Uvod u Skandinavsku turu

Možda bi naslov trebalo da bude – Skandinavija: 14 dana, 9 gradova, 4 autobusa i 7 vozača, ili bi trebalo da jednostavno ostane ovako kako jeste. Ne znam ni kojom brzinom bi trebalo da napišem prve utiske o putovanju sa kog se vratim. Da li treba sačekati da se stvari malo ohlade ili dok je sve vruće u glavi i nije se sleglo? Juče sam se vratila iz Skandinavije. Sutra idem za Rumuniju i kad se vratim, moj godišnji odmor se završava i onda sledi back to school, ili – stari živote, vraćam ti se u velikom stilu. Imala sam vremena da uživam u svom kupatilu, spavam u svom krevetu, operem stvari i mirišem ih dok ih širim da se suše. I za sve to vreme prebiram po glavi utiske i događaje koji su se odigrali u prethodne dve nedelje.

Kada se polemiše o tome da li su putovanja u sopstvenoj režiji bolja u odnosu na ona preko agencije, mišljenja su striktno podeljenja za i protiv. Ja na primer, uglavnom putujem u sopstvenoj organizaciji, ali nisam gadljiva ni na putovanja preko agencije. Ako je tura na koju hoću da idem povoljna i ako mi je finansijski dostupnija nego da sama sve organizujem, idem preko agencije, jer ako su i avionske karte povoljne preko low cost kompanija, smeštaj je nekad preskup u već preskupim zemljama. Osim ako ne koristite couchsurfing, a ja se još uvek nisam odlučila za taj vid platforme.




U Skandinaviju želim da odem godinama. I baš iz gorepomenutih razloga, odlučila sam se za agenciju. Pred svaki put se jako dobro organizujem, računam koliko imam dana u tom gradu, izguglam sve što ta mesta nude, napravim plan i program, uporedim rastojanja na mapi i uz Here map snalaženje je piece of cake. Ne idem na fakultative i grupne ture sa vodičem. Agencija mi omogućava prevoz i smeštaj sa eventualnim obrokom i to je sve što mi treba. Ali ne planiraju svi kao ja.

Na ovaj put išla sam sa Sonjom. Upoznale smo se pre dve godine u Strazburu, na dečijoj vrtešci. Sledeće godine išle zajedno u Italiju i sad u Skandinaviju. Kada se putnici prepoznaju, tu nema problema. Volimo putovanja, imamo ista ili bar slična interesovanja, ne ugrožavamo jedna drugu svojim zahtevima, spremne smo na duge šetnje, kompromisa skoro da nema jer želimo iste stvari. Sa takvim ljudima je milina putovati iako iza sebe nemamo zajedničku istoriju kakva postoji među dugogodišnjim prijateljima. Zajedničkim snagama pripremile smo ovo putovanje, napravile rute i označile sve što želimo da obiđemo.

Krenuli smo iz Beograda jednog pretoplog dana koji nam sada deluje toliko daleko i kog se od vrućine koja je isparavala iz betona skoro ni ne sećam. Znala sam da nas čeka naporan put, išla sam na Baltik autobusom i znala sam da će ovo biti poslednji put da autobusom idem toliko daleko. Krenuli smo oko 18h sa planom da u ranim jutarnjim satima stignemo u Drezden. Zbog morske groznice, gužve na putevima su bile nesnosne. Nervoza je počela da se oseća već kod naplatne rampe, iako je bilo rano za takvu atmosferu, jer pred nama je celih četrnaest dana. Oko ponoći smo tek stigli na granicu i naredna dva sata čekali da je pređemo. Kada smo konačno prošli pasošku kontrolu i čekali da se autobus prebaci nekoliko metara sa srpske na mađarsku stranu, isti je zakazao. Nije mogao da upali. Muški deo je pokušavao da ga pokrene guranjem, ali bezuspešno. Hladno je napolju, svi su opasno odlepili. Imali smo opciju da ostanemo na mađarskoj strani i sačekamo da krene sledeći autobus iz Beograda ili da se vratimo na srpski deo granice i ostanemo u autobusu i ne mrdamo odatle.

Vozač, bivši automehaničar je sve do 5h ujutru popravljao autobus, kada smo konačno krenuli. Ok, prva prepreka je rešena. Sve dok od umora i nespavanja zamalo nije zaspao za volanom. Makedonac do mene je na vreme reagovao i put smo nastavili ka Drezdenu.

Stižemo u Drezden oko 17h umesto u ranim jutarnjim satima. Bila sam već u Drezdenu tako da nisam mnogo propustila. Onda noćna vožnja do broda, pa brodom do Danske i opet autobusom do Kopenhagena. Sada je već treći dan od kako smo se poslednji put istuširali. To mi je stvarno najteže padalo. Tada u stvari shvatimo koliko su nam male stvari poput tuša i kreveta važne i koliko ih cenimo kada dođemo do njih.

U Kopenhagenu je sve prošlo bez problema i nakon tri dana krećemo za Malme gde se zadržavamo dovoljno dugo da želimo što pre da krenemo. A onda polazak ka Oslu. Stajemo jednom, drugi put i treći put shvatamo da autobus ne može dalje. Negde smo kod Geteborga. Od mađarske granice vlada nezadovoljstvo među putnicima, a ovo je već trenutak kada kap preliva čašu. Ili još uvek nije? Agencija šalje autobus iz Beograda koji će stići za dva dana. U međuvremenu stiže autobus iz Švedske i nakon cele noći provedene na pumpi, krećemo konačno za Oslo u najmodernijem autobusu sa sve punjačima iznad sedišta i dovoljno mesta između. Život je opet lep, idemo dalje.

Oslo – sve je kako treba. Vreme nam i je dalje bez kiše, sa mnogo sunca i prijatnih dvadesetak stepeni. U međuvremenu dobijamo treći autobus, takođe iz Švedske koji nas vozi do Stokholma. Ali – u autobusu fale dva mesta. Tu je konačno došlo do kulminacije svih događaja. Tu je konačno ona kap prelila čašu. One dve noći napolju u pokvarenom autobusu nisu ništa u odnosu na haos koji će uslediti. Dešava se scena karakteristična za Balkan, jedna od onih koje smo gledali u domaćim filmovima sa Batom Stojkovićem. Malo podsećamo na Ko to tamo peva. Moram da napomenem da nas ima iz skoro cele Jugoslavije. Od Novog Sada, Beograda, Niša, preko Zagreba, Splita, Vukovara, Dubrovnika, Sarajeva i Tetova. Raspon godina od 17 – 70. Pozdrav svima! Iako su nam rasturili državu, mentalitet nam je ostao isti i svi smo drugovi i drugarice, braća i sestre. Poslednja dva putnika koja su stigla, shvativši da nemaju gde da sednu, napravili su predstavu za pamćenje. Svađa je bila žestoka, tuča je nekim čudom izbegnuta, pale su i suze i dok se sve to dešavalo u prednjem delu autobusa, u drugom delu je vladala potpuna histerija. Vodiči su nasilno izbačeni sa svojih mesta i utočište našli u slobodnim uglovima autobusa, poslednji putnici su zauzeli svoja mesta odmah iza vozača i uskoro je zavladao mir.




U Stokholm nam je stigao beogradski autobus. Više nije bilo kvarova i incidenata, osim što bi se putnici, tu i tamo međusobno svađali zbog spuštenog sedišta, smrdljivih nogu, rasporeda po sobama ili premeštanja u autobusu. Nakon što su sve priče toliko puta ispričane o svim kvarovima, o nedostatku sedišta, neorganizovanih tura po gradu, neplaniranih noćnih tura po Berlinu kako bi se ubio višak vremena i tako dalje, i tako dalje, kako to već biva na našim prostorima, uskoro je sve okrenuto na zezanje, po principu, udri brigu na veselje. Više se niko ne žali, sad se svi sprdaju i smeju. Imamo i glavne komentatore. Svako od nas nosi karakter po kom je nekada snimljen domaći film. I shvatam kako smo svi uvučeni u tu priču, hteli to ili ne. Mi smo ti koji činimo to putovanje. Taj autobus, prvi, drugi, treći i četvrti, bio je naša pokretna kuća, vodili smo jedan zajednički život, opet hteli mi to ili ne. Shit happens! Dešavaju se nepredviđene situacije svuda, pokvari se auto i kad krenemo sami na put. Ali atmosfera koju smo mi pravili u tom telu je u stvari taj najjači utisak sa ovog putovanja. I možda će se neki žaliti, možda će većina biti srećna što se konačno završilo, ali verujem da će svi pamtiti samo ono što smo tamo videli. Taj besprekorni sever, sve te gradove i ljude, a kada budemo prepričavali prijateljima sve izgovorene rečenice iz naše pokretne kuće, umiraćemo od smeha kao što smo Sonja i ja umirale svaki put kada bismo sele na kafu posle takve noći u autobusu i prepričavale zgode i nezgode.

A vratili smo se svi sa toliko još sklopljenih poznanstava i putničkih prijateljstava koja će nastaviti da žive. I kada budem srela dečka iz Vukovara, ekipu iz Tetova, Sarajeva ili Zagreba, imaćemo nešto zajedničko što ćemo samo mi razumeti i čega ćemo se sa mnogo smeha prisećati. I najvažnije, meni deluje da se bratsvo i jedinstvo iz Jugoslavije nikada nije prekinulo i da su zlikovci oni koji tvrde suprotno.

Zato, ako iko sa Skandinavske ture pročita ovaj tekst, nadam se da se odmorio u međuvremenu, odgledao svoje fotografije uz prvu jutarnju kafu i shvatio gde smo sve bili, šta nam se sve desilo i da je možda vodič u pravu kada je na ulazu u Beograd rekao da se nada da ćemo ovo putovanje, uz sve nedaće, pamtiti do kraja života. Što bi Nišlija rekao: 100% – i ja se slažem sa njim, kakav god da je kontekst njegovog odgovora.

U narednim pričama očekujte putopise iz Drezdena, Kopenhagena, Malmea, Osla, Stokholma, Berlina, Hamburga, Praga i Bratislave.

Veliki pozdrav,
Majus

 




12 thoughts on “Uvod u Skandinavsku turu

  1. Ivanka Reply

    Što je najluđe – ni sada nije jasno da li ovakvi doživljaji iz busa idu u prilog grupnim turama ili ne. A brzo si izrešetala tekst tako umorna. Trbalo bi da pišeš krimiće u nastavcima. Pozdrav sa okeana.

  2. M Reply

    Sranja su diiiiivina. Zgrade se i pozaboravljaju a ovo se pamti i oblikuje čoveka. Ovo je sve ok osim smrdljivih nogu. Ispišam se u usta svim putnicima sa smrdljivim čarapama! Izvinjavam se na rečniku al’ morao sam. Mislim stvarno. Šabani!

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Ma kakve smrdljive čarape, ovo su bose noge, pa ti ih stavi ispod sedišta, pa to isparava, a ne smeš ništa da kažeš jer ti je frka da ne dobiješ batine i zbog toga…. Onda sedi i čekaj da se smrad toliko uvuče u nozdrve da se potpuno adaptiraš. Ili drži vlažnu maramicu pod nos….

  3. macaroonsandlittlejoys Reply

    Uuuu, vidimo da je bilo prilično egzotično i avanturistički, tako da tekst obećava sjajne uzbudljive priče u nastavku! 😉 Jedva čekamo, naročito Kopenhagen! 🙂

  4. Svjetski putnik Reply

    Krenuvši da čitam post, entuzijastično sam počeo da razmišljam kako možda i ne bi bilo loše okušati se sa agencijskim obilaskom Skandinavije. Odustao sam na dijelu o trodnevnom netuširanju. 🙂 Nadovezaću se i na naredni post, pa ću prokomentarisati da ni meni hrana nije toliko bitan faktor na putovanjima jer budem prezaokupljen svim ljepotama tog mjesta da prosto nemam kad da sjedim u restoranu. Svaki minut je dragocijen. Jedva čekam preostale putopise, nemoj puno da otežeš, čeka te i Rumunija pa piši dok su utisci još svježi. 🙂

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Čak i kad imaš sve vreme ovog sveta, a u Skandinaviji si, nikako ne sedi u restoranu 😜. Ma Rumunija ide poslednja. Tek pišem Drezden. Tamo oko Nove godine očekuj tvoj omiljeni Sibiu 😉

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *