Najlepši i najtužniji dvorac na svetu

Od Novog Sada do Beočina

Treći je dan našeg putešestvija po Srbiji. Po Vojvodini, da budem preciznija, jer smo praktično samo prvi dan išle južno od Dunava. Nalazimo se na novobeogradskoj železničkoj stanici, verovatno najružnijoj koju ćete ikada videti. Stanici kojoj bi oba dela Trejnspotinga pozavidela.

Ulazimo u voz i nakon sat i po vožnje, stižemo u Novi Sad. Odmah odlazimo na autobusku stanicu i kupujemo kartu za Beočin. Karta po smeru košta 180 dinara. Povratna se ne može kupiti jer do Beočina vozi gradski, odnosno prigradski autobus broj 84, na liniji Novi Sad – Lug. Dobra stvar je što autobus ide često, a loša što je u njemu strašna gužva jer skuplja putnike na svakoj stanici u Novom Sadu. Još kada je toplo kao što je tog dana bilo, ne preostaje vam ništa nego da se jednostavno prepustite situaciji.




Vožnja do Beočina traje nešto kraće od sat vremena. Odlučujem da treba sići na autobuskoj stanici, iako ne znam gde bi to tačno trebalo da bude jer ne postoje nazivi stanica, a i devojka do mene je iznenađena da tako nešto u Beočinu uopšte postoji. Ali postoji, kažu meštani i govore nam kada da siđemo. Autobuska stanica je samo jedan mali šalter tik uz prodavnicu, ali više od toga nije potrebno. Kasnije sam na internetu našla nešto kao red vožnje i trasu, tako da ako se uputite u Beočin od glavne autobuske stanicu u Novom Sadu, znajte da treba da siđete na 21. stanici.

Dvorac

E sad, zašto smo došle u Beočin.

Zbog dvorca Špicer.

Znam za njega jako dugo i planiram isto toliko dugo da ga posetim, ali nikako mi se nije dalo i kada smo pravile plan gde ćemo provesti pet dana po domovini, zamak je konačno našao svoje mesto na spisku.

Oko pomenute stanice nalazi se jedna crkva, Dom kulture, put kojim smo došli, poznata Fabrika cementa i bilbordi sa likom našeg vođe na svakom kvadratnom metru. To mi je sve pred očima kada pomislim na ovu varošicu. Aplikacija na telefonu pokazuje da smo jako blizu, na svega desetak minuta hoda. Uzbrdo ulicom između stanice i crkve i stižemo pravo ispred zamka.

Na ulazu u dvorište dočekuje nas jedna gomilica đubreta koja se dalje rasipa svuda unaokolo. Jedna polovina nekada dvokrilnih i lepih vrata leži preko neke rupe u dvorištu i služi kao most ili poklopac da se u nju ne upadne. Ne znam koju reč da upotrebim i objasnim u koliko je očajnom stanju zamak danas. Prednji deo je skroz urušen, krova nema, ostali su samo stubovi. Idemo okolo i sa desne strane vidimo dva ulaza sa stepenicama i krećemo u obilazak.

Sve vreme ponavljam reč neverovatno, uzdišem i ne mogu da se načudim. Čudim se svemu. Količini prostorija koju je zamak posedovao, prelepim ostacima šalona, zidova, ramova oko vrata, ukrasima na zidovima, terasama, ostacima prozora, jarkim bojama, razlupanim pločicama u kupatilu sa predivnim šarama i vitražima na prozorima. Oduševljena sam tom naruženom lepotom i pokušavam da sklopim u glavi sliku kako je to sve izgledalo kada je zamak bio u punom sjaju. A onda se čudim svom tom haosu, šutu, đubretu, grafitima, travi koja izlazi iz svake pukotine, otpalom plafonu. Razmišljam koliko mnogo para treba da se uloži da bi se dvorac renovirao. Mnogo para. Skoro me tako nešto nije dirnulo kao izgled tog dvorca.

Kratka istorija

Sagrađen je 1898. godine za nemačku porodicu Špicer, suvlasnike Beočinske fabrike cementa. Poznati mađarski arhitekta Imre Štajndl projektovao je dvorac, a poznat je i po velelepnim građevinama u Budimpešti – zgradi Parlamenta, Vajdahunjad zamku i Gradskoj većnici.




Zgrada je predstavljala tipičan primer eklektike – obuhvatala je elemente i motive romanike, gotike, renesanse i baroka, u kombinaciji sa mađarskom secesijom koja je u to vreme bila veoma popularna širom Evrope. U holu kuće bila je smeštena bogato ukrašena kaljeva peć od zelene keramike, proizvedena u poznatoj Žolnai fabrici u Pečuju, ali je u godinama kasnije i ona ukradena kao i sav ostali nameštaj u kući. Oko dvorca je podignut i veliki park.

Pred Drugi svetski rat, porodica Špicer odlazi u Nemačku, a u zamak se useljavaju nacisti. Posle rata, zgrada se nacionalizuje i od tada se koristila kao škola, Dom kulture, rukometni klub, restoran, Dom invalida, biblioteka i radio. Godine 1997. dolazi u ruke države, a kako to već biva sa takvim objektima i našom državom – tu samo trava poraste, a sve drugo uvene i propadne. Setimo se samo Vajfertove pivare u Pančevu, o kojoj sam pisala u prethodnom tekstu. Ali da je država dozvolila da baš toliko propadne jedan od najlepših zamaka u ovom delu Evrope, stvarno mi je neverovatno. Poznatiji je kao kuća duhova, nego kao spomenik kulture.

Svi koji su videli fotografije zamka ili ga posetili, imaju iste komentare. Najbolji scenario bi bio da se taj zamak renovira, da mu se vrati stari sjaj i da se pretvori u muzej. Sigurna sam da bi i domaći i strani turisti hrlili da ga posete, a i Beočin, koji mi deluje kao prilično mrtav grad, bi živnuo. Ako vas put nekada navede na ovu stranu, skoknite do zamka. Verujem da ćete zanemeti od lepote i tuge. A ako još i znate nekoga ko ima mnogo para i ne zna šta će sa njima, recite mu da renovira Špicerov dvorac i napravi muzej od njega. To bi bilo predivno.

Nakon što smo obišle sve njegove prostorije i fotografisale ga iz svih uglova, krenule smo nazad na stanicu, vratile se u Novi Sad i odmah sele u sledeći autobus, za Sremsku Mitrovicu.

Pozdrav,
Majus




4 thoughts on “Najlepši i najtužniji dvorac na svetu

  1. Svjetski putnik Reply

    Bio sam zimus u ovom dvorcu, jer sam ga vidio u spotu jedne naše pjevačice i učinio mi se zanimljivim. I na tim snimcima je bio prilično ruiniran, ali kada sam ga vidio uživo baš sam se prenerazio i rastužio. Nisam pisao o njemu, jer je vrijeme bilo baš ružno pa su fotografije bile previše tamne, što je samo naglasilo propast dvorca. Planiram se uskoro vratiti tamo i uslikati ga ponovo, pa onda napisati neki tekst koji će, doduše, više biti “In memoriam” nego vodič, kako obično nazivam putopise. Potraži na youtubeu video “Sjaj Špicerovog dvorca”, kratak dokumentarac. Još više ćeš se iznenaditi koliko je dvorac propao u rekordnom roku.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *