Okolina Napulja: CIRCUMVESUVIANA

Ćirkumvezuvijana je voz koji ćete, ukoliko odete u Napulj, sigurno koristiti. Jedan dan ili dva, ili, kao u našem slučaju, tri. Voz u letnjem periodu ide na 25 minuta, saobraća na 33 stranice, od kojih je poslednja Sorento, gradić na sorentinskom poluostrvu, odakle se hvata lokalni bus za Amalfi obalu. Ovaj voz ima jednu groznu karakteristiku – prepun je! Konstantno je pun, što turistima koji ga koriste da bi stigli do Pompeje, Vezuva, Herkulanuma ili Sorenta, što stanovnicima okolnih mesta koji rade u Napulju ili obrnuto, što lokalnih stanovnika koji su se uputili na neku plažu, što DŽEPAROŠA. Ako ih u samom Napulju nismo videli, u ovom vozu i te kako jesmo. I to ne samo glavom i bradom. Videli smo ih na delu. Ipak, izbegli smo ih. No da krenem od početka.

Circumvesuviana, I dan (Sorento, Amalfi obala)

Na Garibaldi stanici smo jedva našli šalter za ovaj voz. Stanica je ogromna. Napuljski aerodrom je mala maca za ovu stanicu. Na šalteru je bila velika gužva. Karta u jednom pravcu, do Sorenta (Sorrento), košta 3.9 evra. A u vozu – gužva, gužva, gužva. Ja ulazim u kupe, masa nas razdvaja i Dejan ostaje u međuprostoru između dva vagona. Gledam kako je stisnut uz ljude, kako ga posmatra potencijalni džeparoš, a ne mogu da viknem. Sreća, Dejan je primetio istog, i ne samo njega, već još trojicu, koji, poput ovih beogradskih, rade u dilu. U kupeu je, veoma bučna, bila italijanska porodica čija su deca držala noge na sedištima, dok su grickala semenke i ostatke semenja bacala na pod. Vrućina je bila nesnosna. Ali isplatilo se. Posle sat vremena vožnje stigli smo u Sorento. Prošetali smo ovim simpatičnim gradićem, pojeli fantastičnu picu, ušetali na terase dva luksuzna hotela, sa kojih smo osmotrili sorentinsku obalu – plavo, čisto, bistro Tirensko more, stene, plaže. Plaže su zanimljive. Jer… praktično ih nema, obala je stenovita. Plaže su prilagođeni, mada vrlo lepo, pontoni. Na plaže se silazi liftom koji je probijen kroz stene.

Iz Sorenta smo uhvatili lokalni bus, i za oko 3 evra se prevezli do Pozitana (Positano). Bilo je već kasno da bismo se bacili u detaljno istraživanje Amalfi obale, duge 40 km, prepune mesta koja vredi videti (Amalfi, Ravelo, Furore plaža i dr.) i iskreno zbog toga mi je malo žao, te imam želju da se vratim na nju jednog dana i obiđem je detaljnije. Ipak, odabrali smo Pozitano jer nam je momak u turist ofisu rekao da, ako nemamo mnogo vremena, odemo baš tamo, jer ćemo na taj način videti najlepše na Amalfi obali.

Vožnja do Pozitana se odvijala krivudavim putem i za nju je onaj prolazak kroz kanjon Morače smešan. Ipak, vozač sa očiglednim iskustvom je vozio neverovatnom brzinom, a na svakoj od milijardu sepertina je davao znak trubljenjem, kako bi ga vozač koji mu ide u susret, propustio. Iz autobusa smo posmatrali manja mesta izgrađena na liticama i stenama. More se plavilo, bio je prelep dan. I, konačno, stigli smo u čuveni Pozitano, čarobni gradić smešten na litici, prepun krivudavih uličica, sa plažom koja se prostire tik ispod njega.

U uličicama se nalaze suvenirnice sa predmetima od keramike ili kozmetikom i drugim suvenirima napravljenim od limuna, uzgajanog na plantažama u blizini. Tu se može zaviriti i u galerije sa pravim malim umetničkim delima, a jedna sa skulpturama mi se posebno dopala, no bilo je zabranjeno slikanje. Sve je uređeno sa puno ukusa, keramika je živopisnih boja, utkana je svuda, čak i u reklamne panoe.

Šetnjom i zavirivanjem u male lokale i restorane koji su smešteni na terasama i liticama, sa pogledom na predivnu kupu sastavljenu od šarenih kućica, spustili smo se do plaže. Ovo je definitivno mondensko mesto, osetno skuplje nego Napulj. Plaža je podeljena na onu koja se plaća i onu koja se ne plaća, a mi smo izabrali tu drugu. Na tom delu plaže, nasumično su poređani drveni čamci, živopisnih boja, bajkovitog izgleda. Nedaleko je stajao jedan slikar koji je stvarao realistični prikaz čamaca sa plaže. Na plaži su postavljene male kabine, ofarbane plavo-belo, poput onih na novosadskom štrandu, ali uređenije i očuvanije. Pozitano je pre procvata turizma bio ribarsko naselje. Popularizovao ga je Stajnbek, kada je objavio esej o ovom, kako ga je nazvao, mestu snova.

Nažalost, dan ne traje večno i morali smo nazad ka Napulju. Prvo na bus do Sorenta, pa na voz. Tajming smo postavili tako da uhvatimo bus koji će nas dovesti u Sorento nekoliko minuta pre polaska poslednjeg voza. No, u bus nismo uspeli da uđemo! Bio je prepun. Razočarani, stopirali smo. I, posrećilo nam se! Stao nam je predivan sredovečni par koji nas je odvezao – ne do Sorenta, nego do Napulja, ali ne bilo gde – do našeg apartmana! Išli su u istom pravcu! Gospodin nije pričao engleski, ali gospođa jeste, mada ne previše. Ipak, sporazumesmo se! Bili su simpatični. Razgovarali smo o balerini koja je Fredija Merkjurija dovela u Pozitano, o Dubrovniku u kom su bili pre 30 godina, o bubnjevima njegovog sina, savetovali su nam da na Iskiji pođemo do Sent Anđela, kao i kolač koji tamo obavezno moramo da probamo, a sve vreme, dok je kroz otvorene prozore strujao vreo letnji vazduh, slušali smo muziku njegove ćerke Marlen, koja svira u bendu Fede’n’Marlen, ali i Jakoba Dilana, Dilanovog sina… I, bilo je ovo najbolje iskustvo sa pravim Napolitancima.

Fede’n’Marlen

Jakob Dylan

Circumvesuviana, II dan (Pompeja, Herkulanum i grozna plaža)

Nameračili smo se da, kako su savetovali na TripAdvisor-u, u istom danu obiđemo Vezuv i Pompeju. Da, to je izvodljivo, ali nama nije pošlo za rukom, jer nismo krenuli iz Napulja dovoljno rano. Vama savetujem da ovaj dan ustanete što je ranije moguće i ostvarite oba obilaska u cugu. Mi smo ta dva obilaska podelili u dva dana, što nas je koštalo neodlaska na ostrvo Kapri. Stoga, da počnem.

Ponovo smo ušli u pomenuti voz, opet je bio pun, neprijatno pun – i ljudi i džeparoša. Bilo je buke, cike, vriske, nekakvih svađa. Sišli smo na stanici Pompeii Scavi. Ulaz u Pompeju je veoma blizu stanice. Ipak, ni pod tačkom razno ne kupujte navodne karte, te turističke ture-vodiče, pre samog ulaska, dakle, baš ulaska, u Pompeju. Između ulaza i stanice voza ima nekoliko desetina metara, i u tom međuprostoru razne organizacije pokušavaju da vam na sve načine prodaju nešto što vam ne treba. Ulaz u Pompeju se plaća 13 evra. I to je sve što treba da platite. Postoje i neki audio-vodiči koji se plaćaju, ali su vam apsolutno nepotrebni. No vodič vam jeste potreban, jer je obilazak Pompeje bez dodatnih informacija potpuno besmislen. Ipak, kako uđete unutra, tako ćete videti puno turističkih grupa koji idu sa zvaničnim pompejskim vodičima. Mi smo se priključili jednoj, i imamo utisak da je zvanični vodič besplatan, odnosno, da vodiči pokupe istojezičnu grupu i sat i po do dva je vode u obilazak. Takvih grupa je bilo puno, na raznim jezicima. Nismo proverili, ali, čak i ako se takav vid obilaska plaća, apsolutno niko neće primetiti da ste se privalili. Ili, prosto to ne može ni da se kontroliše, te vodiči ne zameraju. Ne znam, tek, nama je bio veoma značajan ovaj deo obilaska Pompeje, te nam je onaj drugi deo, samostalan, bio mnogo jasniji.

Pompeja je definitivno najveličanstvenija tačka celokupnog putovanja. Erupcija, koja se dogodila 24. avgusta 79. godine, ušla je u svetsku istoriju tek u 18. veku kada su počela prva otkopavanja zakopanog rimskog grada, a koja su promenila shvatanje dotadašnje antičke istorije. U vreme erupcije bilo je 20 000 stanovnika Pompeje, dok ih je u obližnjem Herkulanumu bilo manje. Herkulanum je bio letnjikovac bogatih Pompejaca.

Pompeja, grad za čiji obilazak vam treba optimalnih 6 sati, nudi fantastične prizore za videti – forum, mesto na kom se odvijao društveni život, velelepne hramove posvećene bogovima, kuće imućnih i siromašnijih stanovnika, teretane, javna kupatila, antičke fast fudove u kojima su se kupovala skuvana gotova jela, prodavnice, pekare, popločane ulice, česme na ulicama, tragove od dvokolica koja su prolazila drumovima, bazene, saune, bašte, teatar, amfiteatar, javnu kuću sa malim sobama u njoj, zidne slike, grafite, freske.

Boje ovih slika su jarke, bordo, žute i oker. Na podovima kuća bogatijih stanovnika ovog antičkog rada, nalaze se mozaici dinamičnih scena iz mitologije i istorije. Na zidovima kuća mogu se videti grafiti koji su služili umesto reklamnih panoa. Meni je posebno fascinantan bio maleni hleb koji se zatekao u pećnici u vreme erupcije.

Rimljanima erotske scene i falusni simboli nisu bili tabu, već deo svakodnevice i mogu se videti na svakom koraku. Javni toalet, u koji su ulazili zajedno, te ćaskali prilikom obavljanja nužde, takođe nije bio tabu. Uz to, ono što je mene fasciniralo, bili su skamenjeni ljudi, umrli tokom erupcije. Zapravo, skamenjeni ljudi su nastali tako što je gips usut u njihove obrise, pronađene tokom raskopavanja nataloženog pepela. Na taj način su sačuvani u originalnim položajima u kojima su umirali. Ovakvih tela ljudi, ali i životinja koje su postavljene u položaj grča i na čijim se čeljustima vidi strašan bol, ima na nekoliko mesta u ovom gradu.

Sećam se kako je Ljubomir Nenadović opisao Pompeju. Napisao je da je na ruševinama pokupio suvenire, male kipove, delove mozaika i sl. On je 1851. šetao Pompejom iz koje, u to vreme, još uvek nisu preneseni predmeti u muzeje i galerije širom sveta. Jedna od kuća nosi naziv po Njegošu (il principe di Montenegro) jer je prisustvovao njenom iskopavanju. Njegoš je te iste godine napisao i pesmu “Polazak Pompeja”. Te godine je i umro.

Ono što je nas posebno dotaklo, podstaklo na razmišljanje danima posle i, na kraju krajeva iznenadilo, jeste izložba koja se nalazi okolo stadionskog amfiteatra, a posvećena je bendu Pink Flojd. Dokumentarni film Live at Pompeii je snimljen 1972. godine baš na ovom mestu, a koncertu koji je tada održan nije prisustvovala publika. Jako je moćan osećaj kada se nalazite u drevnoj Pompeji, a do vas dopiru zvuci njihove muzike. Na samoj izložbi predstavljeni su dokumentarni materijali, gomila slika i intervjua. Ovaj segment obilaska Pompeje smo oboje intezivno doživeli.

A, evo kako je to izgledalo ’72. godine:

Iz Pompeje smo izašli posle 4 sata hodanja, razočarani što nemamo još vremena. Obišli smo dve trećine grada. Ali žurili smo na poslednji bus koji vodi na Vezuv. No uspeli smo da ga propustimo! Da, da, opet smo propustili autobus. Razočarani što nismo ostali duže u Pompeji, a nismo uspeli ni da odemo na vulkan, a pvratak u Pompeju nažalost nije bio opcija jer se nismo javili na izlazu, odlučili smo da vozom odemo do još jednog nalazišta – Herkulanuma.




Prilaz ovom gradu, zbog njegovog položaja u udubljenju, jeste takav da ga celog vidite iz ptičje perspektive, pre samog ulaska u nalazište. Nagledali smo ga se odozgo te smo odustali od obilaska, jer smo shvatili da ćemo videti ono što smo već videli u Pompeji. Herkulanum je mnogo, mnogo, mnogo manji od Pompeje. Nije iskopan ceo, jer se današnji savremeni grad nalazi na njegovim ruševinama. Inače, ulaz u Herkulanum je 11 evra. Dodatno razočarani, odlučili smo da pronađemo lokalnu plažu. Ovo je grad na moru, mora imati lokalnu plažu. I, našli smo je. Prljavu, neurednu, sa komadićima stakla u pesku i vonjem na mokraću. I mali grad Herkulanum nije odavao bolji utisak. Zapravo, sva mesta koja se nalaze na ovoj deonici puta, Napulj-Sorenti ne izgledaju kao mesta u kojima biste poželeli da živite. Šteta što je tako, jer to su sve gradići koji leže na moru, ali ne odaju utisak neke topline i nisu privlačni da se zadržite u njima.

Circumvesuviana, III dan (Vezuv)

Propušteni odlazak na Vezuv nadoknadili smo sledećeg dana. Imali smo sreće da je gradski prevoz bio u štrajku, bila je nedelja i svi oni zaposleni na relaciji mali gradovi-Napulj nisu morali na posao. Voz je bio prazan! Toliko prazan da smo mislili da smo ušli u pogrešan voz. Nije bilo ni džeparoša. Turista isto tako nije bilo, jer ih je, pretpostavljamo, mrzelo da idu peške do Garibaldi stanice sa koje se hvata voz, što nama nije predstavljalo problem. Ovaj put smo uspeli da se prevezemo u sedećem položaju! Sišli smo na stanici Pompeii Scavi te uhvatili onaj bus koji smo dan pre propustili. Inače, sa ove lokacije, na Vezuv možete otići i privatnim taksijem/kombijem. Ali, evo zašto mi to nismo učinili. Gradski bus košta 3 evra, a kombi 20. Za nas dvoje, u oba pravca, bus je koštao 12 evra, a taksi bi koštao čitavih 80!

Iz autobusa smo, već u podnožju Vezuva, videli naslage lave. U podnožju vulkana se sve crni od lave, čak i stabla drveća imaju zift crnu boju. Autobus nas je odvezao skoro do vrha, do mesta gde se kupuju karte za nacionalni park Vezuv, a zatim se, nekih pola sata, ili više, u zavisnosti od vašeg tempa, stiže na sam rub kratera. Neka slike opišu pogled na zaliv s jedne, i pogled na krater, sa druge strane. Oba su veličanstvena i oba će mi ostati zauvek u sećanju.

Postoji nekoliko punktova za odmor, gde se prodaje osvežavajuće piće i suveniri od vulkanske lave. Ukoliko idete na Vezuv u letnjim mesecima, obavezno ponesite dosta vode sa sobom. Mi smo se peli lagano, zastajkivali smo na svakom koraku, jer nam je sve bilo zanimljivo. I prosto je neverovatna činjenica da se nalazite na samom vrhu kratera jedne takve prirodne supermoćne sile. Na vrhu smo se zadržali dugo, čini mi se u proseku duže od drugih posetilaca. Gore smo popili piće, proćaskali sa ljubaznim prodavcima koji su govorili engleski, a ja sam na poklon dobila i parčence plavičastog kamena koji je izbacila erupcija.

Naime, Vezuv je izbacio različitu vrstu kamenja, raznobojnih boja. Naravno, turistima vrednije kamenje nije dostupno (osim ukoliko žele da ga kupe). Dostupno je da se pokupi i iznese iz nacionalnog parka nešto standardno braonkastog i crvenkastog kamenja, mešavine pepela, lave, kristalčića. Mi smo u jednu kesicu ubacili više takvih komadića vulkanskog kamenja i dva malo veća, koja su nam oduzeli na aerodromu. Za manje komade nisu pravili problem. Zaista je bilo smešno prilikom prolaska aerodromske kontrole, i ljudima ispred nas, i ljudima sa decom iza nas, otvarali su rančeve i kofere, te oduzimali velike komade kamenja. Očigledno je da svi požele da ponesu delić Vezuva kući.

Ono što nisam spomenula je da je Vezuv posle čuvene erupcije iz 79. godine imao niz drugih, manjih erupcija, a poslednja je bila 1944. godine. Danas je ovaj vulkan na, ne preterano dugačkom, spisku aktivnih vulkana sveta. Fascinantno je to da u podnožju vulkana, kao i u njegovoj bližoj i daljoj okolini, živi oko 3 miliona ljudi, što je najgušće naseljena vulkanska regija na celoj zemaljskoj kugli. I svi ti ljudi se nadaju da se razorna erupcija više nikada neće dogoditi.

Pompeja & Vezuv su nekako vrhunac našeg putovanja i apsolutno su nešto što vam savetujem da ne preskočite, ukoliko se zateknete u ovim krajevima. Jer, hej, ogrooomniii antički grad za čiji obilazak vam treba ceo dan i šetnja po samom obodu pravog pravcatog vulkanskog kratera nisu nešto što možete videti na svakom ćošku planete.

Autorka teksta: Vera Majstorović




2 thoughts on “Okolina Napulja: CIRCUMVESUVIANA

  1. macaroonsandlittlejoys Reply

    Neposredno, iskreno i vrlo detaljno -kao da smo bile tamo! ☺ Sjajna zavrsnica price o Napulju, a posebna pohvala ide na racun fotografija. Bas su docarale atmosferu! 😉 Pozz

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *