Oj Srbijo međ’ šljivama

Za prvomajske praznike, trebalo je da Anka i ja otputujemo u Rumuniju. U Bukurešt i Brašov i da obilazimo zamkove. Ali kako su se ti planovi izjalovili dve nedelje pred put, odlučile smo da ostanemo u Srbiji i da pet dana putujemo po domovini. Da krećemo ujutro rano, vraćamo se uveče i tako svaki dan ili dok izdržimo. Tempo je bio žestok i ponekad vrlo naporan, ali vredelo je.




Dva izleta organizovale smo preko agencije koju sam nedavno otkrila. Ništa urbano, kako to mnoge mlade agencije vole da ističu, uglavnom organizuju izlete po Srbiji, a od putnika tu su sve generacije, od dece do penzionera. Vodič je Ana, ujedno i vlasnica agencije, potpuno predana svakom putnikom, neposredna i spontana. Kada ne vozite automobil, poput Anke i mene, onda je odlazak na nekoliko lokaliteta u danu malo komplikovaniji, tako da smo iskombinovale ta dva izleta preko agencije, a ostale izlete u našoj režiji. Danas je trebalo da odem u Sombor, ali ostala sam bez snage. Zato ostajem kod kuće, crpim energiju za radnu nedelju, ali i nastavljam putovanje kroz pisanije.




Prvi dan je bio organizovan preko agencije, a tura je podrazumevala Moravske konake – etno selo u blizini Velike Plane, manastir Manasiju, Resavsku pećinu i vodopad Lisine. Nikada ranije nisam bila u ovom delu Srbije. Išli smo starim putem i bilo mi je prezanimljivo što prolazimo kroz različita mesta, sela i kroz neverovatnu prirodu koja je u proleće sva nabujala, zelena i prelepa. Ja sam iz ravnice, više od pola svog života živim u Beogradu i svaki izlet južno od Dunava mi je radovanje i uzbuđenje kao u deteta. Brda, raštrkane kuće, rečice i izvori, sve mi je to raj za oči.

Etno selo Moravski konaci

Prva stanica su nam Moravski konaci. Nekada se na ovom mestu nalazio moravski muljak – vrsta zemljišta koju je obližnja ciglana eksploatisala za izradu opekarskih proizvoda. Rupe koje su ostale u zemljištu, usled kiše i snega, pretvarale su se u male močvare, a ceo taj prostor je u međuvremenu služio i kao deponija.

Kao etno selo, mesto postoji od 2007. godine i prosto mi je neverovatno da povežem te dve slike u glavi, jer ovo što smo videli je bilo besprekorno sređeno i skockano. Selom dominiraju poređane drvene brvnare ograđene niskom ogradom, fino pokošena trava, cveće i etno motivi – burad, saksije, kočije sa cvećem, alat i posude koje su se nekada koristile, a tu su i jedan konj i magarac. Namenjeno je za odmor i rekreaciju, a brvnare se mogu iznajmiti za prenoćište. U selu je smešten restoran koji može da primi 220 ljudi, a tu je i jezero sa čamcima i drvenim mostovima koji povezuju ostrva.

U drugom delu etno sela smešteni su bazeni za decu i odrasle. Ako volite ovakav vid odmora, onda je ovo pravo mesto za vas. Nalazi se na 90 km od Beograda, u blizini Velike Plane, dovoljno daleko od saobraćaja i gradske gužve. Detalje o samom mestu i cenama, pronađite na njihovom sajtu.

Manstir Manasija

Nakon Moravskih konaka, preko Svilajnca i Despotovca, nastavili smo do manastira Manasija. Oba mesta su izuzetno sređena, fasade su mahom nove, na ulicama nije bilo đubreta, a ispred svake kuće je pokošen travnjak i posađeno cveće. Iz autobusa, delovalo mi je kao da je ljudima stalo do prirode i okruženja u kom žive i da se trude da to sve lepo izgleda. U Svilajncu je smešten veoma popularan Prirodnjački muzej, a u okolini Despotovca, možete posetiti i Park maketa, ako volite manastire, jer su u njemu smeštene makete svih srpskih manastira.

 

Manastir je podigao Despot Stefan Lazarević, sin Lazara Hrebeljanovića, u narodu poznatiji kao Knez Lazar koji je život izgubio u Kosovskom boju 1389. godine. Stefan je tada imao 12 godina i sve do njegovog punoletstva, vladala je njegova majka, Kneginja Milica. Zbog saradnje sa Turcima, Stefan Lazarević je dobio titulu despota. Manastir Manasija je podignut 1418. godine i čine ga crkva, zidine sa 11 kula od kojih je najveća Despotova kula i ostaci takozvane Velike trpezarije, odnosno škole. Manastir je pripadao Resavskoj školi i koristio se kao izvor pisanih dela i prevoda kroz ceo 15. i 16. vek. Od osnivanja manastira, nebrojeno je puta uništavan i obnavljan. Despot Stefan je kanonizovan petsto godina nakon njegove smrti, a njegove mošti se nalaze upravo u ovom manastiru, iako se to isto tvrdi i za manastir Koporin u blizini Velike Plane, pa su se čak vršile i DNK analize koje su u 99,30% potvrdile da se nalaze u Manasiji.

Nisam religiozna i verujem samo u nauku i ono što je dokazano u tom smislu, pa u skladu sa tim, kada posećujem verske objekte, to radim da bih se divila arhitekturi i slikama kojima su takvi objekti ukrašeni. U ovom slučaju i prirodi koja okružuje manastir. Osim zidina koje su zaista impresivne, a na koje se možete popeti ako platite s a m o   p e t   e v r a, možete posetiti okolinu manastira za džabe i uživati u neverovatnoj prirodi. Udisati svež vazduh, slušati cvrkut ptica i zvuk brze reke Resave što protiče na nekoliko metara od zidina i šetati pored nejlepšeg cveća što raste svuda okolo.

Resavska pećina

Sledeća stanica nam je Resavska pećina. Pre ove, bila sam u Ledenoj pećini na Uvcu i pokušala jednom da uđem u Potpećku pećinu. Ova, nadomak Despotovca, predstavlja najpopularniju pećinu u Srbiji i zaštićen je spomenik prirode prve kategorije. Pećina postoji 80 miliona godina, a slučajno su je otkrili čobani 1962. Nakon deset godina, otvorena je za javnost 1972.

Dugačka je 2850 m, a deo za turiste je 800 m. Stalna temperatura je 7°C, a vlažnost vazduha varira između 80-100%. U njoj je smešteno nekoliko dvorana sa svim vrstama nakita, uključujuči i masivne stubove stalagmita (stubovi koji se formiraju odozdo ka vrhu) i stalaktita (stubovi koji se formiraju od vrha ka dnu). Neverovatno šta je priroda u stanju da napravi i to je glavni utisak koji vas prati za vreme posete.

Cena ulaznice je 300 dinara, a poseta uz stručno vođenje traje oko 45 minuta. Obavezno ponesite jaknu, jer je jako hladno, a ako je zaboravite, na recepciji možete iznajmiti žaketić. Takođe, krenite u udobnoj obući jer je jako klizavo, budite pažljivi i slušajte uputstva vodiča.

Vodopad Lisine

A za kraj – vodopad Lisine. Tačnije, vodopad se zove Veliki buk, po buci koju pravi, ali pošto je smešten u mestu Lisine, uglavnom je po tom imenu poznat. Nalazi se u blizini Resavske pećine, na padinama Beljanice. Ako nikada niste bili ovde, nemojte misliti da su fotografije koje prilažem obrađene u foto šopu, jer nisu, ovo mesto zaista izgleda tako. Oko vodopada smešteni su restorani sa preukusnom hranom i najsvežijom pastrmkom koju ćete ikada pojesti, a ako se popnete stepenicama desno od vodopada, lepo označenom stazom doći ćete do izvora reke Vrelo, desnoj pritoci Resave. Planina, brdašca, zelena trava, providna i bistra voda, stara i napuštena kuća, to ćete sve videti usput do izvora i nećete verovati da takvo mesto postoji i to kod nas.

Ovde obavezno napravite pauzu za ručak, pojedite pomenutu pastrmku, riblju čorbu i lepinju ispod sača ili nešto treće. Osim nekoliko restorana oko samog vodopada, ukoliko biste ovde proveli više dana, iznajmite neku od kućica u okolini. Svi koji živimo u gradu, trebalo bi češće da odlazimo na ovakva mesta, vratimo se na fabrička podešavanja i spojimo se sa prirodom. To će nas jedino spasti.

Ono što sam ponovo zaključila tog dana (i narednih) jeste da živimo u prelepoj zemlji, a toga nismo svesni. Mesta kroz koja smo prošli tog dana skoro da su mi dala nadu da je ljudima stalo do očuvanja životne sredine, po svim onim predelima koja izgledaju kao da ljudska noga nije kročila, iako smo nekoliko svetlosnih godina udaljeni od ekološke svesti kakvu bi trebalo svi da imamo.

Apelujem na sve da je jako važno da ne zagađujemo i da čuvamo ovo što imamo, jer mnogi mogu samo da sanjaju o tim lepotama, a nama je nadohvat ruke. Radujem se unapred svim budućim putovanjima po Srbiji i želim da nadoknadim sve što sam do sada propustila, a to savetujem svima. Svojim kolima, stopom, busom, vozom, biciklom ili preko agencije, postoje načini, nije važno, vi izaberite svoj i put pod noge.

Pozdrav,
Majus




 

14 thoughts on “Oj Srbijo međ’ šljivama

  1. Љ Reply

    Bravo! Predivan tekst! ❤️ Tako se radujem što si se ponovo bacila na Srbiju 😍🤗👏👏👏

  2. macaroonsandlittlejoys Reply

    Još jedna divna priča o lepotama Srbije koje uglavnom uzimamo zdravo za gotovo. A potrebno je samo malo se potruditi i organizovati ovakve jednodnevne ili dvodnevne izlete posle kojih se čovek oseća kao preporođen, tj. kao da je bio negde pet, a ne jedan dan. Neverovatno je koliko priroda može da nas opusti i uspori… Ovo što si rekla o resetu i povratku na fabrička podešavanja trebalo bi svi dobro da zapamtimo i primenjujemo kad god je to moguće. Hvala za vrelo Lisine, pravo otkriće koje se mora čekirati! 😉

  3. MirArbi Reply

    Raduje me tvoja najava da ćeš ubuduće na blogu više predstavljati našu lepu Srbiju.
    Inače, mnogo puta se pokazalo da imamo identičan ukus, a to se potvrdilo i sada.
    Pesma “Oj, Srbijo…” je i moja omiljena, a i ja sam jedan svoj fotopis nazvala baš tako:
    https://mirarbi.wordpress.com/oj-srbijo-mart-2008/
    S’ tim da sam ja te 2008. predstavila Bukovičku banju, jezero Garaši, Topolu i Oplenac.
    Eto ideje za tvoje i Ankino novo jednodnevno putešestvije 🙂 .
    Inače, čarobne Lisine su od 2007., kada sam ih otkrila, moj najomiljeniji lokalitet u Srbiji:
    https://mirarbi.wordpress.com/grza-i-resava-jun-2007/
    Klikom na link iznad dobićeš ideje za proširenu verziju izleta koji si danas opisala.
    A ako ikad ponovo dođeš u taj kraj, nikako nemoj zaobići i vodopad Prskalo.
    Pozdravljam Anku i tebe, želim vam puno novih putovanja i uspeh u daljem radu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *