Prvomajska smucanja po Vojvodini

Nikako da zaokružim prvomajsku priču, pa se sada konačno vraćam na to. Mali osvrt na taj period: Anka i ja smo nekoliko slobodnih dana provele obilazeći Srbiju, jer nam je prethodno isplanirano putovanje u Bukurešt i Brašov, propalo. I ispalo je sjajno jer su naša zemlja i priroda neverovatne. Posle te male ekskurzije, bar jednom mesečno otputujem negde u Srbiji, a planiram i da se uskoro učlanim u neko planinarsko društvo. U međuvremenu, otkrila sam agenciju Flamingo travel kojoj su prioritet upravo takva putovanja i osim što su povoljni, vodiči su jako dobri i do sada nije bilo nikakvih problema.




Anka i ja smo tih dana kombinovale izlete sa agencijom i izlete u sopstvenoj režiji. Budući da ni ona ni ja nismo vozači, putovanja su se realizovala autobusom, vozom ili stopom. I bila je to prava mala avantura. Išle smo u Resavsku pećinu, manastir Manasiju i na vodopad Lisine; u Pančevo, obilazile naivnu umetnost u Kovačici i Mihajla Pupina u Idvoru; posetile najtužniji i najlepši dvorac u Beočinu i skoknule u Sremsku Mitrovicu. Poslednji dan bio je organizovan preko agencije, a poseta je obuhvatala Frušku goru, Sremske Karlovce, Novi Sad i Dvorac Fantast, zbog kog smo se i odlučile za ovu turu.

Fruška gora

Fruška gora je ostrvska planina u Sremu koja delom zalazi u Vukovarsko – sremsku županiju u Hrvatskoj. Obuhvata površinu od 255 km2 i 1960. godine, proglašena je nacionalnim parkom. Najviši vrh je Crveni Čot visine 539 m, a tu su još i Stražilovo, Iriški Venac i Veliki Gradac. Fruška gora je planina po mojoj meri, smeštena usred ravnice koju neizmerno volim, sa poljima žita, voćnjacima, vinogradima i šumama.

Fruška gora

Na sajtu Fruškać možete se detaljnije informisati o svim prirodnim i kulturnim dobrima ove planine i dobiti instrukcije šta sve na Fruškoj gori možete obići. Nemojte propustiti da probate vino Fruškać, a ako ste u Beogradu, možete ga degustirati u Šikarici, na početku Skadarlije.




Manastir Krušedol

Na Fruškoj gori smešteno je 16 manastira, a mi smo tog dana išli u Krušedol. Sagrađen je oko 1514. godine kao zadužbina porodice Branković, poslednjih srpskih despota u Sremu. U njemu su sahranjeni porodica Đorđa Brankovića, kralj Milan Obrenović i Kneginja Ljubica. Manastir predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Manastir Krušedol

Sremski Karlovci i Novi Sad

Nakon Fruške gore, zaputili smo se u Sremske Karlovce. Povodom 1. maja, u gradu su tekle pripreme za događaj koji je usledio kasnije. Postavljena je bina, tezge sa raznoraznim suvenirima, slanim i slatkim đakonijama, kao i mali beli šatori sa tezgama na kojima su bila izložena vina iz Sremskih Karlovaca i sa Fruške gore. U poslastičarnici na trgu u kojoj se još uvek mogu naručiti boza i limunada, kupile smo sladoled. Krenule ka vidikovcu, ali vratanca od stepenica bila su zaključana u to vreme pa smo produžile do Dvorske bašte. Na putu do Trga Branka Radičevića, fotografisale smo fasade kuća, dok sam Anki objašnjavala da ću jednog dana, negde u Vojvodini, kupiti jednu takvu kuću u kojoj ću imati i malu baštu i sve ono čemu sanjam već neko vreme. U centru, Anka je bacila novčić u česmu ,,Četiri lava”. Kupile smo po langoš i zauzele letnjikovac iza Patrijarškog dvora, odmah uz fontanicu, čekajući polazak za Novi Sad.

Anka u Sremskim Karlovcima

U Novom Sadu, dobile smo pojačanje. Pridružila nam se moja školska drugarica i zajedno smo đirale do tvrđave, od katedrale do sinagoge, Trga mladenaca, pa kroz pasaže iz Zmaj Jovine ulice.

Uvek vodim računa da mi se linija i boja ograde slažu uz outfit
Lepi Novi Sad
Pogled na Sinagogu sa Trga mladenaca

Ali da ne dužim, ceo tekst o Novom Sadu pročitajte ovde, a o Sremskim Karlovcima – ovde.

Dvorac Fantast ili Dvorac Dunđerski

Ovaj dvorac posetila sam prvi put u nižim razredima osnovne škole. Sećam se ergele i da smo R. i ja jahale konja. Mislim da imamo negde fotografiju. Kasnije, ovaj dvorac pamtim po Raši Popovu i dečijoj emisiji ,,Fazoni i fore”. Ali sve je to bilo davno, pa sam poželela da ponovo dođem.

Dvorac je udaljen 15 km od Bečeja, a 60 km od Novog Sada. Njegov vlasnik, Bogdan Dunđerski, sazidao ga je 1925. godine u stilu neogotike i neoklasicizma. Čine ga četiri ugaone kule, dve kružne i dve kupaste kule i toranj. Uz dvorac, sagrađena je i kapela posvećena Svetom Đorđu, a ikone je oslikao Uroš Predić. Bogdan Dunđerski bio je veliki ljubitelj konja i to je razlog zašto se uz dvorac nalazi velika ergela. Nekada je na njoj bilo smešteno 1400 konja, a po njegovom omiljenom konju – Fantastu, dvorac nosi naziv. Konj je sahranjen na imanju, a danas se, u jednoj vitrini dvorca, mogu videti njegova lobanja i butna kost.

Bogdan je bio veleposednik, narodni poslanik i dobrotvor. Bio je i veliki boem i gajio je ljubav prema konjima, vinu i ženama. Njegove dve najveće ljubavi bile su Mara Dinjaški i Marica Piskor. Mara Dinjaški je bila supruga njegovog kovača koju je Dunđerski kupio za 21 jutro zemlje. Toliko je bio zaljubljen u nju da je od Uroša Predića zahtevao da Bogorodica u kapeli nosi Marin lik. Sa njom ostaje do njene smrti, 1940. godine, a kasnije u njegov život ulazi druga žena – pomenuta Marica sa kojom ostaje sve do 1943. kada i sam Dunđerski umire.

Sahranjen je u kapeli na svom imanju. Nije imao dece, pa svoje nasledstvo ostavlja Matici srpskoj u Novom Sadu kao zalog budućim generacijama, sa željom da se na njegovom dobru osnuje poljoprivredna akademija. Međutim, posle rata i nacionalizacije, sav nameštaj, slike, lusteri i ostalo što je postojalo u dvorcu – nestaje, tako da su danas ostali originalni samo zidovi, vrata i jedan klavir na kom je Lenka Dunđerski, Bogdanova bratanica, svirala Lazi Kostiću. Ili sam ja umislila da je tako bilo. A što se tiče njegove želje – fondacija je statutom namenjena za stipendiranje studenata Poljoprivrednog fakulteta. Danas je u njemu hotel sa 12 soba, dva apartmana i dve sale za konferencije, a u podrumu je smešten restoran.

Osim dvorca Fantast, postoje još dvorci porodice Dunđerski u Kuplinu, Čelarevu i Hajdučici.

Tog dana kada smo došli u dvorac, očekivala sam dvorsku i pomalo otmenu atmosferu, a zauzvrat, dobila vašar. Iz dvorišta dvorca treštali su narodnjaci, za decu su bile postavljene sprave na naduvavanje za skakanje i spuštanje niz tobogan i sve je izgledalo kao horor film. Prodavale su se kokice, šećerna vuna i voda po bezobrazno visokim cenama. U holu dvorca, sačekao nas je vodič koji nam je lepo ispričao istoriju ovog mesta, a onda smo otišli do kapele i ergele, što je umnogome popravilo prvi utisak.

Ostatak vremena nismo znale šta bismo radile. Shvatile smo da je dolazak ovde za 1. maj bila greška i da je trebalo da izaberemo bilo koji drugi dan. Sve je izgledalo nekako jeftino i ofucano. U međuvremenu je di-džej promenio muziku, pa smo umesto narodnjaka slušali Zdravka Čolića i Zvonka Bogdana. Svuda su bile razapete prostirke za piknik. Dvorac i okolina, sa sve praznim bazenom ispred u kom su deca igrala fudbal, izgledali su tužno i sigurna sam da bi i Bogdan Dunđerski delio isto osećanje. Ipak, u zemlji Srbiji, trebalo bi da budemo srećni što ovaj zamak nije doživeo sudbinu Špicerovog dvorca ili nekog drugog, i što se bar i ovoliko održava.

Najlepši zalazak sunca sačekale smo nedaleko od dvorca, usred ravnice, taman kada smo srećan kraj skroz otpisale.

Pozdrav,

Anka & Majus




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *