Mamurluk u Berlinu

Dragi dnevniče,

Ne znam da li ima smisla da ti ponovo pišem o Berlinu, ali ipak to radim. Zatrebaće u slučaju demencije. A i takva je godina. Sve idem tamo gde sam već bila, pa ne znam šta bih drugo pisala. Ideja o godišnjem odmoru znatno se razlikovala od realizacije: trebalo je da skoknem do Berlina na jedan i po dan, da se nađem sa Radom koja dolazi iz Pariza, da se vidimo sa Ljubanom na kratko i da odatle odemo u Gdanjsk, pa u Ukrajinu. Realno, više se isplati da otputujem u Berlin i odatle lovim letove za druge zemlje, jer su karte preko low cost kompanija jako jeftine, a konekcija iz Berlina ima bezbroj. Međutim, sve je to otpalo i u Berlinu smo ostale mnogo duže, u Gdanjsk sam otišla sama i umesto da nastavim u Ukrajinu, vratila sam se nazad kod Ljubana u Berlin. Ovog puta, konzumiranje Berlina je bilo žestoko, ispraćeno sa vrlo malo sna, crnim podočnjacima, žuljevima i užasnim bolovima u nogama i glavi.

1.

Nakon leta iz Niša i jednog potpuno novog iskustva za mene, stigla sam u Berlin sa užasnom glavoboljom. Ako ne računam wizz air, iz Beograda nema direktnih linija preko low cost kompanija, pa su nam tako najbliži aerodromi u Nišu, Temišvaru i Budimpešti. To za mene znači da mi prvi dan putovanja uvek propadne jer na konačnu destinaciju stignem izmrcvarena i sa glavoboljom, tako da mogu samo da se pozdravim sa svima i poželim laku noć. Ljuban i ja smo se našli na Hauptbahnhof stanici, malo procunjali pored Rajhstaga i zgrade Angele Merker, uz gorki list nazdravili što smo ponovo zajedno i kasnije pokupili Radu na stanici Zoo. Osim klope kod Vijetnamaca u gej četvrti dok su dreg kraljice u svojim dnevnim toaletama sedele za stolom pored nas, nije se ništa posebno dešavalo.

N kao BerliN
Rajhstag
Kaiser Wilhelm Memorial crkva
Anhalter bahnhof

2.

Kao onda kada smo Cutka i ja išle na Free walking tour, pa kada sam onomad sprovela Goluba, tako smo R. i ja započele sledeći dan. Održala sam usput nekoliko sati istorije i za domaći zadala naslove filmova koje nikada neće pogledati. Ovog puta ruta je bila malo izmenjena, pa smo prvo otišle do najveće univerzitetske klinike, bolnice i istraživačkog centra u Evopi – Charité, jer je naučniku poput nje to bilo veoma važno. Charité se nalazi u neposrednoj blizini Rajhstaga, u lepim zgradama od crvene cigle.

Charité
Čovečuljak

Parlament, Brandeburška kapija, Memorijalni spomenik stradalim Jevrejima u Holokaustu, Hitlerova jazbina, Ministarstvo finansija – zgrada koju su nacisti podigli, zatim mesto gde je nekada bio Gestapo, a danas muzej pod nazivom ,,Topography of terror” ograđen ostatkom berlinskog zida, pa preko Charlie check-point, do trga sa identičnim crkvama, francuskom i nemačkom, na Gendarmenmarkt, preko Babelplatza na kom su nacisti spalili hiljade i hiljade knjiga. A onda katedrala, ostrvo muzeja, Rotes Rathaus – gradska kuća, Nikolaikirchplatz i kafa uz reku Špre. To je neki uvod koji, evo već po treći put praktikujem kada dođem u Berlin i o kom sam već pisala ranije.

Bouvi ispred katedrale
Sa čikama

Kasnije smo sa Ljubanom nastavili do Aleksanderplatz, Karl-Marx Allee i Frankfurtstrasse. To je ona dugačka ulica koja je bila razrušena za vreme rata, pa kada su Rusi došli, Staljin je naredio da se sazidaju zgrade celom dužinom ulice. One zgrade tako tipične za Istočnu Evropu pod komunizmom, dugačke, bele, višespratne. Kada bih ja živela u Berlinu, izabrala bih stan u nekoj od njih.

Moja terasa je ova sa cvećem ispod deke
Istočni blok

Posle nekoliko kilometara kroz tu ulicu, samo jedan pešački prelaz nas deli do potpuno drugačijeg Berlina – onog sa išaranim zidovima, drvoredima, malim radnjama second hand robe i kafićima. U Berlinu je najnomalnije da obična prodavnica, dućan sa pivom, ima ispred stolove i klupe gde se može popiti pivo, pa tako nećete odmah praviti razliku između bašte kafića i bašte prodavnice. Jer zašto biste pili pivo na stepenicama ispred dragstora kada može i ovako?

Krojcberg
Burgermeister – nekada javni toalet, a sada najbolji burgeri u gradu
East side galerija

Tu smo negde našli neki odličan falafel i konačno se zaustavili. R. i ja smo do tada već nabile ozbiljnu kilometražu, ali bilo je podnošljivo, budući da ćemo uskoro kući. Do tog trenutka, R. je bila van sebe, grad nas je bacao sa jedne na drugu stranu, toliko različitu od one prethodne, a mi smo joj govorili kako to nije sve i kako će tek videti. Malo joj zavidim što je imala tako dobre vodiče poput nas i što je u jednom danu toliko različitih stvari obišla, ono po šta je meni trebalo da se nekoliko puta vratim u Berlin.

Idemo dalje: RAW, Warschauerstrasse, East side galerija, most Oberbaumbrücke, pa opet u mrežu išaranih ulica, ogromnih murala, neobičnih frizura, modnih kombinacija, tetovaža i najrazličitijih ljudi. Onda na sladoled u Duo Sicilian Ice Cream. Najbolji u gradu, kaže Ljuban. Pa po pivo i fritzkolu, vrlo popularno bezalkoholno piće u Nemce. Görlitzer park je bio naše poslednje odredište za taj dan. Seli smo da popijemo piće, a R. je pravila onu njenu grimasu beskrajne iznenađenosti, kada izbaci donju usnu. I krenuli smo kući.

Pićence i mamurluk

Međutim, na putu do kuće, negde oko 21h, dok je napolju uveliko bio dan, jedna grupica mladih sedela je na trotoaru ispred lokala spuštenih roletni koje su se baš u trenutku dok smo prolazili, podizale. Kao poziv. Znak. Svi smo u životu doživeli sindrom ,,jednog pića”, ali bez krajnjih namera, ušli smo unutra na zaista jedno piće. Unutra je bilo mračno i crveno. Crvena jambolija na zidovima, crvene veštačke ruže, kosturske glave, crveno svetlo i disko kugla. Mesto veličine šibice. Roses mu je ime. Fotografisanje strogo zabranjeno, kao i u svim berlinskim klibovima.

Roses

Par sati kasnije, sa ko zna kojim pivom u rukama, đuskamo stisnuti jedno uz drugo, Ljuban nam kupuje ruže od Indijca, neki tu što kaže da je sa Malija i iz Pariza i odakle sve ne, đuska isto uz nas i smeška se šta god da kažemo na srpskom, devojke se ljube sa devojkama, momci sa momcima, devojke sa momcima, momci sa devojkama. Sveštenik se probija do nas i ostavlja jaknu ispod naših stolica. Sveštenik? Stvarno? Ispostavlja se da ipak nije, ali nosi belu majicu ispod crne košulje, koliko da nam potpali maštu. I da je bio sveštenik, niko se ne bi iznenadio. Ne bi ni obratio pažnju. Katalonac, iz Barselone, živi godinama u Berlinu, vodi Free walking ture. Zaboravih mu ime.

Vodi nas u sledeći bar, odmah tu iza. Otvara nam neka mala pvc vrata, izlepljena, kao tajni prolaz. Popnemo se uz stepenice, stoji natpis – zabranjeno fotografisanje. Ovo je malo veće od šibice. DJ pušta ploče. Funk. To mi kaži! Đuskamo na podijumu, a preko puta prolaze vozovi. Dan je odavno. Sviće, a ja neću – kao onaj grafit u Kovinu.




Rastanak sa Kataloncem nije prošao najbolje. Ispred kluba vodio se najozbiljniji razgovor na svetu, nimalo neobičan. Ljuban ga je optužio da uopšte nije lepo igrao, a on je hteo da nas vodi dalje i da nam pokaže šta ume. Neka, pokazao si se dečko. Srećom, Katalonac se ne seća toga, javio je da se ne seća ni rastanka, posle dva dana kada se probudio iz kome.

3.

Crvena terasa

Mi se nismo probudili posle dva dana, već posle samo nekoliko sati. Mamurni i žedni. Ja sam u patikama provela preko 20 sati i to jutro (čitaj:podne), kada smo ustali, bukvalno sam imala osećaj da su mi se nokti odlepili od mesa i da će svakog trenutka otpasti. Strašan bol. Ustvari, nisam znala šta me više boli. Glava, prsti, svi oni mišići koje sam pokretala prethodnu noć na podijumu za ples. Dobra stvar je bila ta što smo sve vreme mislili da je nedelja umesto subota, tako da smo po otkrivanju tog revolucionarnog saznanja, bili u plusu za čitav jedan dan i nadali se da ćemo se u nedelju svi bolje osećati, i fizički i psihički. Toliko traje mamurluk posle tridesete.




Kao prebijene mačke, odvukli smo se do najbliže stanice i ušli u dabldeker autobus, seli na ona prednja sedišta sa otvorenim pogledom ispred nas i vozili se neko vreme dok nismo pokupili Emira, pa onda i dok nismo stigli do jednog potpuno drugačijeg dela grada koji u Berlinu do tada nisam videla. Kod nas bi se to zvalo Dedinje. Nekad uhvatim sebe da sam se skroz pogubila i ne mogu da shvatim da sam u jednom te istom gradu, Berlinu. Hitno nam je trebao toalet, pa smo usput svratili u restoran ,,Sarajevo”. Konobar priča naš jezik, za stolom pored sede gospođe iz Beograda i Novog Sada. Zar smo i dalje u Berlinu? Ugasili smo našu žeđ kiselim vodama koje smo platili po dedinjskim cenama i nastavili dalje.

Move on up!

Teufelsberg

Posle nekoliko kilometara kroz Grunewald šumu, putevi su nam se razišli. Rada i ja smo krenule na Teufelsberg, a momci na jezero. Bio je paklen dan i penjanje nam je jako teško palo. Ali izdržale smo.

Šta je Teufelsberg?

Teufelsberg znači Đavolje brdo, a dobilo je naziv po obližnjem Đavoljem jezeru – Teufelssee. Do dvadesetih godina prošlog veka, ovde se nalazila močvara, a onda su došli nacisti i po Hitlerovoj naredbi, sredili ovo područje i počeli sa gradnjom Univerziteta za vojnu tehnologiju. Nakon rata, sve je uništeno u bombradovanju, kao i ostatak Berlina. Sve što je ostalo u gradu od ruševina, kamionima je doneto na ovo mesto i donosilo se sve do 1972. godine kada su na to ogromno brdo prebacili zemlju, zasadili drveće i napravili ski stazu, lift, tobogane i ostalo. Od pedesitih godina, ovde je postavljeno pet ogromnih radara koji su predstavljali najveću američku stanicu za špijunažu, prisluškivanje i preticanje informacija iz istočnog bloka. Zanimljivo je to što se još uvek ne zna koga su, zašto, šta tačno prisluškivali i na koji način i čeka se ta 2020. godina kada će moći da se otvore arhivska dokumenta i pročitaju sve te informacije.

Preporuka: pogledati film Das Leben der Anderen.

Nakon pada berlinskog zida, ovo mesto se koristilo za kontrolu leta, do 1999. godine, a danas je to još jedan od onih prostora koje su zauzeli mladi i kreativni ljudi. Velika galerija na otvorenom – murali, umetničke instalacije, grafiti i ostalo u tom maniru. Odavde se pruža pogled na ceo Berlin i možete ga obići po ceni od 8 evra. U vreme naše posete, ulaznica je koštala 5 evra i nije obuhvatala odlazak u jednu od stanica, zbog nekih radova. Ali kažu ljudi da je pogled odavde odličan. Ja nekako nisam nijednom imala priliku da doživim taj odličan pogled na Berlin, koji je inače ravan, i svaki pokušaj do sada je bio neuspešan – ili je zima pa se od magle ništa ne vidi ili je leto i sve ozeleni i nabuja. Ili su radovi, kao sada.

FKK

Posle brda, krenule smo nazad put jezera da se nađemo sa dječacima. U Berlinu, u Nemačkoj, a prvenstveno u Istočnoj Nemačkoj, odvajkada se negovala kultura nagog tela – Freikörperkultur ili kratko – FKK. Postoje plaže koje su isključivo FKK i na njima nije dozvoljeno biti obučen, dok postoje i one koje nisu zvanično nudističke, već je društvo samo odlučilo da skine svoju odeću. Na takvim plažama nije neophodno biti nag. Meni je ta njihova sloboda bila toliko nedostižna i tu sam opet videla koliko se razlikujemo od njih i žalila zbog toga. Takav nivo opuštenosti se kod nas nikada neće primiti. Ipak, bilo je zanimljivo posmatrati sva ta naga tela bez stida, sa zanimljivim tetovažama i pirsinzima na mestima koje ne možete ni zamisliti, a da se ne zapitate, zašto bi neko to sebi radio i prolazio kro strahovite bolove.




Kao što je u Amsterdamu nekako normalno da odete u Van Gogov muzej, a potom u policiju i prijavite nestanak pasoša, što nam se i desilo jednom prilikom, tako je i u Berlinu sasvim normalno da posle nudističke plaže odete u crkvu. Ali nije to što mislite. Ovo nije prava crkva, bar nema više tu namenu. Koristi se kao kulturni centar, a mi smo to veče otišli kako bismo ispratili koncert. Ljubanovi prijatelji pevali su u horu neke divne, nežne, arapske pesme, a R. i ja smo polako kljucale na stolicama, štipale se i pokušavale da ostanemo budne. Izdržale smo do pauze i pravac kući. Dobro, ne baš odmah, jer smo se odlučile za šetnju koja se nekako odužila i opet smo kasno stigle. Ali opet, taj Berlin kroz koji smo to veče prošle, pokazao nam je neko dvadesetosmo lice po redu.

4, 5, 6, 7, 8.

Četvri dan išli smo u Potsdam, gradić na 26 km od centra Berlina. Ali o tome ću u sledećoj priči. Peti dan, Rada je otišla iz Berlina, Ljuban na posao, a ja u Gdanjsk. Tu priču znate. Vratila sam se u Berlin sedmog dana nakon cele noći provedene u autobusu i 0 sati sna. Stigla kod Ljubana, popili smo kafu i nakon kratke dremke, otišla u muzeje. Nema smisla da poslednji dan u Berlinu provedem kod kuće. A te muzeje samo prebacujem iz jedne posete u drugu.

Muzeji

Ostrvo muzeja nalazi se na istom ostrvu gde i katedrala, uz reku Špree i na njemu je smešteno pet muzeja: Stari, Novi muzej, Nacionalna galerija, Bode i Pergamon muzej. Izgradili su ih pruski kraljevi u 19. veku, ali skoro svi su uništeni nakon Drugog svetskog rata i kasnije obnovljeni, a neki su još uvek u rekonstrukcijama. Radno vreme svih muzeja na ostrvu je od 10 – 18h i ukoliko u bilo kom od njih kupite kartu po regularnoj ceni od 18 evra, moći ćete da je iskoristite u svim ostalim muzejima, tog dana. Muzeji na ostrvu uvršteni su na UNESCO-vu listu svetske baštine, od 1999. godine.




Tog poslednjeg dana iskoristila sam priliku da posetim čak tri. Započela sam sa obilaskom Nacionalne galerije (Alte Nationalgalerie). Sagrađena je 1876. godine i za vreme rata teško je oštećena. Tek su je 2001. renovirali i ponovo otvorili. U njoj je smeštena najveća kolekcija nemačkog slikarstva 19. veka, kao i dela drugih slikara iz perioda neoklasicizma, impresionizma, romantizma i rane moderne umetnosti.

Moja noga

Novi muzej ili Neues Museum, datira iz 1855. godine i za vreme rata je skoro potpuno uništen, zbog čega se jako dugo obnavljao. Ponovo je otvoren 2009. godine. U njemu ćete videti bogatu egipatsku zbirku i praistorijsku arheološku kolekciju. Glavnu atrakciju predstavlja 3400 godina stara Nefertitina bista. Otkrivena je 1912. godine od strane nemačkog arheološkog društva, a u Berlin je odneta 1920. godine. Oko nje se i dalje vodi borba, jer Egipat zahteva da se vrati u Kairo, uz tvrdnje da je statua nelegalno preneta, takoreći, prošvercovana, dok Nemačka to demantuje i navodi još da bi se statua u transportu sigurno oštetila. Bista je prelepa. Visoka je 47 cm, a teška 20 kg. Zaštićena je staklom i nalazi se u sredini prelepe sobe sa lukovima i zelenim zidovima. Iako je fotografisanje dozvoljeno u svim muzejima, u ovoj sobi je striktno zabranjeno. I nemojte misliti da ćete uspeti krišom to da uradite, pored nje sve vreme stražari neko od zaposlenih kome je posao da vas uhvati u nedelu. Jedan Azijat je naivno uključio kameru na telefonu i ležerno držao svoj telefon, ali teti u uniformi to nije promaklo.

Pergamonski muzej je najmlađi, nastao 1930. godine i za vreme rata je delimično oštećen. Deo kolekcije je bio sakriven, deo je zazidan, a po završetku rata i ulasku Crvene armije, Rusi su veliki deo odneli u Rusiju, pod izgovorom da sklone sve muzejske predmete kako se ne bi oštetili u vatrom zahvaćenom Berlinu. Deo je vraćen 1958. godine Istočnoj Nemačkoj, a dobar deo kolekcije sada se nalazi u Puškinovom muzeju u Moskvi i u Ermitažu u Sankt Peterburgu. Postojali su pregovori po kojima je i ostatak trebalo da bude vraćen, ali to je prekinuto 2003. od strane Rusije, po njihovim zakonima o restituciji.

Vrata tržnice u Miletu
Hetitski lav s gradskog portala

U ovom muzeju, uspela sam da propustim Pergamonski oltar. Čitav hram, kao da je igla u senu, a ne nešto toliko veliko. Ne znam kako, ali verovaću da je taj deo bio zatvoren za javnost zbog radova koji su svuda bili aktuelni. Muzej je podeljen na antičku zbirku, srednjoistočni muzej i Muzej islamske umetnosti. Videćete ogromna vrata tržnice u Miletu, današnjoj Turskoj zbog koje se vode međunarodne kontroverze, zatim sobu iz Alepa, hetitske lavove, fasadu Mšate u Jordanu.

Fasada Mšate u Jordanu
Ištarina kapija

Ono što ćete sve vreme postavljati sebi kao pitanje je kako su uspeli da čitave hramove, kapije i zidine dovuku iz dalekih zemalja i onda ih još izlože u muzeju. Na primer, Ištarinu kapiju. Sagrađena je 575. godine pre nove ere i sa jedne strane je ograđivala grad Vavilon. Postojalo je osam kapija i svaka je bila posvećena jednom bogu. Ištar je bila boginja neba, zemlje, plodnosti, majčinstva, erotike, rata i mira. Ostaci ove kapije iskopani su oko 1914. godine, preneti u Berlin, tamo rekonstruisani i tako je kapija od 14m visine i 30m širine, završila u ovom muzeju.

Soba iz Alepa, Sirija, 17. vek

***

I tu bi otprilike bio kraj mom boravku. Promuvala sam se još kratko po Berlinu dok se skroz nisam ugasila, a onda se usred noći otkotrljala sa svojim koferom od jedne do druge stanice, sve dok nisam sela u avion i odletela kući, znajući da mi je ostalo još toliko slobodnih dana koje valja prespavati i odmoriti od odmora.

Pozdrav,
Majus

*P.S. Još jedna preporuka, pogledati seriju Babylon Berlin.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *