Mirni dani na Klišiju

Verovatno sad mislite, o ne, ova opet o Parizu. Ali Pariza stvarno nikad dosta. A i od kad mi se bff preselila u ovaj grad, nemam izbora nego da bar jednom godišnje skoknem. Za mnoge – najlepši grad na svetu. I jeste lep, meni svaki put sve lepši i uvek nešto novo otkrijem. Potpuno razumem i ljude koji nisu nikada bili u Parizu, a koji osećaju odbojnost prema njemu jer je izvikan, toliko puta opevan, opisan, ispričan, naslikan, fotografisan i filmski dokumentovan. Meni je i posle pete posete fantastičan, a sigurna sam da će i na vas ostaviti utisak. Išla sam sa Cutkom kojoj je ovo bio prvi put, a ona je mnogo putovala. Više i od mene. Obišla je ta i Evropu i Aziju i Ameriku. Ali Pariz što joj se svideo….




Kada je krajem prošle godine AirSerbia objavila akciju jeftinih karata, nije bilo dileme oko mog ponovnog odlaska. Sto godina nisam letela direktno iz Beograda. Obično je to preko Temišvara ili Budimpešte i obično do malih aerodroma daleko od grada u koji idem. Jeste da su cene karata prejeftine, ali cimanje je jezivo, pa taj deo puta uglavnom želim da zaboravim. Sada sam izašla iz stana, za 15 minuta bila na aerodromu, ukrcala se u avion i za manje od tri sata sletela na Šarl de Gol. Imala sam pet dugih dana u Parizu.

Turisti

Kao što sam već spomenula, išla sam kod Rade, sa Cutkom. Na Dan zaljubljenih. Kakav kliše! Za Dan zaljubljenih u Parizu. Ali bez mog dragog Goluba. U nedostatku, tog dana sam se fotkala sa francuskim pižonima, na popularnim turističkim lokalitetima.

Prvi dan je bio leden, ali to nas nije sprečilo da odmah izađemo iz stana i krenemo u turistički pohod na Pariz. Mogu reći da sam veoma zadovoljna svojim veštinama turističkog vodiča, jer sam Cutku vrlo profesionalno sprovela kroz grad. Rada je bila zahvalna što to ne mora ona da radi, po ko zna koji put, a ja sam već domaća u Parizu, pa šta mi teško.

Na njen predlog, sele smo na šesticu i vozile se iznad zemlje, pa uživale u pogledu na Pariz 13 i nove murale, kojih, sećam se, nije bilo tu prošli put. Tih dana se i Sena toliko podigla da nisam mogla da prepoznam sva ona mesta na koja leti idemo na piknik. Pariz na vodi. Obišle smo Trokadero i Ajfelov toranj, Trijumfalnu kapiju, Jelisejska polja, most Aleksandra III, Konkord, Tiljerije, Luvr i Noterdam za kraj.

Moj kolega sa posla štrika i pravi igračke, pa sam od njega dobila Dejvida Bouvija, nosala ga i u stilu patuljka iz Amelije Pulen, fotografisala ga po Parizu. Ovo je njegov instagram profil, ako želite i vi svoju igračku.

Gde ste? Evo, sedimo u jednom pariskom lokalu. Tako bi se svaka naša tura završavala oko 17h, kad i R. završava sa poslom, pa se onda nađemo u tom pariskom lokalu i nastavimo dalje.

Per Lašez

Drugog dana je padala kiša. Uporna i dosadna. Savršena atmosfera za odlazak na groblje. Nije mi se išlo, ostalo mi u ružnom sećanju kada smo Golub i ja pre mnogo godina lutali po njemu tražeći Edit Pjaf, pa smo se na kraju i posvađali i odatle izašli umorni i smoreni od toliko smrti. Ali pod 1. Cutka je želela i pod 2. sada su tu moderne tehnologije, pa telefoni, pa internet. A i Cutka se tako lepo snalazi u prostoru, da ne kažem po groblju, da smo za sat vremena obišle Per Lašez, grobove Džima Morisona, Edit Pjaf, Oskara Vajlda, Amadea Modilijanija, kao i Viktora Noira. Viktor Noir je bio francuski novinar koji je život izgubio 1870. godine u dvoboju sa Pjerom Bonaparte i njegov grob je verovatno najperverzniji koji ćete ikad videti. Razlog zbog kog su pojedini delovi njegovog spomenika uglačani je verovanje da će ženama doneti plodnost, muža ili bolji seksualni život, ukoliko te delove dodirnu.

Na ovom linku možete pronaći video kako da od ulazne kapije stignete do groba Džima Morisona, a za ostalo se snađite. Ili povedite Cutku.

Muzeji

Ostatak dana moje drugarice su provele u šopingu, a ja u muzejima. Moj omiljeni muzej u Parizu je Musée d’Orsay. Obišla sam ga jednom pre nekoliko godina, ali se pola renovirao i bio nedostupan za mnoga dela. Sada sam baš uživala. Kakva bogata kolekcija! Smešten je u nekadašnjoj železničkoj stanici i mnogo ga volim. Nemojte ga propustiti ako odete u Pariz.

Posle Orseja, otišla sam u Musée de l’Orangerie. E tu sam odahnula, jer nisam morala da gledam na sat i brinem da li imam dovoljno vremena za sve, jer je muzej mali i na miru sam mogla da studiram svaku sliku i otkrivam slikare koje nisam znala. Ovde je izložena privatna kolekcija francuskog art-dilera Pola Gijoma. Kada je preminuo, njegova udovica Dominik se preudala za arhitektu Žana Voltera i želela je da  na neki način spoji oba muža. To je učinila preko ove kolekcije koju su Dominik i Gijom imali u svom stanu, poklonivši je muzeju pod nazivom Jean Walter-Paul Guillaume kolekcija.

Ova kolekcija je u okviru stalne postavke i obuhvata dela Pikasa, Modilijanija, Matisa, Renoara, Sezana, Gogena i mnogih drugih. Zamislite da sve ove slike posedujete u svom stanu! Osim ove kolekcije u Oranžeri muzeju možete pogledati fantastične Moneove ,,Lokvanje” ili ,,Vodene ljiljane” koje je Mone slikao trideset godina. Za potrebe ovih slika ogromnih formata, napravljene su ovalne sobe čije zidove krasi osam Moneovih slika.

Mone – Vodeni ljiljani, Muzej Oranžeri

Opera

U Parizu postoje dve opere: Garnije i Bastilja. Garnije operu je konstruisao Šarl Garnije i smatra se remek delom arhitekture u drugoj polovini 19. veka. Sagrađena je u neo-baroknom stilu, 1875. godine. Nisam išla ni u jednu. Karte za predstave su veoma skupe, ali sledeći put idem u turistički obilazak za 11 evra. Spolja je jako bogato ukrašena, a unutra još bogatije, sa 2200 mesta, lusterom od šest tona i tavanicom koju je 1964. godine oslikao Mark Šagal, lično.

Opera Garnije

Inače, sve oko pomenute opere me jako uznemirava. Sve te radnje, svetla, gužva, mnogo ljudi, mnogo automobila. Užas i haos! Trebalo je da se nađem sa drugaricama i javim im u kom sam pariskom lokalu, ali sve je bilo toliko glasno i haotično. Hodala sam kilometrima po tom kraju i pratila svoju intuiciju, misleći kako sigurno postoji neko mesto, tu, u blizini opere gde je trebalo da se nađemo, ali daleko od ove ludnice. Da li takvo mesto postoji? Mora da postoji. I našla sam ga. Staro i ofucano, sa starim drvenim stolovima, ali stvarno starim, ne onim hipsterski starim. Nema muzike. Ekipa 70+. Svi stoje ili sede za šankom, tiho cvrkuću na svom francuskom, pijuckaju kafu ili vino, ili čitaju novine. Sedela sam napolju i nema bake ili deke sa šeširićem koji nisu zastali ispred, ne bi li videli da li je tu neko od njihove ekipe, a onda ušli unutra. Naravno, nema sajt, nema fb, nema trip advisor preporuke, naći ćete ga u ulici Rue de l’Isly, odmah pored bara Kenavo čiji je wifi otključan.




Tu mi je Cutka pokazivala njene krpice iz galerije Lafajet što je malopre kupila, a ja njoj moj novi kaleidoskop koji sam za 6 evra pazarila u Oranžeriju. Ispostaviće se da su Bouvi igračka i ova stvarčica glavni rekviziti prilikom naših fotografisanja, u narednim danima.

Zvonari  Bogorodične crkve

Trećeg dana u Parizu bilo je mnogo sunčanih sati. Idealno, jer smo za taj dan planirale odlazak na Noterdam katedralu. Vitraži ove crkve su mnogo lepi i ulazak u katedralu je besplatan. Ali ako hoćete na vrh, procedura je malo drugačija i ovom prilikom se zahvaljujem @montenegringirl koja mi je sve lepo objasnila. Potrebno je da na svom telefonu instalirate aplikaciju Jefile. Tog dana kada planirate posetu, potrebno je da aktivirate aplikaciju, a najbolje da to bude oko 7h ujutru, kada ćete dobiti raspored slobodnih termina. Znači, ne možete uveče za sutra, već tog dana. Izaberete termin koji vam odgovara, ostavite tražene podatke i preostaje vam samo još da stignete na vreme, ili bar malo pre zakazanog termina. Pokazujete svoju rezervaciju dečku ispred katedrale i on vas postavlja na odgovarajuće mesto gde čekate petnaestak minuta.

Inače, ulaz za vrh je sa leve strane katedrale i plaća se 10 evra. Do vrha vas deli samo 387 stepenika. Duša mi je bukvalno bila u nosu kad smo se popele, a u glavi mi je tutnjala slika jadnog Kvazimoda i njegovih grba na tako uzanom prostoru. Ali vredi. Pogled je fantastičan i osećala sam se baš moćno odatle. Zaboravite na vidikovac sa Ajfelovog tornja, popnite se na Noterdam katedralu ili idite u Pompidu, sjajan muzej koji nudi još i prelep pogled na Pariz.

Još malo turizma, malo klope i malo Šatlea

Ove lokacije koje samo preskačem, o njima sam već pisala u prethodnim pričama o Parizu pa se zato sada ne zadržavam na njima. U ostatku dana išle smo u prelepi park Luksemburg, do Panteona, na Monmartr i na klopu. U restoran. To mi je bio prvi put u Parizu da jedem u restoranu, jer skoro uvek spremamo hranu kod kuće ili pravimo sendviče za usput. Nikada nisam ništa pojela na ulici ili u restoranu. Osim onog odličnog falafela u Jevrejskoj četvrti. Iznenadila sam se koliko u stvari nije skupo. Ispred restorana uvek imate jelovnik sa cenama ili jelo dana, tako da možete na vreme odustati i naći nešto drugo. Ali i dalje preporučujem da hranu uvek spremate sami i da sastojke kupujete u marketima, ukoliko želite da uštedite.

Jeste li čitali ,,Mirne dane na Klišiju”, Henrija Milera? E pa tu smo završile našu turu. Na Bulevaru Kliši kojim dominiraju seksi šopovi, bioskopi i pozorišta u istom maniru, kao i čuveni Moulin Rouge. Putevi su nam se opet razišli i ja sam dalje nastavila sa Radinom sestrom, šetajući od Bastilje do Šatlea, a njih dve su opet otišle u neki šoping. A na Šatleu – ludnica. Svi izmilili na ulice, kafići puni. Živo, živo. Šatle (Châtelet) je u stvari stara metro stanica i novi tržni centar u čiju je izgradnju uloženo mnogo para, ali je jako loše urađen, jer je projektant zaboravio jedan bitan detalj – kišu, pa veliki deo stanice tj. tržnog centra poplavi svaki put kada padne kiša. A kiša u Parizu je skoro svakodnevna pojava. U okolini stanice smešteni su Pompidu muzej, Latinska i Jevrejska četvrt Le Marais i sve vrvi od života. Ovde ćete uvek želeti da se vratite i muvate se na potezu između Pompidua, Hotel de Ville i Sorbone.

Gležnjevi

Za mene večita misterija u mlade iz Zapadne Evrope, biće goli gležnjevi na temperaturama koje idu ispod nule. U Parizu idu toliko daleko da sam videla i nekoliko golih primeraka u skroz otvorenim cipelama, takoreći – sandalama na štiklu ili u minićima bez hulahopki i u tankim mantilima. Ja sam pet dana bila obučena od glave do pete sa sve kapom, šalom i rukavicama, pa ipak sad ležim u krevetu sa temperaturom od 38C i rastavljam se od života. Mi sa Balkana očigledno nismo isčeličeni za te uslove.

Prevoz

Bitna stavka je prevoz, jer je Pariz ogroman grad i koliko god da volite da hodate, vaše nogice neće izdržati bez metroa. Ono što savetujem da uradite, verovatno nećete naći na sajtovima o prevozu i kartama, jer je za turiste namenjena veoma skupa karta i to samo za prvu zonu. Postoji navigo, plastika sa čipom koja košta 5 evra i koja se može kupiti na šalteru bilo koje stanice. Potrebno je da prethodno ponesete malu fotografiju veličine one za indeks, zalepite je i napišete hemijskom vaše ime i prezime. To je nešto kao personalizovana karta na koju uplaćujete kredit. Ne znam da li ima rok trajanja, ali ja sam moju kupila pre nekoliko godina i koristila sam je i sada. Uz to, uplatite još 22.80 evra za 7 dana i to vam važi za zone od 1-5, što znači da možete da se vozite do i od aerodroma (osim ako nije onaj na koji sleću wizz air avioni), kao i do svakog gradića u okolini Pariza. Jedini rizik je da, ukoliko vas zaustavi kontrola, može da vas pita za adresu stanovanja u Parizu, jer su te karte isključivo namenjene rezidentima, nikako turistima. Ali Srbi smo, Bosanci smo, Hrvati smo, sa Balkana smo, snaći ćemo se već nekako.

Takođe, radi lakšeg snalaženja, ukoliko nemate mapu, instalirajte aplikaciju RATP. Vrlo je korisna i vodiće vas od vaše trenutne do željene lokacije.




OKOLINA PARIZA

Nekoliko dana pred odlazak u Pariz, odgledala sam film Loving Vincent i iz radoznalosti, otišla na Vikipediju da vidim koliko je udaljen Auvers-sur-Oise u kom je Van Gog proveo poslednje dane života i gde su on i njegov brat Teo sahranjeni i iznenadila se kada sam pročitela da je na samo 27.2 km od centra Pariza. Do tamo saobraća redovna i direktna linija. Javila sam Radi i dobila odgovor – Super, planirala sam da idem tamo, možemo u subotu. Međutim, u petak uveče vidimo da se ta linija radi vikendima i da do tog gradića ide samo autobus sa nekim presedanjima, kao i da bi se predviđena vožnja od pola sata pretvorila u višečasovnu. I tako će biti do sredine marta. Mnogo sam se smorila, jer sam naravno, već sve smislila i gde ćemo da idemo i šta ćemo da radimo, a još kada sam sva ta mesta videla dan ranije u Orseju, na Van Gogovim slikama, mojoj tuzi nije bilo kraja.

Da bi Rada oraspoložila svoju razmaženu drugaricu, predložila je Versaj ili neki srednjovekovni gradić u blizini Pariza. U Versaju nisam nikada bila, a i muka mi je od svih tih bogatih palata, bila sam ih u toliko, ok, otići ću nekad i ok, znam da su sve te prethodne napravljene po uzoru na Versaj. Srednjovekovni gradić mi je bio primamljiviji i u subotu ujutru bile smo u vozu za Provins.

I za Provins i za Auvers, i za svaki drugi gradić u blizini, koristićete navigo iz gornjeg opisa i ne doplaćujete cenu karte. Samo je potrebno da je poništite na automatu na stanici, pre ulaska u voz.

Provins

Tako se piše, a izgovara se Provan, sa akcentom na poslednjem slogu. Obično se baš pripremim pred odlazak u neko mesto, ali sada to nije bio slučaj. Rada je već dolazila ovde i bile smo joj prepuštene pa nisam previše razmišljala. Odmah me je osvojio šarm francuskih uličica i preslatkih francuskih kućica. Toliko se vodi računa o svakom detalju, da su čak i šalonske kukice na prozorima u različitim oblicima. Srele smo usput jednog klinca na mostu koji magnetom peca novčiće iz potoka koji protiče kroz Provan. Grad je mali, sa jedva dvanaest hiljada stanovnika, miran i tih, bez turista. Od 2001. godine je na spisku Unesco svetske kulturne baštine, a danas je poznat i po uzgoju ruža, džemovima, slatkišima i medu od ruža.

Ovde vam mapa neće biti potrebna. Videćete na nekom brdu stari zamak i ka njemu ćete ići. Za 4 evra popnite se u Cezarov toranj i uživajte u pogledu, uđite u crkvu St. Quiriace, svratite na mali, presladak trg iza tornja, ručajte u nekom od restorana na trgu, šetajte sporednim ulicama, svratite do očuvanih gradskih zidina i onda se spustite do drugog dela grada na putu ka nazad.

Rada kaže da se ovde održavaju festivali vitezova i da je uoči Božića mnogo lepo jer su trgovi ukrašeni u duhu novogodišnjih praznika. Meni je i ovako pust i prazan bio baš kako treba. Volela bih da živim u nekom malom i mirnom francuskom gradu, poput ovog, koji ima sve što je jednom čoveku potrebno, a kad se uželim kulturnog i socijalnog života na višem nivou od ovog koji provin(s)ija pruža, uvek mogu da sednem u voz i za sat vremena stignem u Pariz, na primer.

A onda mi je stigao mejl da me podseti da čekiram kartu jer se sutra vraćam u Beograd. Da me podseti da živim u Srbiji. Da me podseti da se za dva dana vraćam na posao i nazad u moj život, daleko od Provinsa i Pariza.

Château de Sceaux

Ali imamo još sutra. Nedelja je i let nam je uveče oko pola devet. Planiramo oko 17h da krenemo. Imamo i danas vremena za još nešto. Gde ćemo?

Kaleidoskop

Glavna fora sa Parizom koju nisam odmah kapirala je da je Pariz u stvari jako mali. To je sam centar. A sve ostalo su posebne opštine koje pripadaju Parizu, ali nisu Pariz. Na primer, Rada živi u gradiću Fontne su Boa, ali samo je četiri metro stranice dele od Pariza do kog stiže za 6 minuta i po mom mišljenju, to je sve Pariz. Kako mi je objasnila, Pariz je u obliku puža, a sve opštine oko Pariza su kao latice cveća poređane okolo.

E pa, u nedelju smo išle u jednu od tih latica, u  Château de Sceaux. Ovo Sceaux se čita So (nikada neću to razumeti), a château je šAtooo – što znači zamak. Ovo naselje je ujedno i najpoznatije po parku u kom se ovaj zamak nalazi. Park je ogroman, sa onim lavirintima karakterističnim za zamkove i dvorce iz perioda od pre nekoliko vekova, sa jezerima, fontanama, skulpturama i drvoredima pod konac. Kod Francuza se zna – krošnje su kockastog oblika i prava linija mora da postoji. Park je pun sportista. Tog dana smo srele stotine trkača, biciklista i šetača sa kompletnom sportskom opremom. U zamku je smešten Muzej lokalne istorije Francuske u kom s vremena na vreme gostuju privremene izložbe velikih slikara.

Posle parka otišle smo do obližnje pijace i najpopularnije pekare u kraju ispred koje možete pojesti baget, kroasan, kolač i popiti čaj ili kafu. Sunčan je dan, preko puta pekare je mala crkva, a preko puta pekare je i mala tezga sa svim tim pekarskim đakonijama koje prodaje veseli mladić, veliki dečak raščupane kose, rumenih i nasmejanih obraza. Divno mi je bilo tu dok sam čekala da se moje drugarice pojave sa porudžbinom i uživala u tim sunčanim francuskim trenucima. A onda su golubovi sleteli na sto do nas i porušili i porazbijali sve šoljice koje su ostale iza poslednjih gostiju. Ko će nam poverovati u to?

Zove se l’Étoile du Berger, a adresa je 6 Rue du Dr Berger, 92330 Sceaux.

I uskoro će se i to završiti. Imaćemo vremena da se još jednom promuvamo po Latinskoj četvrti, prošetamo po šumi i Fontneu. Linija do aerodroma neće raditi pa će nam Rada naručiti uber. Uz preglasne zvuke narodne, arapske muzike sa elementima bita, basa i zavijanja i uz prebrzu vožnju našeg uber drajvera, stigle smo na Šarl de Gol i uskoro se u avionu Novak Đoković, pridružile Srbima sa Luj Viton torbama.

Last goodbye

Do sledećeg putopisa, pozdrav!

Majus

*Prethodne tekstove o Parizu, pronađite na linku.

*Pratite moje Instagram i Facebook stranice i pogledajte više fotografija.

 




5 thoughts on “Mirni dani na Klišiju

  1. Lela95 Reply

    Divno, sadrzajno i korisno za nas koji nikad nismo bili, a planiramo.Stvarno ti zavidim na tolikim posetama Pariza. Sad sam u velikoj dilemi gde putovati u novembru, Pariz ili Amsterdam? 🙂

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Hvala Lela 🙂 Oba grada su veoma lepa i zanimljiva, ali i jednako hladna u novembru, tako da bih ti savetovala da pomeriš termin malo ranije, a izbor je na tebi. Pozdrav!

  2. Lela95 Reply

    Da li moze neka informacija kako ste dosli do Provana, cena karte i slicno? Svakako jos jedan grad na listi za posetu 🙂

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Ukoliko kupite navigo i uplatite zone od 1-5, onda vam u to ulazi i cena za Provan, kao i za svaki drugi gradić u okolini Pariza. Najbolje je da instalirate aplikaciju za prevoz – RATP koja će vas voditi od trenutne lokacije na kojoj se nalazite, do željene lokacije. Konkretno za Provan, potrebno je da dođete do stanice Gare de l’Est i tu hvatate voz koji ide direktno do Provana. Vožnja traje oko sat vremena otprilike. I da, navigo kartu očitavate na automatu na stanici, pre ulaska u voz. Ubaciću ovu informaciju u tekst, to mi je promaklo 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *