Kako sam osvojila Kablar u grubinkama

Iz Beograda krenuli smo rano ujutru i nakon tri sata vožnje stigli u Ovčar banju. Prvo što smo primetili je da je voda jako mutna, zbog kiša koje su padale tih dana, a drugi i najjači utisak je ogromna i ružna količina đubreta u reci i jezeru. Da li ćemo se ikada osvestiti i prestati da zagađujemo našu zemlju, da li će bahati vozači ikada prestati da bacaju đubre iz svojih vozila, da li će se ikada uvesti sistemi reciklaže i zakoni kojima će se regulisati ovaj veliki problem zagađenja, da li će država konačno početi da se bavi ovako gorućim problemima umesto što gradi Beograd na vodi i da li će se pokrenuti čišćenje naših reka, jezera i šuma ili će sve ostati na nivou volontiranja i dobre volje pojedinaca? Ovo je tema o kojoj sam i ranije pisala i o kojoj mogu stalno da pišem i apelujem na sve ljude koji dođu do ovog teksta, da razmisle o toj plastičnoj flaši, kesi i drugoj ambalaži od koje žele da se rastanu, na koji način će to uraditi. I žao mi je što svaki putopis o Srbiji moram da začinim ovakvim temama.

Sa tim mislima i prizorima, krenuli smo uzbrdo, u nepoznato.




Odmah da razjasnim neke stvari – rođena sam u ravnici, živim na ravnom Novom Beogradu i nikada nisam planinarila, ali već neko vreme planiram da se učlanim u planinarsko društvo i na taj način obilazim predivnu Srbiju. Kada sam skupila drugarice za pešačenje do vrha Kablara, u glavi mi je bila samo slika meandra Zapadne Morave sa jednog od vrhova Kablarsko – Ovčarske planine. Nemam problem sa pešačenjem, mogu dugo da hodam, a neki moj prosek, kada sam na putovanjima, je 20 km na dan. O usponima, uslovima, šumi, penjanju, nisam ni razmišljala. Samo mi je ta slika bila u glavi i tako sam i krenula. Bez slojevite odeće, bez autana, u grubin sandalama na nogama i patikama u rancu koje je trebalo tamo da obujem. Međutim zbog prekomerne konzumacije Berlina, mesec dana ranije i problema sa prstima i noktima na nogama koje vučem od tada i imam ih i u trenutku dok ovo pišem, a koji su u vreme Kablara bili tek u razvoju komplikacija, nošenje patika je bilo previše bolno pa sam rešila da u šetnju krenem u sandalama u kojima sam inače obišla pola Evrope i koje me nikada nisu izdale. Ono što je usledilo kasnije opisaću jednom rečju – golgota.

Ako sa sobom vučete nekoliko kilograma viška i niste u kondiciji, a želite u planinare, nikako ne počinjite sa Kablarom, jer nije uopšte zezanje, iako će vam iskusni planinari upravo ovu planinu preporučiti za početak. Od nekoliko staza kojima se možete popeti, naš profesionalni vodič – planinar vodio nas je onom koja je najmanje zahtevna. Međutim, za početnika i amatera poput mene, ovo je bio prevelik zalogaj. Ni invazija komaraca, ni kiša koja je prethodnu noć padala i blato koje je napravila, ni sparina koja nas je sve vreme pratila, sa ponekom kapi kiše, ni kamenčići u mojim sandalama i kopriva koja me je mazila po prstima, ne može da se uporedi sa jednim usponom koji nam je svima izašao na nos. A ako ste u grubinkama, to je onda pravi izazov. Uspon je bio veliki, a teren jako klizav i blatnjav. U jednom trenutku bila sam na sve četiri, ubeđena da dalje neću moći, da će morati da dođu gorani da me vade iz blata. Ali onda sam pomislila šta bi mi moj dečko rekao, čula sam kako mi priča da u šumi ne bih preživela ni 24 sata i setila se svih onih Ber Grils fora i uspela da se iščupam, hvatajući se za svaku grančicu i grleći svako drvo. Nisam bila jedina, mnogi su grlili stabla na svom putu do cilja, uključujući i Gocu do koje sam pokušavala da se probijem na desnu stranu, bezuspešno.

Na vrhu je čekala grupa i ispostavilo se da postoji još dosta ljudi koji se još uvek bore sa usponom, tako da je bilo olakšavajuće znati da nisam baš poslednja. Uhvatila me je neopisiva glad i potreba za slatkim, pa sam čekajući ostale, pojela sendvič i čokoladicu nakon čega mi se vratila snaga. Majica mi je bila mokra sa obe strane, jer sam ranac stalno prebacivala s jedne na drugu i nije mogla da se osuši zbog sparine u šumi. Kada smo se kasnije našli na ravnijim stazama, smejale smo se tome. Tada me je uhvatila i neka ludačka sreća jer sam uspela naizgled nemoguće, ispraćena svim pogledima neverice i sažaljenja koji su govorili: jadna, kako je krenula, ili je luda ili ne zna gde je pošla. A meni u glavi ništa nije bilo. Nikakva predrasuda od šume i planinarenja. Kao kada gledate nekog ko radi vežbe, pa vam deluje da je to tako lako, a onda pokušate i vi pa shvatite da i nije baš tako kako izgleda. Omamila me i sva ta priroda, pa one livade na koje smo izbili i šljive i kruške koje smo usput brali i jeli. Bilo je i kasnije uspona, ali ne kao što je bio onaj i sve mi je bivalo lakše.

Nakon skoro četiri sata, stigli smo do vrha i vrhunca. Do vidikovca na najvišem vrhu planine Kablar od 889 metara, odakle puca pogled na planinu Ovčar i meandre Zapadne Morave. To je ta slika kojoj sam sve vreme težila.

Ovčarsko – Kablarsku klisuru čine planine Ovčar i Kablar i menadri reke Zapadne Morave koji prolaze kroz klisuru. Od Čačka je udaljena 18 km, dugačka je 20 km, a najveća dubina je 710 m. Morava je pregrađena branama, pa su tako formirana dva veštačka jezera na hidrocentralama – Ovčar banja i Međuvršje. Ovčar banja je poznata po lekovitim mineralnim izvorima sa temperaturama između 35 – 38°C i koristi se za mnoga oboljenja, a posebno je dobra za oboljenja kostiju. Klisura je pod zaštitom države kao predeo izuzetnih odlika prve kategorije.

(Podaci preuzeti sa Vikipedije)

Povratak

Nakon pauze na vrhu planine, usledio je mnogo lakši spust. Staza kojom smo se vraćali bila je kraća, a i činjenica da se spuštamo, značila je da ćemo brže i stići. Predeli kroz koje smo prolazili oduzimali su nam dah. Tog dana prošli smo pored nekoliko kuća, naizgled napuštenih, pored stada ovaca, voćnjaka, polja kukuruza i usput nailazili na najraznovrsnije pečurke. Vodič nam je pokazao pečurku zelenu pupavku, pravu otrovnicu. Dovoljno je 25 grama ove pečurke da ubije čoveka teškog 75 kg. A bilo je i onih bezobraznih zavodnica, crvenih lepotica i još mnogih drugih.

Za oko dva sata spustili smo se sa planine i našli ispred manastira Nikolje. Manastir je posvećen Svetom Nikoli koji se slavi 22. maja, a slike u njemu su posebno lepe. U njemu su boravili Miloš Obrenović sa porodicom, Vuk Karadžić, a ovde je sahranjen i Petar Obrenović, Milošev sin, dečak koji je preminuo u petoj godini života. Ne verujem u boga, ali nemam ništa protiv da tu i tamo posetim po koji srpski manastir i čujem zanimljive priče u vezi sa njihovim nastankom, istoriju, kao i legende koje ih prate i pogledam oslikane zidove. Ako volite da ih obilazite iz estetskih ili verskih razloga, ova planina je pravo mesto za vas, jer je u Ovčarsko – Kablarskoj klisuru smešteno dvanaest manastira zbog kojih se klisura naziva i Srpskom Svetom gorom. Nije poznato kada i ko je gradio manastire, ali veruje se da su nastali između 13. i 16. veka.

Dan smo završili muvajući se po Ovčar banji do koje smo došli prolazeći kroz tunele u klisuri, uz Zapadnu Moravu, gledajući u prizore koje i dalje živo vidim pred očima.

I tako se završilo moje prvo planinarenje. Naučila sam na teži način da ovoj aktivnosti treba pristupiti mnogo ozbiljnije i nadam se da ću se sledeće godine konačno učlaniti u neko planinarsko društvo i na taj način početi sa obilascima naše zemlje. Ako ste čitali Irenine tekstove na njenom blogu, možete videti koliko su planinarenja i planine divne, a ja posle svakog njenog teksta želim da se stvorim tamo (vamo) i odmah. Još da sredim svoja jadna stopala i eto i mene uskoro.




A do tada, šaljite sve savete u vezi sa planinarenjem, svaki će mi itekako značiti.

Do sledećeg putopisa, pozdrav od Majusa!

4 thoughts on “Kako sam osvojila Kablar u grubinkama

  1. Dušan Reply

    Zna li neko kakav je put kolima da se dođe do vrha Kablara? Na GPS-u je ucrtan put skoro do samog vrha ali ne znam kakav je put a trebalo bi neku turističku grupu da vozim na izlet u klisuru. Inače odličan članak

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Hvala Dušane. Nažalost, nemam tu informaciju. Proverite na sajtu Turističke organizacije Čačak, sigurno da oni znaju, pa im pišite. Pozdrav 🙂

  2. MirArbi Reply

    Dok sam čitala ovaj putopis sve vreme sam razmišljala kako li ćeš se spustiti natrag sa vrha po tako klizavom terenu, kad si se i do gore toliko namučila. Međutim, hvala Bogu, spust je bio neočekivano lak, sudeći po onom što si napisala. Meni je, primera radi, pre nekoliko dana silaženje sa Crnog Vrha na Divčibarama, sa 1096 m.n.v., bilo znatno teže od penjanja, jer smo se spuštali stazom prepunom kotrljajućeg kamenja, koju su vodene bujice formirale. Taj pojačani oprez da ne proklizam preko kamenja, da se ne survam i polomim nogu, kuk, ruku…, stvarno me je više umorio i iscrpeo od penjanja do vrha. Slično je bilo i u povratku sa vrha Golubac, takođe na Divčibarama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *