Berlin, sa Berlincima




Ljuban se još uvek nije raspakovao u svom novom, berlinskom stanu, a mi smo već kupili avionske karte. Temišvar – Berlin, cena prava sitnica, povratna karta je koštala trideset evra. Iako sam imala i jeftinije trenutke sa avionskim kartama, uzeli smo ih, pa makar se izjalovili planovi. A malo je falilo da tako i bude, jer moj dečko, koga se možda sećate iz Holandije kada je izgubio ranac, odlagao je tu proceduru sređivanja pasoša do samog kraja – do tačno nedelju dana pred put. Ispostavilo se da nije dovoljno da samo odete do MUP-a i prijavite da ste u inostranstvu izgubili, pa pronašli svoj pasoš. Za nas, građane trećeg reda, ne važe pravila iz EU, pa je morao da izvadi novi pasoš. Da nije imao vezu u muriji i da procedura nije sprovedena po ,,službenoj dužnosti”, ja bih mu mahala kroz prozor, a on bi još jednom bio uskraćen za posetu tako sjajnom mestu poput Berlina. A Berlin nije tek neki grad. Ništa ne postoji kao Berlin.

Berlinčina.

Prošle zime sam ga prvi put posetila. O svojim impresijama već sam pisala ovde. I tada sam sve vreme maštala da dođem ponovo, na leto, jer smo se smrzavale u novembru. A onda, kako to već biva u našoj rodnoj grudi što nam je toliko toga omogućila i gde svi gledaju da odu zauvek odavde, uključujuči i moje bliske prijatelje, tako je i Ljuban dobio posao u Berlinu i preselio se. Sve se namestilo i eto mene opet. Nas. Svi zajedno. Ljuban, Golub i ja. Milica nam se priključila par dana kasnije. U julu mesecu, sa plus četrdeset stepeni u Beogradu, otišli smo u prijatnih 16 – 20C. Kiša je pljuštala kada smo stigli, pa sam konačno iskoristila priliku da se prošetam u čarapama i sandalama, kao svaka baba Nemica – turista. Od babe nisam mnogo odmakla, pa sam se tih par dana na to ime odazivala. Sve me je nešto stiglo, te me boli ovo, te me boli ono, muke moje niko ne zna, i da nisam bila toliko kljakava, katapultirala bih se kao raketa i ne mogu ni da zamislim gde bi mi bio kraj.

Berliner Dom

A Berlin je sinonim za slobodu. Našminkan i šarmantan Amsterdam u poređenju sa Berlinom izgleda kao šmira, loša gluma, foliranje. Za razliku od Berlina, u Amsterdamu je sve prilagođeno turistima. Berlin za to ne daje ni pet para. Ovde se svi osećaju kao Berlinci. Ma volim ja i Amsterdam, ali Berlin je original, svaki njegov delić živi život punim plućima, bez stega i straha. U njemu se sudaraju najrazličitiji vetrovi i struje iz prošlosti. Ostaci Drugog svetskog rata se odbijaju o ostatke berlinskog zida, udaraju malo u zapadni, malo u istočni sektor. Muzika dopire sa svih strana, svi plešu, mlataraju nalakiranim noktima i muški i ženski, dečaci nose žibone, kombinuju se najluđi komadi garderobe i šetaju hrabre frizure. U Berlinu lako može da se skrene sa puta. Iole labilna i pomalo poročna osoba, ako nema svoje granice, može otići na pogrešnu stranu. Opije Berlin i omađija, a onda to nekad skupo naplati. I to se da videti na njegovim ulicama.

Na ostrvu muzeja

Dani su nam prolazili u lutanjima, ispijanjima piva koje se za evro ili dva mogu kupiti kod najbližeg Turčina. Htela sam samo da od jutra do kasno uveče šetam ulicama ovog fantastičnog grada, da posmatram ljude, išarane zgrade i murale i blejim po parkovima. Odmah po dolasku, Golubu sam održala jednu Free walking turu, istu onu koju smo Jovana i ja imale prošle godine, pokazala mu gde se šta nalazi, održala mali čas istorije i bila zadovoljna svojim veštinama turističkog vodiča – amatera. Koristim priliku da skoknem do Alexanderplatza, jer sam ga prošli put zaobišla. Koristim priliku da ponovo odem do Nikolaikirchplatza i tamo popijem kafu pored reke. Koristim priliku da odem do Decathlon radnje. Nikada ne idem u kupovinu, ali u ovoj radnji sam prošli put našla odličan ranac koji od tada ne skidam s leđa, pa sam došla po još. Isplati se da umesto suvenira, prijateljima uzmete ranac umesto magneta, za dva evra. Ili vreću za spavanje za sedam evra koju lako upakujete u ranac i spavate i pod vedrim nebom ako vam se hoće.

Karl Marks i Fridrih Engels

Posle 17h bismo se nalazili sa Ljubanom i sa njim odlazili na sva ona mesta na koja može jedan lokalac da vas odvede. A prava stvar u Berlinu se dešava kada se U1 linijom dobacite do Warschauer Straße. Odatle, na koju god stranu da krenete, nećete pogrešiti. Mi smo prvo obilazili levi deo obale reke Špre. Pili pivo ispred prodavnice, a onda iza ugla, kod Arapina, pojeli tri porcije svega i svačega za samo petnaest evra. U blizini se nalazi stanica za popravku vozova iz 1867. godine, koja se 1999. pretvara u klubove i barove, sa neobilaznim grafitima, skulpturama i instalacijama od recikliranog materijala. Ovaj kompleks zgrada je poznat pod imenom ,,RAW”. Vodili smo Goluba i do East side galery, sedeli pored reke, prelazili Ljubanov i moj omiljen most – Oberbaum i završili naš prvi dan u Görlitzer parku.

Dan broj dva. Vraćamo se na istu stranu. Odlazimo u Treptower park. Osim što je još jedan od mnogobrojnih berlinskih parkova i nalazi se iza Molecule men-a, uz reku, i osim što Berlincima služi za rekreaciju, šetnje i svakakve aktivnosti, razlikuje se od drugih jer se u njemu nalazi možda i najveći spomenik, posvećen sovjetskim vojnicima u Drugom svetskom ratu. Prilikom bitke za Berlin, u periodu od samo dvadesetak dana (od 16. aprila do 2. maja 1945. godine), poginulo je osamdeset hiljada vojnika Crvene armije. Tim povodom su podignuta tri ovakva spomenika u Berlinu, u Treptower parku, u Tiergarten parku (između Brandenburške kapije i spomenika Pobede) i poslednji, u okrugu Pankow. Ako ste ljubitelji arhitekture Staljinovog perioda, obavezno posetite ova mesta. U Treptower parku je sahranjeno pet hiljada vojnika, a centralna figura je spomenik Rusa sa mačem i slomljenom svastikom, dok u drugoj ruci drži nemačko dete. Nama je ovakva arhitektura itekako zanimljiva, tako da je za nas dolazak u ovaj memorijalni spomen-park bio potpuni doživljaj.

Memorijalni spomen-park, Treptown

Na samo dve stanice odavde, nalazi se Stasi muzej u koji nismo otišli jer nam je plan bio da prošetamo Frankfurt alejom. Za vreme bombardovanja, ova ulica je potpuno uništena, da bi Staljin kasnije tu podigao niz zgrada koje oslikavaju period komunizma. Iako u ovoj ulici nema ništa posebno što bi vas zadržalo, mi smo nekako najviše vremena proveli baš u njoj. Ovde možete u miru popiti kafu u bašti nekog od malobrojnih kafića, uživati u arhitekturi, svratiti u nostalži second hand gde ćete naći fantastične komade garderobe iz doba DDR-a, za jako malo novca, ili jednostavno leći na travu i dremnuti.

Frankfurter Allee

Po Ljubanovoj preporuci, svratili smo do obližnjeg parka Friedrichshain. Berlin je na ravnom tlu, a mi smo želeli neki vidikovac. Prošle godine smo Jovana i ja išle na Parlament i TV toranj, ali zbog magle nismo uspele da vidimo grad odozgo. U ovom parku postoji vidikovac na mestu nekadašnjeg bunkera i zgrade koju su nacisti koristili za vreme rata, a koja je kasnije srušena. Međutim, u julu, Berlin je sav zelen i divan, tako da smo se džaba peli do vrha, jer se od krošnji ništa nije videlo. Ali park je prelep, ima malo jezero u sredini i Fairytale fontanu sa sto šest skulptura koje predstavljaju likove iz tradicionalnih nemačkih bajki. Fontana je dizajnirana za decu u Berlinu, 1913. godine, u vreme kada su vladali tifus i rahitis i samo ovaj deo sa fontanom je preživeo bombardovanje, dok je ostatak parka teško stradao.

Fairytail fontana u parku Friedrichshain.

Sa Ljubanom se kasnije nalazimo na Hackescher Markt-u. Tu je najveća koncentracija ljudi bez granica koji su platili ceh Berlinu, šetaju drogirani od stola do stola i traže od gostiju da im udele ostatke hrane i pivo. Na adresi Rosenthaler Straße 39, odmah pored poznatog kafea Cinema, nalazi se mali prolaz gde su smešteni Muzej Ane Frank, kafići, restorančići i gde turisti dolaze da se fotografišu, a hipsteri pijuckaju svoja pića i jedu organsku, makrobiotičku hranu.

Prolaz do muzeja Ane Frank, Rosenthaler Straße 39

Nastavljamo dalje do Mauerparka. Ali prethodno prolazimo pored stanice Nordbahnhof. Ova stanica je jedna od petnaestak koje su za vreme podele Berlina nosile naziv – Geisterbahnhöfe, što znači stanica duhova. Kada je napravljen zid, kompletan javni prevoz je podeljen u dva različita sistema, ali iz tehničkih razloga, tri metro linije koje su saobraćale po Zapadnom Berlinu, prolazile se i kroz delove Istočnog Berlina, ali bez zaustavljanja. Odmah iza ove stanice, počinje Mauerpark. Gvozdene šipke pokazuju tačnu granicu između dva Berlina, a na dužini od osamsto metara prostire se i sam zid koji je ostao sačuvan. U parku se nalazi i stražarska kula, murali, table sa informacijama i filmovi koji svedoče o svim događajima koji su se desili za tih dvadeset osam godina.

Mauerpark

Dan završavamo u još jednom parku, u neposrednoj blizini Ljubanove zgrade – Gleisdreieck. I ovde se nakada davno nalazila stara železnička stanica, tu su i dalje stare pruge, kotlarnice, vetrenjača i ogromne zelene površine. U sumrak, ljudi dolaze da piknikuju, popiju pivo ili popuše džoint. Ljuban nam objašnjava da je ovo grad usamljenih ljudi. Često ovuda prolazi i nekada viđa iste likove koji sede sami. I stvarno, osim nas i možda još dve – tri ekipice, svi su solirali. Možda bih se i ja tako osećala posle nekog vremena, ali iz ove perspektive, deluje mi da biti sam u Berlinu nije strašno. Berlin je dovoljno dobro društvo da ti ne treba niko.

Zašto još volim Berlin. U Berlinu, glavna prevozna sredstva su metro i bicikl. Nema gužve. Javni prevoz je toliko dobro organizovan da je potpuna ludost koristiti automobil. Vikendom, metro radi celu noć, a ostalim danima do 3h ujutru. Cena karte se nije promenila od moje prve posete, i dalje je dnevna karta sedam evra za zone A i B, a za C (do aerodroma), doplata je samo još nekoliko centi. Berlin je čist grad. Recikliranje stakla i plastike se dobro plaća, pa Berlinci već po navici ostavljaju ambalažu pored kante ili kontejnera, jer će vrlo brzo tuda proći neko ko skuplja flaše i od toga zaraditi. Osim terorističkih napada, Berlin je bezbedan grad.

Görlitzer

 

 

Dan tri. Stiže nam i Milica. Sada smo kompletni. Iza nas je trideset pet prepešačenih kilometara i danas ćemo polako. Vikend je, sunčano je, skinula sam patike i u sandalama, na suncu lečim svoje žuljeve. Sedimo u drugom obližnjem parku – Viktoriaparku. Ako postoji neko brdo u Berlinu, to je onda Krauzberg brdo, kojim dominira Pruski nacionalni spomenik posvećen ratu iz 1813. godine. Ispod vidikovca pruža se vodopad, u parku se nalaze dva mala vinograda i zamak.




Pešaka se spuštamo do Tempelhof aerodroma. Zgrada nekadašnjeg aerodroma napravljena u vreme nacista, sada je muzej. Čudan je osećaj kada znaš da su sa ovog aerodroma poletali avioni koji će sravniti Evropu i ubiti toliko civila. Zvanično je otvoren 1923. godine, a današnji izgled datira iz vremena Adolfa Hitlera koji je planirao da napravi monumentalni aerodrom od masivnih kamenih blokova i stubova. Čitav kompleks sadrži četrdeset devet zgrada sa devet hiljada kancelarija i sedam hangara. Posle rata, postao je glavna avio-baza zapadnog bloka i američke avijacije. Vlasti su htele da ovde podignu muzeje i tržne centre, ali narod se pobunio i na referendumu je doneta odluka da ostane netaknut. Danas, na površini od trista šesdeset pet hektara, ljudi prave piknike, puštaju zmajeve, skaču padobranom, voze bicikl i rolere po pisti. Pre dve godine, ovde je smešteno sedam hiljada izbeglica iz Sirije i Avganistana.

Tempelhof aerodrom

Opet smo u nekom parku, nedaleko od aerodroma. Koliko se ovde ljudi zezaju! Deca i roditelji piknikuju, tu lete neke lopte, grupice udaraju u svoje instrumente, ljudi đuskaju i dok jedni džogiraju, drugi su demolirani od alkohola u 15h popodne. Pešačimo po Krauzbergu, tražimo poznate murale, zastajkujemo svuda, sve nam je zanimljivo, svraćamo ponovo u Görlitzer. Malo se brinem za Goluba i primećujem promenu, grad ga je ščepao i uvukao mu se u telo i glavu, dobro je da sutra idemo nazad. A nije mi verovao kada sam mu pričala o Berlinu. Berlinčini. Kujemo paklene planove za večerašnji izlazak, hoćemo da našminkani i maskirani izađemo u ludu noć. Ali previše smo mrtvi, napolju je pljusak i gasimo se već posle ponoći. Nema veze, sledeći put, obećavamo jedni drugima. Berlin će nas zapamtiti.

Poslednji dan. Danas ćemo stvarno, ali stvarno, sve polagano. Avion nam poleće kasno popodne, tako da imamo više od pola dana na raspolaganju. Šta nismo još odradili, a hteli smo? Prošle godine, Jovana i ja smo jele najbolje burgere u Burgermeisteru. Mesto se nalazi ispod metro stanice u blizini mosta Oberbaum. To mesto je nekada bilo javni wc, a sada se ovde prave najbolji burgeri koje sam ja do sada jela. Čeka se dugo u redu jer su velike gužve, dobijate broj i čekate da vas prozovu, ali vredi. Otprilike ista gužva, možda i veća, nalazi se kod Mustafe u ulici Mehringdamm 32. Ovo je na nekoliko minuta od Ljubanovog stana i svaki put kada bismo prošli ovuda, red se protezao do sledeće ulice. Zato smo tog jutra zauzeli svoju poziciju pre otvaranja. Kebab je odličan, sa mnogo mesa i povrća, pa je dobar izbor i za vegeterijance jer je grilovano povrće preukusno. Za tri evra.

Vodimo Goluba do Kaiser-Wilhelm-Gedächtniskirche. Pisala sam o ovoj crkvi ranije. Uništena za vreme bombradovanja, i opet, na insistiranje građana, ostala kao podsetnik na dane rata. U Berlinu, narod se za sve pita i o svemu odlučuje. Ovde deca u školama uče o svemu što se dešavalo, obilaze muzeje, logore, uče da je to što su nacisti radili bilo loše i da se ne sme ponoviti. Uče u školama, a uče i na ulicama. Ovde su svuda postavljena obeležja, table sa informacijama o tome šta se tu desilo.

U susret Paradi

U blizini crkve, nekoliko ulica je zatvoreno i nešto se dešava. Sledećeg vikenda će biti organizovana Parada ponosa, a danas je mala priprema. Rano je popodne, postavljeni su štandovi i tezge sa reklamnim materijalom, prodaje se hrana, nakit, cveće, sve je u duginim bojama, šetaju mladi, stari, roditelji sa decom izveli svoje kučiće, drag queens paradiraju sa teškom šminkom na licu, u šarenim haljinama, muškarci u kožnoj odeći sa maskama na licu i cvećem na glavi. Nema policije, nema nereda, svi mirno šetaju, nema mrkih pogleda. Jedna normalna i opuštena atmosfera koja kod nas može da se desi samo na festivalu cveća, knjiga ili mode za poneti.

Ljuban nas vodi u njegov omiljeni kraj – u ulicu Bergmannstrasse. Ovde su se zadržali retki primerci art nouveau arhitekture. Poznata je i kao najšarenija ulica Berlina, sa mnogo restorana, kafića i radnjica. Od 1994. godine, ovde se svakog juna organizuje veliki jazz festival – Kreuzberg jazzt!, koji poseti oko trista hiljada ljudi. U nastavku ove ulice nalazi se jedna od nekoliko pijaca u zatvorenom – markthall, gde smo Jovana i ja bile prošle godine. Prepoznajem ove ulice iako leti sve izgleda mnogo lepše. Na malenom trgu ispred pijace, organizovan je buvljak. Pijemo kafu na trgu i razgledamo sadržaj tezgi, garderobu, tašne, escajg, tanjire i kupujemo gramofonske ploče. Svraćamo do groblja Friedrichswerderscher. Lepo groblje. Sledeći put ću ponovo doći ovde.

Sledeći put ću otići na ostrvo muzeja i ući u svaki. Sledeći put ću definitivno izaći u noćni provod. Sledeći put ću obići sve što nisam uspela iz dva puta. Sledeći put ću sve ovo isto, iz početka. Jedva čekam sledeći put pa da opet odem u Berlin.

U Berlin, sa Berlincima.

*Na FB stranici pogledajte više fotografija iz Berlina.




9 thoughts on “Berlin, sa Berlincima

  1. Miljana Reply

    Berlin je stvarno jedinstven. Nisam očekivala ništa kada sam ga posetila, čak mi je bio nužno zlo ture i uopšte me nije zanimao, ali sam progutala svoje reči kad sam se našla u njemu. Nekako me podseća na Beograd, kao da imaju sličnu energiju i neprestano pulsiraju.
    Divno je bilo prisetiti ga se u zabeležiti tvoje preporuke za neku narednu posetu. 🙂

  2. Ivana Reply

    Fantastično si sve opisala, tako detaljno i zanimljivo..imam osjećaj da sam u Berlinu 💖 Obožavam taj grad i iako sam bila nekoliko puta, nisam ga ni približno cijelog obišla. Prekrasan je..možda realno nije najljepši grad koji sam ikada vidjela ali mi je iz nekog razloga najdraži. Drago mi je što si uživala 🙂

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Ivana, hvala ti, čast mi je kada mi Ti ostaviš ovakav komentar i kompliment :). Tačno, nema tu građevina koje bacaju u nesvest, ali zato te sam grad onesvesti, što je dovoljno da nam bude najdraži.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *