Đavolja varoš

Jedne avgustovske subote, krenuli smo iz Beograda za Đavolju varoš. Konačno, posle toliko priča o tom mestu. Vožnja do tamo traje nekoliko sati. Od Beograda, udaljena je čak 288 km. Do Niša, uživali smo u pogledu na zelena brda i polja suncokreta. Na njivama, seljaci su obrađivali zemlju, vozili traktore ili bi samo stajali sa rukama na kukovima i posmatrali plodove svog vrednog rada tokom godine. Usput bi se našla po koja krava, kuća sa baštom i životinjama koje trčkaraju okolo, čobanin sa psom i ovcama ili košnice različitih boja u jakom kontrastu sa okolinom. Nepregledna brda, polja žita sa usamljenim stablom u sredini koje pravi debeli hlad i obaveznom klupom ispod. Boje i prizori od kojih zastaje dah, pogotovo nekome ko je retko putovao južno od Dunava.

Približavamo se Nišu i opisana slika menja izgled. Đubre je svuda pored puta, u rekama, u mestima kroz koja ćemo proći. Odvajamo se ka Prokuplju i Kuršumliji i slika je sve ružnija. Na malim autobuskim stanicama nema ni jedne kante, pa su gomile đubreta još veće, deponije koje vetar raznosi svuda unaokolo. Ovo je slika koju pokazujemo i strancima koji ovim istim putem prolaze. Više ne razmišljam o Đavoljoj varoši, razmišljam samo kako smo jedna velika pošast koja ne ume da brine o prirodi, kako sve uništavamo, kako nemamo svest o očuvanju ove planete, kako država ne preduzima apsolutno ništa da se ovakve stvari promene, već naprotiv, stavlja reke pod hipoteku, prodaje ih i planira izgradnju hidroelektrana, što je trenutno slučaj na Staroj planini. I dok gledam u to đubre i dok mi se roje misli na ovu temu, postajem sve više i više besna. Umesto da se pozabave ovim problemom, usput vidim da je ljudima najvažnije da se srpske zastave viore ispred kuća. Čak je neko iskoristio polomljenu granu, ili je u tu svrhu i sam polomio, kako bi je lepljivom trakom pričvrstio za dršku sa zastavom. I nije to đubre aktuelno samo u ovom kraju! Ima ga svuda, u svim gradovima, i na svim putevima i u svim rekama i u celoj našoj zemlji. Tu je, da nas podseća ko smo i da nas štipa za oči, posebno kada su velike vrućine.

Na FB stranici Spasimo reke Stare planine, osim informacija o samom pokretu, članovi grupe svakodnevno dele priloge o tome šta je čovek u stanju da uradi prirodi: da dođe sa gomilom kesa i baci ih u reku, do toga da reku očisti od svega što je ovaj pre njega bacio, pa da za to godinama plaća kazne državi jer je čistio reku na svoju ruku, i kako navode, na taj način ,,ugrozio floru i faunu”. I što duže gledam sve to, sve sam očajnija i razmišljam da poput svih mojih prijatelja koji su otišli iz Srbije, odem i ja i ne vratim se nikada.




To mi je najjači utisak tog dana i ništa se kasnije neće desiti što će ga zameniti drugim. Osim možda bakice iza mog sedišta koja će veselo pevati svaku pesmu sa radija, od Prokuplja do Beograda, bez prestanka.

Đavolja varoš

Ulaz u Đavolju varoš košta 350 dinara i u tu cenu je uračunata i usluga vodiča koji će vam ispričati nešto o mestu na kome se nalazite. Obići ćete neka usputna izvorišta mineralne vode, videćete ulaze u male rudnike, sve dok ne dođete do tih ,,đavola’’, odnosno zemljanih kula sa kamenim kapama na vrhovima. Oko njih su postavljene drvene stepenice i vidikovci odakle možete napraviti lepe fotografije i kasnije se istim putem vratiti nazad. Na ulazu, poređane su tezge sa suvenirima, đavoljom vodom koju možete kupiti za 100 dinara, kamenjem sreće koje možete kupiti za 50 dinara, ili tegle sa slatkim od oraha i ostalih koštunjavih plodova, takozvane sexy salate. U okviru Đavolje varoši postoji crkva i istoimeni restoran, ali ne bih vam preporučila da ručate u njemu ukoliko ne biste da jedete podgrejani krompir, podgrejanu lepinju, nezačinjenu salatu i nepečenu piletinu.

Od 1959. godine, ovaj lokalitet je pod zaštitom države, a od 1995. proglašen je za prirodno dobro od izuzetnog značaja i kao spomenik prirode, pripada prvoj kategoriji. Godine 2010, bila je jedan od 77 kandidata za sedam svetskih čuda i bila je u užem izboru do samog kraja takmičenja.

Đavolja varoš poznata je po dva fenomena: izvorima kisele vode sa visokom mineralizacijom i zemljanim kulama sa kamenim kapama na vrhu. Ove kule nastale su (i nastaju još uvek) kao rezultat specifičnog erozivnog procesa koje traje vekovima, pa se tako figure stalno menjaju, rastu ili nestaju i ponovo se prave. Zanimljivo je da ustvari vetar, kiša i kišne bujice raznose pesak sa njih čime kule postaju tanje i više jer se izdužuju, dok ih kameni blokovi na vrhu, teški i preko 100 kg, štite od urušavanja. Trenutno postoje 202 figure, visine od 2 do 15 metara i širine od pola do tri metra.

Osim kula, postoje i dva izvora kisele vode. Đavolja voda, izuzetno kisela, sa visokom mineralizacijom i Crveno vrelo, sa nešto nižom mineralizacijom. Budući da nije dovoljno ispitana, voda se ne sme piti, ali smatra se da je lekovita i da je posebno dobra za kožne bolesti.

Izvor kisele vode, Crveno vrelo

Razlog zašto se Đavolja varoš ovako zove, jeste legenda po kojoj je lokalitet dobio naziv. Po toj legendi, ovde su nekada živeli ljudi čiju je slogu đavo želeo da pomuti, pa je tako stvorio đavolju vodu kojom će meštani zaboraviti na rodbinske veze. Nakon što su je popili, selo je rešilo da venča brata i sestru i kada je svadbena povorka krenula, stvorila se vila i skamenila mladence, svatove i barjaktara. Vodič će vam pokazati na kule koje označavaju svakog od njih.

Đavolja varoš pripada selu Đake što na albanskom znači krv. Smeštena je na 27 km od Kuršumlije, 89 km od Niša i 288 km od Beograda.




Prokuplje i Kuršumlija

Nakon obilaska Đavolje varoši i pauze koju smo napravili ovde, nastavili smo istim putem ka Kuršumliji. Svraćamo u dva manastira: manastir Sveti Nikola i manastir Presvete Bogorodice. Oba je podigao Stefan Nemanja, u periodu između 1159. i 1166. godine. Manastir Sveti Nikola, posvetio je svom sinu Svetom Savi, a drugi manastir posvetio je svojoj supruzi, Ani Nemanjić. Oba manastira predstavljaju najstarije zadužbine Stefana Nemanja.

Nekada su bili pokriveni olovnim krovovima koji su pravili beli odsjaj sunca i zato se Kuršumlija nekada zvala Bele crkve. Kasnije, oba manastira više puta su stradala od Turaka, posle i u svetskim ratovima i dok je manastir Sv. Nikola renoviran, crkva Sv. Bogorodice je u ruševinama i od 1979. godine nalazi se pod zaštitom države kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Ista je nastala na temeljima ranovizantijskog hrama od kog su i danas sačuvani vizantijski stubovi na samom ulazu i iako uništena, izgleda zanimljivo.

Kroz ostatak Kuršumlije, samo smo prošli. Trebalo je da ovde napravimo pauzu, ali u tome nas je sprečila oluja i nastavili smo dalje do Prokuplja. Ovde ćemo napraviti kratku pauzu. Do brda Hisar, vode stepenice i visok uspon koji nam kasnije zadaje jaku upalu mišića. Na vrhu je smešten restoran, odakle puca pogled na ceo grad i crvene krovove Prokuplja. Pre nego što krenemo za Beograd, ovde ćemo popiti kafu, odmoriti od stepenica i napraviti po koju fotografiju.

Prokuplje sa brda Hisar

Pločnik

Ukoliko biste ovaj kraj još malo istražili, možete posetiti i selo Pločnik, između Kuršumlije i Prokuplja. Ono predstavlja najstarije metalurško mesto na svetu. Ovaj lokalitet otrkio je 1927. godine, tadašnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu, Miodrag Grbić. Kompleks iz perioda od 5500. do 4700. godine, prostire se na površini od 110 hektara i ovde su pronađeni najstariji ostaci keramike iz perioda Vinčanske kulture. Danas, u Pločniku možete obići malo neolitsko selo sa kućama koje su postojale u vreme mlađeg kamenog doba, sa svim predmetima koji su nađeni.

Do sledećeg putopisa iz Srbije, pozdravljam vas i ne zaboravite da pokupite svoje đubre za sobom.
Majus




4 thoughts on “Đavolja varoš

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *