Put u Marakeš

Intro

Od kako smo se vratili sa puta, svaki dan prepričavam kako nam je bilo i istu priču ponavaljam kao papagaj. U početku pomalo nevešto, nisam znala šta od svih utisaka da izdvojim, a onda sam ušla u štos i ispaljivala iste rečenice svima, sve dok se priča nije potpuno izlizala i smanjila. S druge strane, volela bih da o početku ove jeseni pišem svaki dan, o Holandiji gde je sezona jesenjih putovanja počela, pa o Budimpešti i konačno o Maroku, ali i ta Holandija mi je već daleko, a kako vreme prolazi, i Maroko mi je sve dalji i sve sam nesigurnija u ono što želim da podelim sa drugima. U strahu da mi uspomene na tu šarenu zemlju ne izvetre poput ovih mirisa iz začina što se šire po mom stanu i već polako nestaju, napraviću malu inverziju i priče s početka putovanja zameniću onima s kraja i u narednom periodu, pisaću samo o Maroku.

Na putu

U Maroko ćemo krenuti jedne oktobarske prohladne večeri, sa novobeogradske železničke stanice, vozom koji ide do Budimpešte. Moj dečko Golub i ja. Kada letimo iz Budimpešte, obično otputujemo kombijem do aerodroma, ali sada smo, kao, hteli avanturu. Od tog trenutka, pa sve do povratka, osećaćemo se kao u video igrici u kojoj bez prestanka prevazilazimo prepreke, prelazimo nivoe i tako stižemo do cilja. Na Novom Beogradu, sa nama u voz ušlo je i tridesetak migranata koji su išli do Novog Sada i Subotice. Sve vreme mi je bila na pameti misao kako su se ovde zadesili bežeći od koznakakvih strahota, a mi eto, idemo malo da se švrćkamo za svoj ćeif.

Negde posle Novog Sada, kada se voz delimično ispraznio, ostala nas je nekolicina koji smo nastavili dalje ka Subotici. Kondukter nam je ponudio da pređemo u drugi vagon jer ima praznih kupea, što smo, prateći ga i učinili. Odveo nas je do jednog od njih, zauzeli smo svoje pozicije jedno preko puta drugog, raširili se preko sedišta, odvrnuli grejanje i dok je Golub čvrsto spavao, mene je ubijao smrad nečijih nogu što su ranije boravile na mom uzglavlju. Romantično sam gledala kroz prozor i slušala zvuk šina i lokomotive koja se s vremena na vreme oglašavala u noći.

Nakon Subotice, kada je još samo nekoliko nas ostalo u vozu i kada nam je srpska pogranična policija izlupala pečate, vrata našeg kupea su se na kratko otvorila i zatvorila.

Ko je to bio?

Mustafa, kaže Golub.

Zar oni nisu izašli u Subotici?

Možda nisu svi.

Pa dobro, ko želi da pređe granicu, sakriće se ispod sedišta na primer, kažem pomalo u šali.

Golub pogleda ispod mog sedišta, smireno izjavi da dole ima nekog i izađe iz kupea.

Ma vaaaaaažiii, dovikujem, mislim da je opet njegova glupa fora. Je l’ me zeeeeeeezaaaaaaaš? Golube, je l’ me zezaš?

Podižem noge i ne usuđujem se da pogledam. Nakon nekoliko trenutaka dolaze Golub i ona dva policajca, vade jednog migranta ispod mog i drugog migranta ispod drugog sedišta. Sparušeni, znojavi, ukočeni, bez ravnoteže izlaze, a ja ne verujem da se ovo stvarno dešava.




Da li je trebalo da ih prijavimo? Zašto se nismo samo prebacili u drugi kupe? Kroz šta su sve prošli, ovo im je bila šansa da se prebace u Mađarsku, a mi smo im stali na put. Šta će biti sa njima? Da li će imati šta da jedu? Prisećam se kako smo mislili da smo sami, a nismo. Secirala sam slučaj u glavi uzduž i popreko. To je sve zbog Goluba, sa njim uvek bude nešto, prošli put je u vozu u Holandiji ostavio ranac sa pasošem i parama, sada je iz voza izvukao dva azilanta.

Odmah zatim ušla je mađarska policija. Merdevine, oprema. Sve su pregledali, odvrtali plafon iznad toaleta, zavirivali u svaki ćošak. Ispričali smo im šta se desilo i pitamo šta bi bilo da ih nismo videli, a da su ih oni otkrili. Uhapsili bi i nas dok ne dokažemo suprotno, a kazna za krijumčarenje je 2000 evra, kaže on. Pomišljam kako su Nemci streljali za sakrivene Jevreje. Kasnije su u zadnjem kupeu izvukli ispod sedišta mladu porodicu, dečka i devojku sa bebom. Bebin plač ih je odmah odao, a sa njima je iz voza izašlo i dvoje redovnih putnika koji su se zadesili u istom kupeu.

Kaže Golub da smo dobro prošli. Bili bismo u pritvoru verovatno dok ne dokažemo da nemamo ništa sa njima, dok ne pronađemo konduktera koji nas je odveo u kupe, dok ne dokažemo da su nam vize za Maroko u svojstvu turizma, a ne krijumčarenja migranata itd, itd. Ipak, danima su mi posle toga iskrsavala njihova lica i pitala sam se šta li je sa njima bilo posle.

Let

Nastavili smo dalje. Budimpešta nam je bila divna, vreme sunčano i toplo, proveli smo dva savršena dana u njoj. Let za Marakeš je kasnio. Leteli smo direktno do tamo, 4 sata i 15 minuta. Nikako da stignemo, odužilo nam se. Nisam neki ljubitelj letenja, uvek mi je neprijatno, ali zato Golub ne podnosi. Poslednjih pola sata, verovatno su svi u avionu mislili da ćemo se srušiti i izginuti. Oluja u koju smo uleteli, nemilosrdno nas je bacala sa leve na desnu stranu i nazad, avion je propadao i ta agonija je trajala čitavih 30 minuta. Za to vreme se niko od osoblja nije oglasio, jer su i same stjuardese sedele izbezumljene na svojim sedištima, žene oko nas su panično plakale, neki su se histerično smejali, a mi ostali bili smo bledi, pobelelih usta i mokrih dlanova. Osvrtala sam se oko sebe i tražila neko lice koje je bilo smireno, nečiju reakciju koja će mi reći da ovo i nije tako strašno i da će sve biti u redu, ali nisam ga našla. Nikada nisam ništa slično doživela i po prvi put osetila sam pravi, iskonski strah. Nakon konačnog sletanja, ruke i noge su mi drhtale još dugo i nikako nisam uspevala da popunim formulare na aerodromu.

Dolazak

Sačekao nas je taksi koji smo naručili preko našeg rijada. Još uvek šlogirani od leta, gledali smo unezvereno kroz prozor. Bilo je jako toplo iako je kiša padala, prva posle nekoliko meseci. Sve nam je bilo čudno. Sve. Motoristi su prolazili pored nas, sa kacigama, kao atomski mravi. Taksista nam je objasnio da je medina, odnosno stari grad Marakeša, opasan dugačkim zidom koji se vidi sa glavnog puta kojim smo došli. Tog dana, u Marakeš je stigao i kralj pa su sve ulice bile ukrašene marokanskim zastavama, crvenim sa zelenom zvezdom.

Sam ulaz u medinu za nekog ko je prvi put izašao iz Evrope, poseban je doživljaj. Prolazili smo uskim ulicama kojima su tutnjali motori, pešaci, deca se igrala ispred svojih kuća iako je već pao mrak, skretali smo iz jedne u drugu, još užu ulicu, a onda bi nam u susret išao autobus i dok je nama izgledalo nemoguće da ćemo ga zaobići, prošli smo kao da to nije bilo ništa. Za put sam se pripremila preko Ireninih tekstova sa njenog bloga TAMO VAMO. Znala sam da smo bezbedni, o čemu sam naširoko čitala kod nje, ali kada prvi put dođete u ovakvu zemlju noću i prolazite kroz lavirint uskih ulica koje ste viđali samo u filmovima o Aladinu, Alibabi i 40 razbojnika, informaciju o bezbednim turistima ne možete odmah uzeti zdravo za gotovo. Ali da, jeste bezbedno i da, posle dva dana, više nam ništa nije bilo toliko strano.

Riad La Famille

Rijad u kom ćemo biti smešteni narednih pet dana, bio je za svaku preporuku. Ako idete u Marakeš, nećete pogrešiti ako odsednete u njemu. Čisto je, na dobroj lokaciji, ne toliko daleko od najvažnijih tačaka u medini. Domaćice koje su održavale rijad bile su fine, ljubazne i iako nisu znale ni reč engleskog, Golub je natucao francuski i uspevali smo nekako da se sporazumemo. Doručak je bio uvek pola sata pre našeg izlaska iz smeštaja, o čemu smo se stalno dogovarali sa njima. Jednostavan i obilan, unapred sam mu se radovala uveče pre odlaska u krevet. Dve ili tri vrste maslina, vruć hleb sa žitaricama, pekmez od kajsija, puter, četvrtasta palačinka, debela i masna, čaj i ceđena pomorandža. Pet noćenja koštala su 75 evra po osobi sa uračunatim doručkom. Možete ga naći na ovom linku.

Doručak šampiona

U rijadu možete organizovati vodiča kog vam i ja, kao i Irena, toplo preporučujem, a koliko je to pametan potez, bićete svesni tek pošto nas poslušate i kada se vaša tura po Marakešu završi. I dok je Irena platila svog vodiča oko 15 evra, mi smo našeg platili 45. I to je najveći problem u Maroku, što nikada nećete znati koliko šta zaista košta i koju realnu vrednost ima, ali to je posebna priča kojoj ću se posvetiti kasnije i više puta. Elem, verovaću da je naša tarifa bila znatno viša jer smo Maroko posetili u oktobru, kada je po rečima našeg vodiča hot season, dok je Irena bila u februaru, što je i on sam tvrdio. Takođe, u svom rijadu možete organizovati i jednodnevne izlete iz Marakeša i nazad, ali i tome ću se posebno posvetiti.

Ovo je pogled sa terase drugog rijada u Marakešu, ali otprilike svi ovako izgledaju

Marakeš

Marakeš je najživlji grad koji smo posetili za vreme našeg boravka u Maroku i verovatno najživlji grad u kom sam do sada bila. U potpunom je haosu, kao jedna velika košnica i ludnica i nigde se nismo toliko sigurno osećali kao ovde, a verovatno zato što ćemo upravo u Marakešu provesti najviše vremena, doživljavali smo ga kao svoju kuću, pogotovo kada smo mu se pred kraj putovanja još jednom vratili.

U Marakešu je sve prenaglašeno, preintenzivno, mnogo se stvari dešava u isto vreme, toliko je sve brzo i živo i neobično i nekoliko puta sam zamišljala zombije koji su se digli iz zemlje i krenuli kroz tržnice medine, poznate kao sukove, privučeni životom koji vrca na njegovim ulicama. Kroz te iste ulice u isto vreme prolaze Marokanci, turisti, taksi vozila, retro motori, bicikle, prikolice sa ogromnim tovarima, magarci i svi se tiskaju jedni uz druge. Na tezgama se prodaje sve što vam može i ne može pasti na pamet: nakit, oslikane činije i tanjiri, torbe, papuče, jakne od kože, marame, začini, kolači, čajevi, nar, kaktus, meso koje visi sa kuka, kamilja glava, muve lete na sve strane, mačke se oblizuju ispod mesa, voće, povrće, hleb – lepinje, stari fotoaparati, marokanska odeća, garderoba za turiste, peče se hrana.

Ako ste uspeli da zamislite sve to na jednom mestu, jedno do ili preko drugog, probajte da osetite mirise. One najpneprijatnije u kombinaciji sa mirisima začina, nane, kože i koze, a neretko će vam usta biti puna dima iz auspuha koji ispaljuje bezbroj motora. I onda zamislite da se to dešava ceo dan, od kada sunce izađe, a u oktobru, to je tek oko 8h, pa sve do kasnih večernjih sati. Zamislite i svu tu graju, viku i ciku u kombinaciji sa molitvama koje se čuju sa svih obližnjih i daljih džamija, pet puta dnevno. I vodite računa da uvek idete desnom stranom, to je veoma važno i svi će vam skretati pažnju na to.

Marakeš je, poput čitavog Maroka, jedno veoma fotogenično mesto i nikakvi filteri vam neće biti potrebni, a fotografije koje ćete kući poneti sa sobom, zauvek će vam živo dočaravati atmosferu kojoj ste i sami nekada prisustvovali.

Kuće u Marakešu i ostatku Maroka, posebno su zanimljive evropskom čoveku jer umesto krova imaju ravne ploče sa prelepim terasama sa kojih puca pogled na čitav grad. U Evropi i evropskim gradovima, izazov je pronaći neki lep vidikovac, a da nije neko izvikano turističko mesto gde će se gurati hiljade turista, ali zato u Maroku, svaka zgrada ima prelep pogled na grad koji vam je dostupan sa svake terase restorana, kuće, rijada. Za Marakeš je karakteristična roze boja, a kasnije, obilazićemo mesta boje peska, crvene, plave i bele gradove.

Vodič

Naš, zvanično prvi dan u Marakešu započeli smo sa vodičem. Mlad momak od dvadeset i kusur godina, odveo nas je u obilazak svega što treba videti, a za šta sam ja mislila da će mi biti potrebni dani. Upravo zbog tih znamenitosti, rešila sam da u Marakešu provedemo pet dana od kojih nam je realno bilo dovoljno dva, ali ipak se nismo pokajali, jer nam je Marakeš bio baza odakle ćemo kasnije obilaziti neka druga mesta i imali smo priliku da ga veoma dobro upoznamo. Naš vodič je bio dečko modernih shvatanja, koji živi život sličan nama. Stanuje u novom delu Marakeša, ima devojku koja radi u Švajcarskoj, izlazi, voli da sluša rep, cirka i kako kaže, moli se s vremena na vreme. Osim što je vodič, bavi se i fotografijom i ima još nekoliko zanimanja koja sam sada već zaboravila, ali su mi tada bila jako zanimljiva.

Sa vodičem. Autobus uvek prolazi kroz ovako uske ulice i verovali ili ne, čak se mimoiđe sa drugim vozilom

Objasnio nam je da u Maroku ne postoji srednji stalež, ljudi su ili veoma siromašni ili veoma bogati, ali ove druge sigurno nećemo sresti nigde. Pričao nam je o svom kralju čija se fotografija može videti svuda, kao kod nas za vreme Tita, samo što za razliku od Tita, ljubav koju narod oseća prema kralju, slična je onoj koju mi osećamo prema sadašnjem vođi. Dok se Marokanci valjalju u bedi, kralj nosi sat od četiri miliona dolara, a to nije baš kul. Bar je tako po njegovoj priči. Pričao nam je i o tome da je alkohol zabranjen, osim po klubovima, diskotekama i barovima gde se može kupiti po veoma visokim cenama. I sami smo se u to uverili kada smo šetajući kroz novi grad videli da je cena jedne čaše belog vina u nekom malo boljem restoranu koštala 18 evra. S druge strane, marihuana, tačnije hašiš, iako je ilegalan, može se lako kupiti i konzumirati kod kuće, u rijadu ili gde god da se nalazite, ukoliko nema policije u blizini. Kaže da su turisti sa te strane sigurni i da ih policija nikada neće pretresati. Pričao nam je i o gej sceni u Maroku i kako stvari tu funkcionišu, na osnovu čega smo zaključili da se ne razlikuju mnogo od onoga kod kuće, samo je možda za nijansu drugačije. Sve to nas dovodi do zaključka da Maroko možda i nije toliko konzervativna zemlja, kao što smo to mislili pre dolaska. Možda.




Osim što smo uz njega obišli znamenite palate i tako zaobišli dugačke redove kojih je svuda bilo, jer lepo je rekao čovek, u oktobru je sezona, vodio nas je i po radnjama u kojima se prave i prodaju ćilimi, začini, arganovo ulje i ostali marokanski proizvodi, a na šta nas je Irena upozorila. Na takvim mestima smo jedva izvukli žive glave, jer je u Marakešu neverovatno dokle su ljudi spremni da vam uvale i prodaju po svaku cenu ono što nude. Ali, opet, priča o tome zaslužuje poseban deo, pa ću se na to vratiti kasnije. U svakom slučaju, nekako se desilo da smo sa drugim vodičima i kasnije obilazili neke druge radnje tepiha, arganovog ulja i začina, pa smo tako posle dva dana i šest poseta, znali sve o proizvodnji ulja od početka do kraja, znali smo sve o proizvodnji tepiha, šarama koje karakterišu rad Marokanaca, rad Berbera sa planina, od kojih materijala se prave i ostalo.

Znate, imamo ručni prtljag, zaista nam je žao što ne možemo kupiti tepih od 800 evra…

But for you my friend, only 450. We have shipping also, Fedex, DHL, no problem, for you my friend – no problem.

Naravno, od svake te kupoprodaje, vodič ubere neki procenat i to je klasična fora, ali posle smo znali za jadac i kasnije sa vodičem u Fesu imali smo jedini uslov – bez tepiha i bez arganovog ulja.

I da, obećala sam mu da ću ga preporučiti prijateljima, pa ukoliko želite da naš vodič iz Marakeša bude i vaš, poslaću vam kontakt i ukoliko se pozovete na nas, dobićete popust, a ako ne, jednostavno ga tražite. Možda i vi platite 15 evra, jer ko zna koliko zaista sve to košta.

Znamenitosti

Jevrejska četvrt je deo grada koji postoji u mnogim gradovima koje smo kasnije obišli. Iako Jevreji odavno ne žive u Maroku, njihov pečat je ostao u vidu arhitekture, trgova i starih radnji koje danas drže Marokanci. Svaka Jevrejska četvrt zove se Mellah, što znači so. U okviru Jevrejske četvrti u Marakešu, osim pomenutog trga, uličnih restorana i prodavnica, možete posetiti sinagogu i jako zanimljivo jevrejsko groblje sa belim nadgrobnim pločama.

Ulica u kojoj se nalazi sinagoga. U dnu fotografije vide se ljudi koji stoje ispred i čekaju da uđu.

Palate u Marakešu su prelepe. Neću vam pisati o svakoj posebno, jer je internet pun informacija o njima, ali reći ću vam šta nikako ne treba da propustite. Sve one su toliko lepe da vam nikako neće biti jasno kako je čovečija ruka uspela da sazida, izrezbari, oslika i ukrasi sve te zgrade i napravi prava remek dela. Neke od njih su sačuvane od pre nekoliko vekova, a neke su opustošene, ali uprkos tome i dalje se možemo diviti onome što je iza nekedašnje lepote ostalo. Ali kad obiđete jednu, kao da ste obišli sve. Ulaz u svaku palatu koštao je 70 dirhama, što je 7 evra i ovo je cena iz oktobra 2018. godine.

Prva u koju smo otišli je Bahia palata čiji sam naziv zapamtila jer znači – prelepa, a epitet se odnosio na prvu ženu sultanovog velikog vezira i iako je pored nje imao još nekoliko u svom haremu, samo je ona bila bahia. Palata je nastala u 19. veku kao rezidencija sultanovog vezira Ahmeda ben Muse, a majstori koji su radili na ukrašavanju palate dovedeni su iz Fesa. Vezir je toliko bio ljubomoran, da je na susednoj džamiji zazidao prozore na minaretu kako odatle niko ne bi mogao da vidi njegovu bahiu u dvorištu svoje palate. Osim raskošno ukrašenih tavanica, zidova i podova, u palati postoji nekoliko dvorišta sa palmama i stablima maslina, pomorandži i limuna.

El Badi palata je jedna od najvećih turističkih atrakcija i jako mi se dopala zbog svog prostranstva, velikih zidina, oranžerije koju su smestili u podnožje dvorišta da ne bi zaklanjala vidik i zbog toga što možemo samo pretpostaviti kakva je nekada bila. A bila je sva od zlata i mermera, sa 360 soba, bazenima i prelepim terasama. Nastala je u 16. veku, nakon pobede kralja Ahmeda Al Mansura nad Portugalcima i građena je 15 godina. Kasnije ju je neki drugi sultan čije ime verovatno nikada nećemo zapamtiti, opustošio i sav materijal iskoristio za izgradnju svoje palate u Maknesu, gde je prestonica prebačena.

Neki vodiči preporučuju još Dar Si Said palatu u kojoj je smešten Muzej marokanske umetnosti, Dar Menebhi, Dar El Bacha i Ben Jusuf Medersu, palatu poznatu po nekadašnjem koledžu iz 14. veka, a koja je zatvorena za javnost poslednje dve godine zbog renoviranja.

Kutubija džamija verovatno predstavlja simbol Marakeša. Nastala je u 12. veku, visoka je 70 metara i najviša je džamija i građevina u ovom gradu. Vodič nam je rekao da može da primi 25 000 ljudi, ali za vreme Ramazana ovde bude takva gužva i dvorište pored i iza džamije koje je predviđeno za još 5 000 duša, bude dupke puno. Emocije su ga malo ponele dok nam je pričao o tome, tvrdeći da je takav prizor zaista spektakularan, a mi verujemo da ono njegovo ,,s vremena na vreme’’ dođe baš tada, kada se možda i priključi ostalim vernicima u molitvi.

Kutubija džamija

Kada krenete od džamije ka medini, samo jedan pešački prelaz deliće vas od najluđeg trga na kojem ćete ikada biti.




Trg Džema El-Fna. Ne znam koliko puta smo prošli tuda, i danju i noću i potpuno se slažem sa Irenom da atmosfera na njemu teško da može da se dočara nekome ko ga nije posetio. Ovde neko ko mnogo voli životinje, ima problem sa pažnjom, empatijom i/ili koncentracijom, lako može doživeti nervi slom. Na ovom trgu se u jednoj mikrosekundi dešava milijarda različitih događaja koje je jako teško ispratiti. Preko dana nema gužve i videćete samo grupice muškaraca kako sede oko svojih zmija kojima sviraju neku šizofrenu melodiju na nekim duvačkim instrumentima, a koju možda instaliram kao zvono na telefonu; majmune na lancu sa omčom oko vrata; zaferedžene tete koje kanom oslikavaju ruke i stopala, a kada nemaju posla, onda trče za ženama i nutkaju im (nam) kataloge sa fotografijama svojih radova.

Uveče sve poprima izgled pakla i na žalost, nemam fotografije da vam to i dokažem, već prilažem samo ove preko dana kada nema ljudi. Ali uveče, grupe muškaraca izvode plesove koji podsećaju na isterivanje đavola, okruženi drugim muškarcima, pecaju flaše, igraju neke igrice na betonu poput šibicarenja ili čegagod, na tezgama se kuva, peče, prži hrana i jednom smo se zeznuli i prošli kroz te tezge i opet – jedva izvukli živu glavu od prodavaca i kvazi kuvara. Videli smo čoveka koji prodaje zube ili štagod već radi sa njima i u početku sam mislila da samo pozira za fotografisanje, jer naravno, ako želite bilo šta da uslikate na ovom trgu i čim izvadite svoj uređaj sa kamerom, odmah vas saleću i traže da im platite, ali sada više ne znam šta tačno radi sa tim zubima. Znam samo da je najbolje da na trgu koji se zove Džema El-Fna, poštedite sebe nepotrebnih pitanja i samo se prepustite atmosferi i mirisima i poput reke ljudi koja talasa na njemu, svojim prisustvom i sami učestvujte u tom ludilu. I ne brinite, koliko god zvučalo apsurdno, ovde vam se ne može ništa loše desiti, jer je policijska stanica odmah pored i policija je sve vreme tu.

Jardin Majorelle

Jedna od najlepših bašta na svetu je upravo Mažorel bašta u Marakešu i spada u jednu od glavnih turističkih atrakcija.

Žak Mažorel (1886 – 1962) bio je francuski slikar i sin poznatog dizajnera art nuvo nameštaja, Luia Mažorela. U Maroko je došao 1917. godine i nakon što se zaljubio u ovu zemlju, odlučio je 1923. da ovde ostane da živi. Tada je kupio mali vrt, izgradio je svoj atelje u art deco stilu, zidove ofarbao u jaku plavu boju i vremenom je sadio i negovao retke vrste biljaka koje je donosio sa svojih putovanja. Posle njegove smrti 1962. godine baštu nije imao ko da odražava i vremenom je propadala, sve dok se 1980. godine nisu pojavili čuveni modni dizajner Iv Sen Loran i njegov partner Pjer Berž koji su obnovili baštu i udahnuli joj novi život.

Danas se u okviru ovog kompleksa, osim bašte, mogu obići i Muzej Iv Sen Loran, kao i Muzej Berbera u nekadašnjem slikarevom ateljeu. Vrt i muzeji smešteni su u lepom i sređenom delu grada izvan medine, u ulici koja nosi naziv po modnom dizajneru. Gužve su uvek velike, pa ili dođite ranije, kao što je Irena savetovala, ili se poput nas, naoružajte strpljenjem i sačekajte u redu nekih dvadesetak minuta, ali baštu nikako nemojte propustiti.

Novi grad

Kada smo stigli u Marakeš, bila sam isključiva kada je bilo reči o Marakešu izvan zidina, jer me moderan grad nije zanimao. Ipak, više puta smo napuštali medinu i tada sam shvatila koliko je moja isključivost bila glupa. Marakeš izvan starog grada je potpuno drugačije mesto od Marakeša koji smo prvo upoznali. Zamislite jedan moderan grad roze boje sa elementima orijenta koji ima apsolutno sve: moderne trgove, parkove, pozorišta, banke, džamije, menjačnice, Carrefour super markete, McDonalds, tržne centre, diskoteke, klubove i sve ostalo što ima i bilo koji drugi grad na svetu. Ali opet, koliko god je to tako, ima nešto svoje, marokansko, afričko, što je opet drugačije od tih modernih gradova koje znamo. Nedaleko od Kutubije, nalazi se Cyber park, besprekorno sređen gde se neguju kaktusi, palme, masline, pomorandže i preporučujem vam da ga posetite. Pogotovo ako ste u Maroku leti kada je mnogo toplo, ovde ćete uhvatiti debeli hlad.

Mural s leve i Narodno pozorište sa desne strane
Cyber park
Novi Marakeš

Kada mi je Irena pričala o njihovoj infrastukturi, nisam mogla da zamislim da je to baš toliko sređeno, dok nismo videli njihove železničke stanice, vozove, aerodrom i zaposlene u uniformama i možemo samo da zaključemo da su nas Marokanci opasno prešišali i ni za sto godina ih nećemo stići. S druge strane, to samo još jednom potvrđuje da je Maroko zemlja velikih kontrasta, šljaštećih železničkih stanica i veoma siromašnih krajeva.

Gare De Marrakech – železnička stanica
Aerodrom u Marakešu

Naravno nije mi promaklo da posebno obratim pažnju na odnos čoveka i okoline. Iako i u Maroku ima dosta đubreta, pogotovo uz prugu kroz naseljena mesta, i iako lako možemo reći da je prljavo, đubreta u gradovima nije bilo. Imali smo priliku da nekoliko puta prođemo kroz Marakeš u ranim jutarnjim satima i na ulicama bismo viđali komunalce koji su čistili svo smeće koje se prethodnog dana nagomilalo. Takođe, neretko smo viđali i ljude u uniformama koji su između dva grada skupljali smeće pokraj puta, ubacivali ga u džakove i ostavljali uz put, a kasnije bi ih kamionima odnosili. I ono što me je posebno obradovalo, u Maroku jesu zabranjene plastične kese.




Sukovi, hrana, iće i piće

Sukovi su druga reč sa tržnicu, pijacu, ulice sa tezgama. Mislim da sam vam u prethodnim pasusima otprilike dočarala šta tačno znače. I oni čine Marakeš i Maroko, njihov su sinonim. Svo šarenilo Maroka vidi se u sukovima. Najpoznatiji su oko trga Džema El-Fna i oko trga začina koji nosi naziv Trg Rahba Kedima. Tu smo najčešće voleli da dođemo jer smo našli restoran koji nam je sasvim odgovarao i stalno smo mu se vraćali – Cafe Des Epices. Pogled sa terase restorana takođe puca na grad i na trg začina ispod, hrana je ukusna, a i toalet je uvek bio čist, što mi je kasnije bilo glavno merilo u izboru restorana.

Trg Rahba Kedima ili Trg začina
Mladić sa leve strane po ceo dan stoji na Trgu začina i poziva prolaznike da posete restoran Cafe Des Epices u koji smo stalno išli. Mladić s desne strane je slučajni prolaznik.
Pogled sa terase istoimenog restorana

Kada je reč o hrani, u jelovnicima ćete najčešće videti tažin i kuskus. Tažin se sprema u posebnim zemljanim posudama u kojima se hrana kuva, odnosno bari, na vatri. I ima raznih varijacija na temu, od vegeterijanskih, kus-kus tažina sa povrćem, do onih sa piletinom, limunom i maslinama, jagnjetinom, teletinom, orašastim plodovima, u kombinaciji sa barenim jajima, šljivama i gomilom začina koji vam možda neće prijati ili ćete ih obožavati. Pre jela koje naručite, uvek dobijete nekoliko vrsta maslina i one njihove preukusne lepinje kojima sam se davila, pa dok mi stigne glavno jelo, već bih bila sita od ’leba. Za dezert je obično voće, često pomorandža isečena na kriške posuta cimetom ili sitni marokanski kolači.

Hranu nikada nismo jeli na ulici i mislim da je, osim Marokanaca, jedino Entoni Bordejn imao želudac za takve poduhvate. Čak i u restoranima, nikada nismo bili 100% sigurni koliko je to sve čisto, kako je spremano i da li je to pile isto bilo u onom kavezu ili džaku kao na onoj tezgi. Zato bismo na jedno oko zažmurili i vodili se onom – bolje da ne znamo i daj probiotik.

Najpopularnije piće u Maroku je čaj, a ispijanje je pravi mali ritual. Servira se u svim prilikama i u svaki rijad u koji budete stigli, serviraće vam prvo čaj, a to će raditi i u svim prodavnicama (pogotovo onim sa tepisima, začinima i arganovim uljem). Mi smo tih dana popili litre i litre vode i čaja, pa smo ga posle dovukli i kući.

Money, money, money

Kada ste turista u Maroku, na konstantnom ste nišanu od strane Marokanaca koji će na sve načine gledati kako da od vas ućare koji dirham. Odnos evra i dirhama je 1:10. Ukoliko nemate dovoljno dirhama, no problem my friend, mogu i evri i u metalu. Marokanac vas neće nikada ugroziti ni na koji način, osim što će vam uzeti kintu. Mi smo prvi dan u Marakešu potrošili oko 200 evra, ne znajući kako. Dok smo se sabrali i oduzeli sa dirhamima, dok smo ušli u štos, dok smo trepnuli ovde, zagledali se onde, pare su nekako same odlazile. Već sledećeg dana, okrenuli smo novi list, ali smo ih ipak jednako trošili. Jer u Maroku, sve se naplaćuje, pa čak i pogled. Trebalo je da kupimo neke suvenire i marame i možda po još nešto, ali mi je to stvaralo veliku nervozu jer ne volim šoping, a pogotovo ne ovaj kada ne znam šta koliko zaista košta i kada su svi oko mene kao lešinari, toliko agresivni i napadni u želji da prodaju svoje. Posle sam izbegavala i da gledam u njihove tezge jer me je strašno smaralo to beskrajno nutkanje. Bila sam više puta izložena naprijatnim situacijama kada bih samo pitala za cenu i već posle dve sekunde imala turban od marame na glavi koji mi je ovaj napravio i tražio neku bezobraznu cifru. Na kraju sam sve ostavila za poslednji dan, ali ipak smo uspeli da odradimo kupovinu u Šefšaunu, na severu Maroka gde vlada potpuno drugačija klima kada je odnos prodavca i kupca u pitanju. Golub je sve vreme ponavljao ,,leše nas Marokanci’’, aludirajući na njihov jedini cilj kada vide turistu i to je stvarno bila istina. Pisaću još na ovu temu kada dođem do ostalih gradova, jer smo imali razne situacije.




Za kraj

Za kraj, dužna sam vam nekoliko informacija tehničke prirode.

Da biste otišli u Maroko, potrebno je da izvadite vizu, ukoliko ste državljani Republike Srbije. Ambsada se nalazi na Senjaku, u ulici Sanje Živanovića 4. Viza se brzo dobija, možda za nedelju dana najviše i to ako im je baš velika gužva, a ukoliko niste iz Beograda, možete zakazati termin telefonom i dobijate je u jednom danu. Cena je oko 2400 dinara (2018. godina).

Avionske karte za Maroko možete kupiti preko Ryanair avio kompanije po veoma povoljnim cenama. Mi smo naše kupili za 100 evra iz Budimpešte do Marakeša i to je bila cena povratne karte. Smeštaj je koštao 125 evra po osobi za 10 noćenja sa doručkom u 4 grada. Sve rijade rezervisali smo preko sajta www.booking.com.




Turistička sezona u Maroku je u oktobru. Nismo znali za to, već smo poput hiljade turista kupili karte za taj mesec kako bismo izbegli velike vrućine. Početkom oktobra temperature i dalje prelaze 30C, vazduh je toliko suv da se nećete ni oznojiti i mnogo je podnošljivije biti tamo, nego leti na Novom Beogradu kada upeče beton.

U Maroku žive tri nacije: Marokanci, Berberi i Afrikanci iz Mauritanije i sa Malija. Berberi žive na planinama i u pustinji, karakteristični su po tamnoj boji kože i plavim očima, a često na sebi nose indigo boju kojom mažu telo i tako se štite od sunca, kao i indigo plave marame i odeću. Zvanični jezici su arapski i francuski, ali primetićete da je njihov arapski dosta mekši, zbog uticaja francuskog.

Taksi u Marakešu je najskuplji od svih gradova koje smo obišli i može da košta od 3 do 5 evra, a ukoliko idete van medine, do aerodroma, železničke i autobuske stanice, mogu da vam traže i do 15 evra, ali ne pristajte na te cene. Primetićete i da je hrana u Marakešu mnogo skuplja nego na severu Maroka, pa tako na primer, tažin u Marakešu košta oko 70 – 90 dirhama, dok u Šefšauenu košta 30 – 40 dirhama. Suveniri, marame, torbe, sve je mnogo jeftinije na severu Maroka, tako da nećete pogrešiti ako kupovinu obavite u Plavom gradu, a ne u Marakešu, a poštedećete sebe jer vas ovde niko neće vući za rukav i uvoditi u svoju radnju, već ako želiš, izvoli, ako nećeš, ne moraš. Ja sam svoju torbu u Šefšauenu platila 35 evra, u Fesu je koštala 50, a u Marakešu nisam ni smela da pitam.

U sledećem tekstu podeliću sa vama informacije o izletima i mestima koje smo posetili. Nadam se da će vam ovaj putopis značiti ukoliko planirate svoj odlazak u Marakeš i još jednom bih vam preporučila i Irenine priče o Maroku, na njenom blogu, nama su bile zlata vredne.

Do sledećeg putopisa, pozdrav od Majusa (i Bebi Dol)!

9 thoughts on “Put u Marakeš

  1. MirArbi Reply

    Majus, tvoj tekst i fotografije su mi držali pažnju od samog početka do kraja, što nije iznenađenje, s’ obzirom da su mi tvoji putopisi uvek interesantni. Međutim, iznenađenje je to što je ovo prva destinacija, koju si nam predstavila, o kojoj sam putopis rado pročitala i pogledala, a da pritom nijednog momenta nisam poželela da makar jednom u životu i sama otputujem tamo, što meni, kao velikoj ljubiteljki putovanja i priličnoj avanturistkinji, nikako nije svojstveno. S’ tim u vezi me zanima kako je došlo do toga da organizuješ baš ovakvo putovanje, da li si se pokajala zbog izbora koji si napravila, kao i da li bi nešto slično ponovila u skorijoj budućnosti?

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Draga Miro, mogu da razumem tvoj stav, ali nama je ovo bilo jedno od najuzbudljivijih putovanja i najzanimljivijih destinacija na kojima smo bili, tako da se nikako nisam pokajala. Oduvek sam želela da posetim Maroko i sada se konačno to i ostvarilo. Hvala na lepom komentaru i veliki pozdrav! 🙂

  2. MirArbi Reply

    Moguće je da sam stekla pogrešan utisak da tamo nije dovoljno bezbedno. U svakom slučaju, drago mi je što si sebi ispunila želju. Želim ti da u budućnosti budeš u prilici da ispuniš sve svoje želje. Pozdrav!

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Hvala Miro! Veoma je bezbedno i apsolutno se ništa loše ne može desiti, pogotovo turistima koji su tamo vrlo zaštićeni. Mislim da su Tunis, Egipat i Libija zemlje u kojima bih se brinula, ali Maroko i Alžir su daleko od toga.

  3. wildsides Reply

    Oh, i ja sam kroz ovaj post osetila neku zebnju. Zamišljala sam Maroko romantično (i biće naivno) kroz fotografije one prelepe vile Yves Saint Laurent-a, knjige koje je pisao Paul Bowles, blog http://www.mmontague.com/my-marrakesh/... Daleko od toga da sam zamišljala da je to Švajcarska… Bila sam u dva puta u Tunisu, u Hurgadi i Kairu, ali mi je ovo što što sam pročitala u Tvom postu unelo dozu straha koja me je iznenadila i pokolebala…

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Baš naprotiv, htela sam da predstavim Maroko kao vrlo sigurnu zemlju, uprkos njenim nesavršenostima. Možda sam omanula. Mislim da baš treba da je posetiš, ako si već planirala, sigurna sam da će ti se jako dopasti. I zaista je bezbedno. Pisaću još, pa možda promeniš mišljenje, ali opet sve je to individualno i smatram da treba da odeš u Maroko i doživiš ga na svoj način.
      🙂

  4. macaroonsandlittlejoys Reply

    Iskreno, i mi smo potpuno drugačije zamišljale Maroko, naročito Marakeš, valjda naivno verujući našminkanim slikama na Instagramu… No, čitajući tvoju priču shvatile smo da iako potpuno drugačiji od naših maštarija, Marakeš ipak zrači nekom posebnom energijom, jer sve vrvi od boja, ukusa i mirisa koje si vrlo slikovito dočarala… Kao da smo bile u šetnji sa tobom, a da si nam ti bila vodič… 😉 Radujemo se narednim tekstovima, posebno o Šefšauenu. :*

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *