Izlet u Pečuj


Ukoliko odlučite da odete u Pečuj, ovaj tekst će vam koristiti. Ukoliko ne planirate da odete u Pečuj, možda ćete poželeti. U bilo kom slučaju, gledajte da datum odlaska ne padne u nedelju. A evo i zašto.

Prošlog vikenda, tačnije u nedelju, ranom zorom, krenuli smo put Pečuja. Vožnja iz Beograda, sa zadržavanjem na granici, traje šest sati. Krenulo je nas troje, a izlet je organizovan preko turističke agencije za 14e. Volim jednodnevne izlete u blizini jer mi razmrdaju svakodnevnicu, pa stičem utisak da je sledeće putovanje blizu.

Stižemo oko podneva. Ukoliko dolazite preko turističke agencije, autobus će vas ostaviti ispred tržnog centra Arkad, odmah preko puta autobuske stanice. Novac odmah promenite u menjačnici u tržnom centru, jer nedeljom ne radi nijedna u gradu, a kurs je svuda isti (mi to nismo odmah znali, pa smo se posle vraćali u tržni centar). Elem, gradić je prelep, ali budući da je bila nedelja, da ništa nije radilo i da na ulicama nije bilo nikoga, savetujem da za odlazak u Pečuj izaberete bilo koji drugi dan, kako ne biste stekli utisak da je ovo dosadan grad u kom nema šta da tražite, jer nije tako. Uz pomoć saveta sa sajta Putovanja za svakoga, obišli smo većinu znamenitosti, pa vam savetujem da tu pogledate datelje koje ću ja možda izostaviti.

17410192_393087901090638_266988346_n

Grad se nalazi u regiji Baranja na jugu Mađarske i sa svojih 160 hiljada stanovnika, predstavlja peti po veličini grad u Mađarskoj. Zbog svojih kulturnih i istorijskih spomenika, nalazi se na Unesco listi svetske baštine, a 2010. godine, uz Esen i Istanbul, predstavljao je evropsku prestonicu kulture. Vrlo brzo nam je bilo jasno i zbog čega. Osim kulturnog i istorijskog nasleđa, svaka fasada je okrečena, sve ulice su čiste, nigde nema ni jednog jedinog pikavca. Za Mađare inače važi da su pedantni, a zbog mađarskih korena koje vučem sa mamine strane, verujem da sam tu opsesivno kompulzivnu potrebu za čišćenjem, nasledila negde sa ovih prostora.

Meni zanimljiv podatak, a za Pečuj veoma važan je taj da je u ovom gradu, 1853. godine osnovana fabrika keramike i porcelana – Zsolnay. Njen osnivač je bio Mikloš Žolnai, a fabrika je postala svetski poznata za vreme njegovih sinova Ignjaca i Vilmoša. Proizvodni asortiman koji je obuhvatao porcelan, eosin i pirogranit, najčešće se koristio u vreme secesije, pa je tako preko hiljadu građevina u Evropi dekorisano Žolnai keramikom. Između ostalog i zgrada hotela Moskva u Beogradu, palata Rajhl i Gradska kuća u Subotici, Katedrala (Crkva imena Marijinog) u Novom Sadu i nekoliko eksponata u parku na Paliću. Uvek bih se oduševila kada ugledam takvu dekoraciju, a do sada nisam znala odakle potiče taj trend ukrašavanja.

17440464_393086927757402_1484234886_n

Sve bitno što treba da obiđete, nalazi se u užem centru. Od tržnog centra, tj. od autobuske stanice do glavnog trga, deli vas samo jedna ulica. Usput ćete lako uočiti lepu sinagogu, dok se preko puta nalazi pošta u art nuvo stilu. Na trgu István Szécheny, ispred crkve Milosrdne braće, dominira najlepša fontana u gradu, sa pečatom Žolnai fabrike, koja me je po fotografijama asocirala na Pečuj. Ali gle ironije, iz nama nepoznatog razloga, tog dana je bila pokrivena drvenom skalamerijom, pa vam ne mogu ponuditi ništa više do fotografija sa interneta. Na ovom trgu se nalaze još i upravna zgrada Baranjskog okruga, Gradska kuća, statua Hunyadi Jánosa, nama poznatiji kao Sibinjanin Janko i kip Svetog Trojstva, podignut po završetku kuge u Evropi, 1714. godine. Verovatno najvažniji spomenik na trgu predstavlja Gazi Kasim-pašina džamija. Podignuta je između 1543. i 1546. godine na mestu nekadašnje gotičke crkve iz 13. veka, a potom je 1702. godine pretvorena u katoličku crkvu, pa ako ste posetili Aja Sofiju u Istanbulu, ova će vas podsetiti na njenu manju verziju. Ulaz u džamiju se plaća oko 5e, za studente je 2,5e i ne traže nikakav identifikacioni dokument. Nedeljom je otvorena za posete.

Nedaleko od ovog trga, nalazi se Katedrala Svetog Petra i Pavla sa četiri tornja, čija je gradnja počela u 11, a završila se u 19. veku. Preko puta katedrale, 1975. godine otkriven je Ranohrišćanski mauzolej – najveće mesto za sahranjivanje na dva nivoa. Nismo ulazili, ali detalje možete pogledati kod mog kolege putopisca. Šetajući pored zidina i okolnim ulicama posmatrali smo lepo sređene fasade, Gimnaziju preko puta, naišli na još jedno arheološko nalazište u ulici sa žutim tramvajem broj 24a i prošli pored Paša Jakovali Hasan džamije. Za razliku od one na glavnom trgu, ova ovde ima svoju pravu funkciju i jedina je u celosti očuvana na teritoriji Mađarske.

Put nastavljamo preko ulice muzeja, na mapi poznatijoj kao Káptalan utca. Da sam imala više vremena, moj izbor bi sigurno bio Žolnai muzej keramike, čija nas je unutrašnjost dvorišta privukla sa ulice, pa smo na kratko zavirili unutra. Nastavili smo uzbrdo do stepeništa i popeli se na vidikovac Kalvaria odakle se prostire pogled na ceo grad i toranj Barbakan. U Pečuju inače postoji najviša stambena zgrada u celoj Mađarskoj, sagrađena ’70-ih godina prošlog veka, ali zbog bezbednosti je potpuno prazna. Malo smo posumnjali u taj podatak, jer je čak ni sa vidikovca nismo ugledali. Tražite je pod imenom Pécsi Magasház.

Do ovog trenutka, ostalo nam je još oko dva sata do polaska za Beograd. Plan je bio da nađemo restoran i svratimo još u Žolnai kulturnu četvrt. Međutim…

Vratili smo se nazad na trg i krenuli kroz glavnu pešačku zonu – Király utca. U prelepim zgradama smenjuju su Narodno pozorište, muzeji, galerije, radnje, restorani i kafići. Od svega pomenutog – ništa ne radi. Užasno smo gladni i tražimo neki restoran gde ćemo pojesti gulaš. Na izmaku snage, kada shvatimo da ćemo ipak jesti giros u nekom pvc restoranu, u jednoj od uličica koje seku glavnu pešačku zonu, ukažu nam se neugledna vrata koja vode do prave mađarske kuhinje. Po ekipi unutra, na trenutak pomišljam da smo u restoranu narodne kuhinje. Nekoliko starijih lokalaca okružuju tetu oko pulta. Svuda lamperija, karirani stolnjaci i težak miris paprikaša. Imaju jelovnik na hrvatskom, ali ipak se teško sporazumevamo. Prstima pokazujemo to i to. Govorim – nem szeretem káposzta (ne jedem kupus), a naručujem baš to. Mislim se, mama, što me ne nauči da se bar u kafani snađem!? U svakom slučaju, hrana je bila izvrsna, porcije velike. Iako su italijanska i francuska vina najpopularnija, malo je poznato da u Mađarskoj postoje 22 regije vina i da je mađarsko vino odlično, u šta sam se uverila i ovde. Poznato pečujsko pivo je Szalon. Restoran nađite u Kazinczy utca 1, kada glavnom džadom idete sa trga, uličica je sa desne strane, videćete pravo od sebe bioskop Apolo. Zove se István Pince.

Račun za nas troje iznosio je 14e. Tako da sa ulazom u džamiju, ručkom i pićem, tog dana nisam potrošila ni 10e, pa smo pred odlazak ponovo menjali novac, iz forinte u evro. Skoro sam na jednom portalu, u komentarima ispod teksta o nama putopiscima, na podatak da sam za 6 dana u Gruziji potrošila svega 150e, pročitala kako smo moji prijatelji i ja – grebatori, kako smo verovatno jeli zemlju, nosili paradajz i čajnu od kuće ili bežali pred konobarima… Neki ljudi ne shvataju da stvarno postoje destinacije na kojima ne možeš da potrošiš svoj novac. Svratite u Pečuj i uverite se sami. Jeftino je, grad će vam se svideti i vratićete se bogatiji za još jedno putovanje i puni utisaka. Moja jedina žal je što na kraju ipak nismo imali vremena za Žolnai četvrt, pa dok ne odem ponovo u Pečuj, ponovo vam prilažem link sa interneta, kako biste pogledali i ovaj, možda najlepši deo grada.

Pišite kako se vama svideo Pečuj.

Do sledećeg putovanja,
Majus

*Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija.

0 thoughts on “Izlet u Pečuj

  1. Svjetski putnik Reply

    Sjajan putopis, podsjetila si me na moj boravak u Pečuhu. Što se tiče fontane, nju negdje u novembru zaštite od nadolazeće zime i “otpakuju” je tek na proljeće. To je razlog zašto ste je zatekli u takvom stanju. Evo, moram priznati da sam i ja nešto od tebe naučio o Pečuhu. Naime, nisam znao da se najviša stambena zgrada Mađarske nalazi u Pečuhu (poznata mi je informacija da građevine u Budimpešti ne smiju prelaziti 96 metara visine, ako se ne varam oko brojke), ali sam se istog momenta kada sam pročitao informaciju sjetio da sam ja tu zgradu zapravo vidio, iako je u tom momentu nisam registrovao. Pogledaj posljednju fotografiju u mom putopisu i uočićeš je i sama. Šteta što nisi vidjela kulturnu četvrt, to je zaista lijep dio grada. Ali, eto povoda da se opet zaputiš tamo. 🙂

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Mnogo mi je žao zbog Žolnai četvrti, baš sam se iznervirala kada sam se vratila, ali imali smo malo vremena. Što se tiče fontane, zakasnili smo tačno 4 dana, saznala sam da su je danas otpakovali. Nije nam se dalo, zato obavezno treba otići ponovo. A ovo za zgradu, moguće da su je srušili. Eto šta se sve dešava u tom Pečuju 🙂

  2. Ивана Манић Reply

    Išla isto na izlet, preko nessećamsekoje agencije…I tako mi koji volimo da idemo gde niko ne ide, gde naši kažu ”tamo je kraj, tamo nema ništa…”, e pa tamo mi nadjemo ulaz u drugu dimenziju…Za sve koji odu ili se vrate u Pečuj, dodala bih pod obavezno muzej plišanih medveda iliti privatna kolekcija medveda … Za turiste predstavljena kao ”Teddy bear exibition”, bajka koja broji preko 1500 raznih medvedića, aranžiranih tako da svaki priča svoju priču, a osećaj preplavljenosti duhom ovog podruma (koji liči na tavan) i mirisom starine i magične prašine ne može da se prepriča, jer emotivcima naviru suze na oči… nemaju sajt, evo bar adrese…kroz mračni prolaz, pa levo 🙂 …ulaz se plaća simbolično….nadam se da i dalje postoji 🙂 …. Kiraly St. 35 🙂

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Ćao Ivana, hvala na savetu! Videli smo taj muzej, to je jedino mesto koje je tog dana radilo u glavnoj džadi i iznenadili se što tako nešto postoji 🙂 Skoknućemo sledeći put. Veliki pozdrav!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *