su pretili da će nas čekati i ujutru. Malo sam umrla dok konačno nismo umakli u zagušljivu unutrašnjost jazbine.

To veče shvatili smo da nam za ovaj grad definitivno treba vodič. Ako želimo nešto da vidimo sutra i ako želimo da Fesu damo šansu, uzećemo ga. Muhamed opet nije bio tu, a nismo znali ni da li u toj ogromnoj kući ima još gostiju. Čekali smo ga na terasi i kada se konačno pojavio kasnije, bio je naduvan i sve vreme se iritantno cerekao. Jako mi je išao na živce. Ali uspeli smo da ugovorimo vodiča i dogovor je bio da će doći sutra po nas posle doručka koji počinje u 9h.




Drugi dan

Doručak je poslužen u 10h, jer je Muhamed spavao do 9:40h. Njegova soba je u prizemlju, iza zavese. Dok je sve to trajalo, za susednim stolom sedeo je stariji gospodin. Pretpostavili smo da je vlasnik rijada, ali posle pola sata saznajemo da je to naš vodič. Muhamed je zaboravio da nas odmah upozna sa njim, iako smo samo nas četvoro bili u prostoriji.

Konačno smo krenuli da upoznamo Fes. Naš vodič ima 60 godina, rođen je u medini, ali kaže da nikada nije video ovu ulicu. Čak je i njemu bila potrebna pomoć meštana. Tokom ture, nije mnogo pričao i vrebao je svaku priliku da sedne i malo odmori. Ipak, bio nam je simpatičan. Naš jedini zahtev je bio da nas ne vodi u prodavnice tepiha, ulja i začina. No problem my friend. Iako se ne može porediti sa našim prijateljem iz Marakeša koji se lomio da nam udovolji, dekica je sa njegovim laganim tempom, ipak bio dobar izbor jer nikada ništa po Fesu ne bismo videli da smo krenuli sami. Nikada ne bismo videli koliko je ovaj grad u stvari zanimljiv na neki samo njemu svojstven način.

Fes je nastao 789. godine na reci Fes po kojoj je dobio ime. Osnovao ga je Idris Ibn Abdulah, prvi vladar arapske šiitske dinastije Idrisidi. U to vreme, grad je bio podeljen na deo u kom su živeli stanovnici Andaluzije koji su u Maroko dolazili iz Kordobe i taj deo grada je i danas karakterističan po andaluzijskoj arhitekturi; i postojao je deo grada u kom su živeli stanovnici Tunisa. Godine 859. u Fesu je sagrađen Al – Karaouine, univerzitet koji i danas radi i predstavlja najstariji univerzitet na svetu. U okviru ove velelepne građevine zelenih krovova, uzdiže se minaret džamije koja pripada univerzitetu. Ulaz je dozvoljen samo Muslimanima, ali sama džamija je toliko velika i broji nekoliko ulaza sa kojih možete zaviriti unutra.

Fes je jedan od četiri kraljevska grada u Maroku, uz Marakeš, Maknes i Rabat. Do 1912. godine više puta je bio prestonica Maroka, sve dok Francuzi nisu zauzeli ovu zemlju i prestonicu preselili u Rabat koji je i danas glavni grad. Ipak, Fes je ostao duhovna i kulturna prestonica i uprkos našem lošem početku i iskustvu prvog dana, nemojte nikako preskočiti Fes ako dolazite u Maroko i saznajte zbog čega nosi tu titulu. U Fesu živi preko milion stanovnika, a oko 800 hiljada stanuje u medini koja je od 1981. godine na UNESCO listi svetske baštine, uvrštena kao najveća medina na svetu u kojoj je zabranjen motorni saobraćaj. Medinu Fesa, kao što sam već nekoliko puta pomenula, karakterišu veoma uske i nepravilne ulice sa niskim kućama i ravnim pločama umesto klasičnih krovova. Za razliku od Marakeša koji je ravan, pogled na Fes je potpuno drugačiji, jer se nalazi na obroncima planine Atlas.

Ukoliko uzmete vodiča, a verujem da ćete to uraditi, obilazićete džamije, palate, sukove, parkove, pijace, kapije grada, štavionice, andaluzijske i jevrejske kvartove. Naš vodič nas je vodio i do nekih popularnih rijada u kojima noćenje košta verovatno koliko je nas koštao put u Maroko.

Fensi rijad

Iako smo imali dogovor da nećemo u šoping, ipak nas je odveo na dva takva mesta. U prodavnicu marama i prekrivača, u kojoj možete videti kako ih prave od kaktusa i agave i u prodavnicu kože.




Kada kažem prodavnica kože, mislim u stvari na štavionicu koju sam zapravo želela da vidim i koje su mi uvek predstavljale simbol Fesa. Naime, u Fesu se nalaze tri velike štavionice u kojima se sirova koža kamila, koza, krava i ovaca hemijski obrađuje, boji i kasnije se od njih prave torbe, jakne i marokanske papuče. Mi smo tog dana obišli dve štavionice, jednu sa vodičem i kasnije sami. Kada uđete u jednu takvu prodavnicu, odvedu vas stepenicama do njihove terase na krovu gde dobijate grančicu nane za pod nos, jer je neprijatan miris koji se širi tim ulicama nesnosan. Sa vrha kuće, videćete betonske bazene u kojima se pravi boja, kao i okolne terasice na kojima se suši koža odranih životinja. Videćete i radnike iznad tih bazena koji mešaju boju i postidećete se što ste ikada kukali kako vam je teško na poslu.

Najpoznatija štavionica datira iz 11. veka i zove se Chouara, a karakteristično za sve tri je to što se i dalje primenjuju stare, tradicionalne metode obrade i bojenja kože. Prvi korak u tom procesu je potapanje tek skinute kože u belu tečnost koja se sastoji od kravljeg urina, golubijeg izmeta, soli i vode, da bi koža omekšala i u toj tečnosti stoji dva do tri dana. Boja se pravi od prirodnih sastojaka: mak za crvenu, indigo za plavu, kana za narandžastu boju, itd. Nakon bojenja, koža se suši na suncu i kasnije se prodaje zanatlijama.

Nemojte propustiti Kraljevsku palatu koja je zatvorena za javnost, ali veoma popularna lokacija zbog sedmoro prelepo ukrašenih vrata ispred kojih možete napraviti lepe fotografije.

Ne propustite ni da prođete kroz Bab Bou Jeloud – Plavu kapiju grada, glavni ulaz u medinu odakle put vodi ka univerzitetu i džamiji. Kapija je sa spoljne strane ukrašena plavom, a sa unutrašnje strane zelenom bojom.

Plava kapija sa plave strane
Plava kapija sa zelene strane

Fes je ograđen velikim zidinama i u oktobru ćete ovde videti rode kojih ima na svakom zidu i krovu, a vodič kaže da im je u Fesu toliko lepo da ostaju cele godine.

Rode

Ako ste se divili palatama u Marakešu, još niste videli Al-Attarine medresu. A ako imamo u vidu da su palate u Marakešu mahom gradili majstori iz Fesa, onda možete zamislite koliko su ove ovde lepše i spektakularnije, sa mnogo više detalja i ukrasa. Palata Al-Attarine nastala je u 14. veku kao medresa, odnosno škola, a naziv je dobila po ulici u kojoj se nalazi, poznatoj po začinima i parfemima. Danas je jedna od glavnih turističkih atrakcija Fesa i svojom lepotom privlači hiljade turista.

Al-Attarine medresa

Nakon nekoliko sati sa vodičem, bili smo mnogo opušteniji i sa Fesom smo polako prelazili na ti. Usudili smo se da ga sami obilazimo pa smo tako otkrili prelep park u blizini Mele – jevrejske četvrti i Kraljeve palate. Zove se Jardin Jnan Sbil i lako ćete ga naći jer je izvan medine.

Jardin Jnan Sbil

Najlepši zalazak sunca u Fesu je sa Merenid brda odakle se vidi ceo grad. Na njemu se danas nalaze ostaci grobnica Merenid dinastije za koje se pretpostavlja da datiraju iz 14. veka. Mi smo preskočili zalazak i otišli mnogo ranije, jer smo planirali da se vratimo u rijad pre mraka, kako bismo izbegli neprijatnosti od prethodne večeri. Do brda možete taksijem, koji je u Fesu mnogo jeftiniji nego u Marakešu, a možete i pešice, nije mnogo daleko od Mele. Usput ćete videti i nekoliko groblja sa belim spomenicima.

Ostaci grobnice Merenid dinastije
Pogled sa brda Merenid na brda Atlasa i groblje sa leve strane. Desno je Fes.

Tu smo upoznali ovog čiku sa fotografije. Ispričao nam je da svaki dan dolazi ovde i pokušava da proda tepihe koje pravi i po nedelju dana. Dnevno pešači 10 km po ovim brdima i nudi svoje proizvode ljudima koje sretne. Kako kaže, u medini vlada krimi – turizam i zbog njegovih niskih cena koje nudi mušterijama, ima veliki problem sa prodavcima u medini i zato ne sme da prodaje tamo, nego u planini. Kaže i da sedam dana nije ništa prodao. Za smešnu sumu nudio nam je tepihe koje smo viđali u svim onim prodavnicama. Bilo je nemoguće da ponesemo tako nešto sa nama zbog veličine ručnih prtljaga i grozno sam se osećala zbog njegove i ljudske nesreće.

Do zalaska sunca imali smo toliko vremena da odemo na okasneli ručak. U blizini parka pronašli smo restoran šarenih boja i velikog dvorišta pored kog protiče reka.

Ostalo nam je taman još oko dva sata za još malo muvanja po Fesu i dovoljno vremena da pre mraka nađemo našu jazbinu. Drugog dana bili smo malo pametniji pa smo za pravac pitali prodavce ispred njihovih prodavnica. Tako možete biti sigurni da neće krenuti za vama jer su na svojim radnim mestima, a i svi su bili i više nego voljni da pomognu. Čim bismo pitali jednog, svi okolo bi dobacivali na koju stranu da idemo, koliko ulica pravo, a kada da skrenemo levo i desno. Ali uprkos njihovim uputima, opet bismo se gubili, vraćali nazad i kretali iz početka, dok konačno nismo našli put do rijada, po nekom sećanju koje smo izvlačili iz najdubljeg mraka naše svesti.

Kada smo stigli, u rijadu nije bilo nikoga. U kući je bilo zagušljivo i mračno i do polaska na spavanje sedeli smo na terasi. Na njoj smo ispratili zalazak odakle su se lepo videli krovovi Fesa, džamija i ostaci grobnice dinastije Merinid na kojoj smo ranije tog dana bili. Muhamed se nije vratio dok god smo bili budni. U međuvremenu smo shvatili da smo potpuno zaboravili da kupimo vodu, ali pojavio se taj Tunižanin koji je imao Muhamedov broj i tako smo uspeli da se čujemo sa njim. Obavestili smo ga da smo uzeli flašu vode koja se inače prodaje u svim rijadima po malo višim cenama u odnosu na obične prodavnice, da ćemo mu novac za vodu dati ujutru za doručkom i da u 9:30h moramo da napustimo rijad jer idemo dalje iz Fesa, što znači da doručak treba da bude spreman u 9h. Odgovor je bio isti kao i uvek – of course my friend, no problem.

Treći dan

Ujutru u 9h Muhamed je i dalje spavao. Na naše pozive se nije odazivao, iako nas je jasno čuo jer je njegov krevet delila zavesa od ostatka kuće. Nismo dobili doručak koji smo platili. Konačno smo napustili to grozno mesto i posle nekoliko koraka, evo ga Muhamed na vratima. Kaže da nismo platili vodu. Naravno da nismo, niti ćemo! Ali ja ću morati da platim od mojih para?! Baš tako, moraćeš. I zbogom! Likovala sam nad našom malom, majušnom osvetom.

Do autobuske stanice CTM stigli smo taksijem za desetak minuta od medine. Međutim, kao što mi je osećaj govorio, karata više nije bilo. Iz Fesa do Šefšauena dnevno saobraća pet autobusa i jedino je bilo mesta u noćnom terminu. Problem je u tome što su autobusi predviđeni za samo petnaest putnika i zato je potrebno kupiti karte ranije. Rešenje se odmah namestilo u vidu taksi prevoza i dobili smo ponudu koju ne možemo odbiti – jer druge ponude i opcije nema. Umesto 75 dirhama (7.5 evra) po osobi, uz malo cenkanja, spustili smo cenu na 20 evra po osobi i ispostavilo se da je to ipak bio dobar potez. Ali o tome ću u sledećoj i poslednjoj priči o Maroku.

I za kraj

    • Kada bih ponovo išla u Fes, odsela bih u novom gradu, a u medinu bih išla samo preko dana i kretala bih nazad uvek sat vremen pre mraka, jer smatram da je toliko dovoljno da se izgubim i ponovo nađem put.
    • Taksi u Fesu je mnogo jeftiniji nego u Marakešu. Vozila su crvene boje i imaju taksimetar koji za turiste verovatno neće uključiti, pa ili insistirajte na tome ili se pre ulaska u vozilo dogovorite oko cene koja može biti između 10 i 50 dirhama, u zavisnosti od dužine puta.
    • Bilo nam je zanimljivo što bi nas u svakom sledećem gradu pitali gde smo bili i onda bi komentarisali jedni druge i pravili poređenja. Marokanci iz Fesa imali su običaj da pričaju da kod njih nije kao u Marakešu, jer nema gužve u medini, nema motora, nema automobila. U Šefšaunu bi govorili da oni nisu kao ovi iz Fesa i Marakeša, kod nas te niko ne tera da kupiš, a ovi u Marakešu samo traže pare. U Kazablanci, taksista nam je rekao da je taksi u Marakešu najskuplji, a u Kazablanci najjeftiniji.




  • Kada smo kasnije odseli u Marakešu kod jedne divne porodice i kada smo im ispričali situacije iz Fesa, naša domaćica Muni nam je rekla, iako je i sama Marokanka, da sa njima treba samo grubo. Čim im pokažete stav, oni se odmah povlače i ne ulaze u konflikt, ali sve suprotno, iskoristiće samo da bi zaradili novac i ništa više. Ja sam mišljenja da ne treba biti neljubazan, ali treba im jasno staviti do znanja da vas na primer ne mogu vući za rukav i uvoditi u njihovu radnju ukoliko to ne želite. Ali sve su to neke fore koje naučite na kraju na ovaj ili onaj način.
  • I za kraj: ovo je bilo naše iskustvo, a svako iskustvo je individualno. Ne bih da na osnovu njega pravite sebi barijere i predrasude prema Fesu i nikako ga ne zaobilazite kada odete u Maroko. A kada se vratite, javite mi kako vam je bilo. I pred put, pročitajte i Irenin tekst o Fesu.
  • Ukoliko ste propustili prethodne priče o Maroku, tekst o Marakešu je na ovom linku, a tekst od jednodnevnim izletima je ovde. Sledeća priča će biti o plavom gradu Šefšaunu i njom ću završiti putopis o Maroku.

Pozdrav,

Majus

2 thoughts on “Fes

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *