Skoplje

Kada sam išla u Inđiju na koncert Pepersa, upoznala sam neke Makedonce iz Skoplja, a sa Dimetom sam ostala u kontaktu, u toj eri imejla i ponekad maj spejsa. On je u međuvremenu živeo u Americi, pa smo se sledeći put videli na Ohridu. Tada sam upoznala i njegove prijatelje koji su mi potvrdili činjenicu da su Makedonci sjajni ljudi. Godine i godine su prošle od tada i kada smo Golub i ja onda otišli u Ljubljanu, stigla mi je poruka od njega – kada pijemo kafu? Preselio se u Sloveniju i počeo sve iz početka. Izlazili smo po Ljubljani i bio je sjajan domaćin. Pričao nam je o nekakvom projektu ,,Skoplje 2014”, o političkoj situaciji i svemu tada aktuelnom u Makedoniji, o čemu ja baš ništa nisam znala. Toliko ga je sve to pogodilo da je jednostavno prestao da odlazi u svoj rodni grad koji više nije mogao da prepozna. Kada sam se pre jedno mesec dana pripremala da obiđem i poslednju prestonicu bivše jugoslovenske države, poslala sam mu poruku sa pitanjem da li će biti možda u Skoplju tog dana i dobila odgovor – pa ne idem ja više Skoplje.

Pogled sa tvrđave

Ne znam zašto sam sve ovo napisala. Valjda u pokušaju da predstavim sliku o tome šta većina Makedonaca uglavnom misli o tom projektu i novom izgledu Skoplja koji im je nametnut. Sa svima sa kojima smo tog dana razgovarali, konobarima sa obe strane Vardara, sa prolaznicima, prodavcima, svi su sa nama podelili slične utiske. Naravno, saosećamo, poznato nam je, ali ipak se plašimo identičnog, skopskog scenarija koji se ovih dana spominje češće u medijima, a u vezi je sa planovima budućih poduhvata u Beogradu.




Za neupućene – u okviru pomenutog projekta ,,Skoplje 2014” postavljena su četrdeset dva nova spomenika, ogromna i mahom bizarna, sa idejom o osnaživanju antičkog identiteta. Problem je u tome što je za izgradnju svih tih objekata i spomenika potrošeno oko pet stotina miliona evra, dok, citiraću jednu gospođu sa kojom smo pričali – narod nema šta da jede. Stopa nezaposlenosti je visoka, postoje mnogo veći problemi, bolnice su u lošem stanju i umesto da se taj novac uložio u ono što je zaista važno, potrošen je za nešto potpuno besmisleno. Na sve to, Grčka sada zahteva da se većina spomenika ukloni, kao i da se naziv države promeni. Do sada su promenjena imena autoputa i aerodroma, a za dalje, pratićemo situaciju.

Pred odlazak, posvetila sam se isčitavanju tekstova na ovu temu, pa je osećaj neverice izostao u mom slučaju. Ako nikada niste bili u Skoplju, ono što možete očekivati je pomenuti broj spomenika na teritoriji veličine centra jednog Novog Sada. Znači, mnogo svega na malom prostoru, bez mnogo smisla. Bez obzira na to da li se nekome sviđa ili ne, nikoga neće ostaviti ravnodušnim, a malo je reći da su turisti iz ostatka Evrope i sveta oduševljeni, pa hrle u Skoplje kako bi videli neviđeno. Skoplje je 1963. godine pogodio snažan zemljotres i tom prilikom je preko hiljadu ljudi izgubilo svoje živote, oko dve stotine hiljada je ostalo bez doma, a grad je skoro 80% bio uništen. Nakon toga je veliki broj zgrada izgrađen u maniru socijalističke arhitekture, a danas one izgledaju još čudnije, jer su im fasade promenjene u pokušaju da podsećaju na one u Parizu.




Turistički obilazak

Pre nego što krenemo u obilazak, moram da napomenem da smo mi u Skoplju proveli jedan dan i to nam je bilo dovoljno da obiđemo sve što ću navesti u ovom tekstu. Turu smo započeli kod Parka žena. Ne bih znala da vam objasnim šta svaka statua predstavlja, ali tu ima i pozlaćenih konja i učesnika prvog zasedanja ASNOM-a (Antifašističko sobranje narodnog oslobođenja Makedonije). U neposrednoj blizini nalazi se nekadašnja železnička stanica, jedna od retkih građevina koja je ostala kao svedok velikom zemljotresu. Danas je u njoj smešten Muzej grada Skoplja, a od 1963. godine, sat na zgradi pokazuje 5i17h, vreme kada se zemljotres desio. Ulaz u muzeje u Skoplju je besplatan ili se naplaćuje simbolična cena od 100 denara (1 evro je oko 60 denara), a vikendom rade skraćeno, pa ukoliko želite da obiđete određeni muzej, proverite radno vreme na njihovom sajtu. Zbog nedostatka vremena, tog dana nismo obišli nijedan.

Bulevar Makedonije koji se nastavlja na muzej, predstavlja šetalište sa velikim brojem restorana, jednom crkvom (Crkva Sv. Konstantina i Elene) i kućom veoma neobične arhitekture koju nikada do tada nisam videla, a koja predstavlja Muzej Majke Tereze. Majka Tereza je rođena u Skoplju, upravo u kući koja se nalazila na tom mestu gde je sada muzej. Izjašnjavala se da je albanskog porekla, po veri katolik, a po državljanstvu Indijka, gde je i umrla 1997. godine. Nobelovu nagradu za mir dobila je 1979, u godinama kasnije njen humanitarni rad je kritikovan od strane brojnih pojedinaca i organizacija, a 2016. godine Papa Franja ju je kanonizovao.

U okolini ova dva objekta, kao i u samoj ulici, videćete statue modernih devojaka i zanimljive arhitektonske stilove. I tu ste već u samom centru. Znaćete to po megalomanskoj fontani sa spomenikom Aleksandra Velikog na konju i Trijumfalnoj kapiji odmah preko puta. Na Trijumfalnu kapiju se možete popeti, ali proverite radno vreme, jer je već oko 16h bila zatvorena kada smo pokušali da je posetimo.

Aleksandar Veliki

Videćete još mnogo drugih, manjih ili većih spomenika. Tu je i Justinijan I, odmah uz Vardar. Ova reka inače deli Skoplje na novi i stari deo, na makedonski i albanski, a preko nje je i nekoliko mostova. Kameni ili Dušanov most je najstariji. Po nekim izvorima, postoji od 6. veka, nastao za vreme Justinijana I, a po drugima, nastao je nekoliko vekova kasnije, za vreme vladavine Mehmeda II Osvajača.

Spomenik Justinijanu I na obali Vardara

Odmah do Kamenog mosta, nalazi se Most umetnosti. Upoređuju ga sa Karlovim mostom u Pragu, zbog velikog broja statua. Ovde, u Skoplju, u vidu statua, smešteni su i Car Dušan i Toše Proeski. Neki mostovi se grade, neki su skoro renovirani.

Most umetnosti

Vardar

Vardar je brza reka. Dugačka je 388 km, izvire u Vrutoku, na severozapadu Makedonije, prolazi kroz Skoplje, Grčku i uliva se u Egejsko more. U Skoplju je na njoj smešteno nekoliko velikih drvenih brodova koji su, ako sam dobro shvatila, restorani. U njoj se nalaze i tri velike limene žardinjere sa posađenim stablima, a na svakoj žardinjeri piše ljubav, nada, vera. Tu, ispod mosta, videćete i statuu kupačice koja se sprema da skoči u reku, i noge prethodne kupačice, koja je kao već skočila.

Kupačica

Uz reku su smeštene klupe i palme kojima ovdašnja klima baš ni ne prija. Sa druge strane, uz reku smešteni su Arheološki muzej, zgrada MUP-a, Filharmonija i Narodno pozorište. I svuda su statue, statue i statue. I fontane.

Filip i Majus

Na albanskoj strani nalazi se i spomenik Filipa Makedonskog, oca Aleksandra Velikog, spomenici Ćirila, Metodija, Nauma i Klimenta, Muzej nezavisnosti Makedonije i Jevrejski muzej.

Kameni most, Muzej nezavisnosti Makedonije, Jevrejski muzej, Ćirilo i Metodije i pas

Čaršija

A onda ulazite u čaršiju. Kažu da je ovo najveća čaršija posle one u Istanbulu i da je lepša čak i od sarajevske. Karakteristična je po uskim ulicama, kaldrmi, malim radnjama u kojima se neguju stari zanati, čiji su vlasnici krojači, obućari, berberi. Ovde ćete jesti verovatno najbolji burek i najbolje ćevape, popićete čaj ili kafu iz fildžana, zasladićete se najslađim tufahijama, tulumbama ili nečim trećim. Ovde možete otići na pijacu, u stari hamam što je sada galerija, u jednu od nekoliko džamija. Izgubite se u ulicama čaršije, popričajte sa meštanima.

,,Dođite kod nas, mi imamo čaj, kafu i limunadu”, a kad dođete, ponudiće vam kožne jakne u radnji preko puta ili će vam objasniti gde se nalazi menjačnica koja radi ovako rano. Ili će vam jednostavno, na čistom srpskom ispričati koliko voli Partizan i nabrojati sve igrače. Biće i onih što će tvrditi da su psi koji su nas od Aleksandra Velikog pratili sve dovde, dresirani sa one strane da dolaze na ovu stranu kako bi uznemiravali Albance i turiste.

Kale

Skopsko kale ili skopska tvrđava, nalazi se odmah iznad čaršije i Vardara, na bregu Gradište, odakle puca pogled na grad, planinu i okolna brda. Poput kamenog mosta, prva tvrđava je podignata isto u 6. veku, za vreme imperije Justinijana I. Godine 1346, Car Dušan je na ovoj tvrđavi krunisan za Cara Srba i Grka. Tvrđava je više puta rekonstruisana i obnavljana, a poslednja velika oštećenja desila su se za vreme pomenutog zemljotresa. Nemojte propustiti da se popnete na nju, jer je pogled lep i sa te tačke ćete steći pravi utisak o izgledu Skoplja.

Skopsko kale

Hrana, piće, Makedonci

Nakon što obiđete sve ovo, sigurno ćete ogladneti. Još uvek smo u prvoj polovini dana i iako je centar grada toliko kičast, nemam nijednu negativnu emociju. Jer grad čine ljudi, a ne spomenici. Žitelji Skoplja su divni. Preljubazni. Tražimo kafanu ,,Kaj Zlate”. Nije daleko. Kafana je iz 1986. godine i miriše na restorane ,,Proleće” i ,,Mornar” u Beogradu ili na kafanu ,,Kod Ede” u Kovinu. Konobari nose bele košulje i crne pantalone.

Nismo krili zadovoljstvo, fotografija – Ljubica

Pred naš odlazak saznajemo da je ovo kultna kafana i da nismo pogrešili što smo tu došli. A i sami smo se u isto uverili. Na ulazu nas čeka tabla sa jelima dana. Sredina je marta, oblačno je, ali jako toplo, sa temperaturom od 22C. Sedimo u bašti. Naručujemo kilo rebaraca sa furune i šopsku salatu. Dobijamo oval pun mesa, pomfrit, golemu salatu i najlepši hleb na svetu, vruć, hrskav, sa vegetom. Leb i sol. Paprike sa lukom. Skopsko pivo. Četvoro nas je i polako padamo sa stolica od ove bogovske hrane. Račun stiže – 1645 denara. To je oko 25 evra za četiri osobe.




Vodno

Vodno je planina iznad grada koju treba posetiti, kada ste već u Skoplju. Njen najviši vrh je Krstovar sa 1066 metara, a na najvišem vrhu smešten je, a šta drugo nego najviši krst na svetu, viši čak i od Isusa u Riju. Isus je visok svega 30, dok je Milenijumski krst, čelična konstrukcija, visoka 66 metara. A videćete ga i dok ste dole, u gradu.

Vodno

Nedaleko od kafane ,,Kaj Zlate”, nalazi se autobuska stanica. Nemojte se iznenaditi ako vidite crvene autobuse na sprat, poput onih u Londonu, to je gradski prevoz u Skoplju. Kada stignete na stanicu, potražite žuti autobus oblepljen reklamama. Na zadnjim vratima zalepljen je natpis ,,Eден по еден”. Kada stignete na red, od (naravno) ljubazne tete, dobićete plastičnu karticu, poput one za busplus u Beogradu na kojoj imate kredita za dve vožnje, što vam je dovoljno u Skoplju za taj dan, do i od planine. Cena te kartice sa dve vožnje je 150 denara. Karta se poništava na automatu u autobusu. Zauzmite svoja mesta na gornjem spratu kako biste imali dobar pogled na grad dok se autobus bude približavao planini. Imaćete priliku da prođete i kroz ostale delove grada i da konstatujete da Skoplje, iako broji oko pola miliona stanovnika, nije tako mali grad. Vožnja sa meštanima je poseban utisak. Volim da slušam ljude u prevozu dok razgovaraju na maternjem jeziku, a makedonskiot jazik osobeno go sakam.

Od svega po malo – Trijumfalna kapija i crveni autobusi

Kada vas autobus ostavi na parkingu, potrebno je još da se popnete do biletarnice i kupite kartu za žičaru (100 denara u oba smera) i onda vas samo još četiri minuta vožnje žičarom deli do samog vrha. Inače, autobusi kreću sa stanice na oko sat vremena i vožnja do Vodna traje davedesetak minuta. Radnim danima žičara polazi na svakih 30 minuta, dok vikendom radi non-stop.

Vodno, žičara. Fotografija – Ljubica

U žičari, društvo nam je pravila starija gospođa koja skoro svaki dan dolazi na planinu. Objašnjavala nam je koliko joj je bilo teško kada su postavljali spomenike, koliko je sada sve još više pogađa zbog rušenja, pričala nam da se teško živi, ali da je dostojanstvo, uprkos svemu, ostalo u ljudima. O samom spomeniku neću trošiti reči, ali priroda i svež vazduh nadomak glavnog makedonskog grada su glavni razlozi koji bi trebalo da vas nateraju da se ovde popnete. I pogled.

***

U povratku sa planine, izašli smo ranije iz našeg londonskog prevoza i tumarali skopskim ulicama. Naišli na srednju školu ,,Josip Broz Tito” sa pozlaćenim spomenikom ispred škole, prošli pored visokih stambenih zgrada iz perioda bivše države, pored praznih izloga nekada velikih robnih kuća, pored još malo spomenika i doteranih fasada. Sudar dva vremena, pre i posle raspada Jugoslavije. A onda smo, da bi dodatno zabiberili utisak, skoknuli ponovo do čaršije gde vlada neka treća energija.

Naselje Debar maalo, kanjon Matke na 20 km od Skoplja i Šutka – najveće romsko naselje u Evropi sa najviše šampiona na svetu su mesta koja treba obići ukoliko u Skoplju provedete više od jednog dana. Ne znam kakav sam vam utisak prenela, ali znam da je proleće počelo i da prvi slobodan vikend treba iskoristiti za posetu Skoplju.

Fotografija – Ljubica

Pozdrav,
Majus

*Za dodatne informacije o Skoplju, posetite sajt www.putovanjazasvakoga.com i pročitajte Srđanove, vazda zanimljive priče iz Makedonije na sajtu www.easttothesun.com.

*Autori fotografija smo Ljubica i ja

 




8 thoughts on “Skoplje

  1. Љ Reply

    Divan je Majus! ❤️ Još mi je toplo oko srca od one boze i tri leće, Vodna i ručka 😊😊

  2. Svjetski putnik Reply

    Evo, uspio sam konačno da uhvatim predah da pročitam putopis. Podsjetila si me na moje putovanje u Skoplje koje je bilo jedno od neobičnijih. Sjećam se kako sam isprva bio šokiran i razočaran gradom, a onda kako su mi se utisci slijegali, shvatio sam da sam ga na neki način zavolio i pored sveprisutnog nesklada. Jedina stvar s kojom nikako ne bih mogao da se složim jeste da im je stara čaršija ljepša od sarajevske. I to ne kažem zato što sam Bosanac. 🙂

  3. macaroonsandlittlejoys Reply

    Sve ovo je jako dirljivo, i mislimo da si slikovito prenela sustinu i duh grada koga svakako cine ljudi, pijace, kafane i zanatske radnje, a ne pomenuti spomenici i nove arhitektonske tendencije. Inspirativno i baca u razmisljanje… 🙂

  4. Milena Reply

    Hvala Majus, divno, kao i uvek. Mozda ipak preskocim ovo ‘novo’ Skoplje i zadrzim u uspomeni staro, kojeg se secam. Samo mali komentar, koliko znam, najveci krst je pored Madrida (na zalost, videla sam ga samo izdaleka, sa autoputa), u Valle de los Caídos.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *