Razrada u Harlemu i zaključak u Briselu




Harlem

Nakon još jedne, skoro neprespavane noći, ustajemo rano. Golub odlazi na železničku stanicu odakle hvata voz do gradića Hoorn, na sat vremena od Harlema. Tamo su pronašli njegov ranac. Htela sam da krenem sa njim, ali tanki smo s lovom i ne znamo šta je ostalo od stvari. Ubija me neizvesnost, a još gore mi je to što mu je u telefonu prazna baterija (naravno, i punjač je u rancu), pa ne može da mi se javi gde je i šta se dešava. Ne ostaje mi ništa nego da spakujem stvari za odlazak, a do tada imam vremena da prozujim po gradu.

IMG_4944

Kao i u ostatku Holandije, sve se otvara u 10h. Na ulicama nema nikoga. Gradić izgleda identično kao Amsterdam, samo je mali, bez gužve i turista kojih je u prestonici previše. Naš hotel, Bed and Breakfast L’Anders, nalazi se odmah pored katedrale, na Grote Marktu. Sobe su lepe, čiste i tople, doručak obilan. Sve je blizu. Za sat vremena možete obići sve važnije tačke, a ja sam do Golubovog povratka već umirala od dosade, jer sam sve odradila u prvih pola sata. Osim katedrale na trgu, najlepši prizor mi se ukazao kada sam slučajno izbila na reku Spaarne, i na malom ostrvu preko puta ugledala veliku vetrenjaču – Molen de Adriaan, okruženu brodićima i tipičnim holandskim kućicama. U vetrenjači se nalazi muzej, ali u vreme moje posete, bio je zatvoren. Harlem je poznat i po takozvanim ograđenim dvorištima – baštama, na holandskom hofjes. Ima ih ukupno 21 i okruženi su malim kućama u kojima su nekada živele udovice, neudate i siromašne žene i koje su međusobno delile dvorište. Prepoznaćete ih po kapijicama kroz koje se može proći, a najstarije dvorište nalazi se u samom centru Harlema i datira iz 1395. godine. Ako dolazite u ovaj gradić, provozajte se čamcem, sigurna sam da je dobra fora, ali nismo imali vremena da to iskusimo. Na linku možete pogledati ostale zanimljivosti u vezi sa Harlemom.

Meni se dopao i svakako ću ga pamtiti po svemu što nam se tih dana dešavalo u Holandiji. Ostatak vremena provela sam lutajući njegovim ulicama. Ljudi su polako izlazili iz svojih kuća i bilo mi je zanimljivo da ih posmatram u prodavnici i u prolazu. Svi su toliko bili lepi, žene lepo sređene, bez preterane šminke, svi voze svoje bajseve. Na njihovim licima se ogleda dobar život. Država im je sve omogućila. Oni verovatno imaju neke probleme koji se ne mogu upoređivati sa problemima jednog prosečnog čoveka sa naših prostora. To je taj spokoj koji ja verovatno nikada neću imati na svom licu i u svojoj zemlji. I svi su tako ljubazni, fini i nasmejani.

Evo ga i Golub. Konačno! Sa svojim rancem. I sa svim stvarima u njemu. Nije ni jedan jedini evro zafalio. Pasoš, garderoba, voda, sve je bilo tu. Neverovatno! Toliko je bio uzbuđen, da je skroz zaboravio da pita ko ga je našao. Naša pretpostavka je da ga je pokupio kondukter u vozu na poslednjoj stanici. Ljudi tamo gledaju svoja posla. Da li je neko bio toliko human i vratio ga ili smo jednostavno imali sreće, ostaće misterija. Sve u svemu, lepo se završilo i neizmerno smo zahvalni kosmosu zbog toga. Ostalo nam je još dovoljno vremena da stignemo na doručak i da se brzinski prošetamo još jednom, jer se u Golubu odjednom rodila želja za upoznavanjem grada u kom se nalazi.

IMG_4966

Odjavljujemo se iz hotela i stižemo na stanicu taman na vreme, ali jedan termin za Amsterdam je otkazan, a sledeći voz kasni. U 14h nam polazi autobus za Brisel, sa one iste Eurolines stanice i shvatamo da ćemo zakasniti. Rizikujemo i na poslednjoj stanici smo u 14:01. Trčimo na autobus koji već kreće. Procedura je sledeća: karte se kupuju isključivo onlajn, potrebno je na stanici biti pola sata ranije zbog čekiranja, a onda tek ulazak u autobus. Na šalteru nam govore da ne možemo da se čekiramo jer smo zakasnili i da je jedino rešenje da ,,zamolimo vozača da nam oprosti’’ što, naravno, činimo, sa sve molimovasčikopustitenasunutra izrazom lica.




Nakon nekoliko sati vožnje preko Holandije i Belgije, stižemo u Brisel. Ivanka nas dočekuje sa suzama u očima, kao da se vraćamo sa Kosovskog boja. Stiže i M. Svi se grlimo i srećni smo što smo se vratili u komadu. Klopa, pakovanje klinaca za spavanje i veče završavamo u kraju, u kulturnom centru na svirci sa nadasve pasivnom publikom. Samo Golub, i dalje pod jakim emocijama nakon svega što se desilo, viče iz publike: ,,Nemogućeeeeee!!!”. Neka kovinska fora. Malo me je blam, a i stiže me sve, umor, nespavanje, stres i dobijam napade anksioznosti i odlazim sa pola svirke kući. Naravno, uspem da se ponovo izgubim u svim tim istim ulicama sa istim zgradama, dok grupice muslimana na uglovima dobacuju. Frka mi je malo i taman kada pomislim – nemogućeeeeee, nikada neću naći put do kuće, nailazim na poznat trg i osećam olakšanje jer sam na domaćem terenu.

Brisel

Još danas smo u mom omiljenom gradu i sutra se vraćamo kući. Da su okolnosti bile drugačije, verovatno bismo u 9h bili u ambasadi i vadili potvrdu zbog gubitka pasoša. Ali srećom, to više nije slučaj. Umesto toga, spremamo se polako za novi dan, doručkujemo i odlazimo u šetnju do grada. Ako vas zanima putopisni deo Brisela, priča je ovde. Kupujemo pomfrit. S majonezom, naravno. Obilazimo naše omiljene tačke ovog grada, Grote markt, grafiti, galerije u uličici Blaesstraat. Svraćamo na trg iza Muzeja Rene Magrit po vafl od čokolade, kod čike iz kombija (nikako ih ne kupujte u samom centru, preskupo je). Odlazimo na kafu i uskoro je vreme da pokupimo klince iz škole. Posle večere, Ivanka i ja idemo u pozorište. Uzbuđena sam jer sam prvi put u pozorištu van Beograda. Šarenolika publika. Na repertoaru je ,,Kalakuta Republic’’ plesna predstava o životu i muzici Fele Kutija. Sa nama su Ivankini prijatelji iz Beograda koji godinama žive u Briselu. Još uvek ih ne poznajem i sramežljivo vodimo opšte razgovore. Predstava je divna, publika mrda u ritmu sa plesačima.

Odlazimo u jednu od najstarijih kafana u Briselu, iza Berze, u Le Cirio. 1909. godine, kafanu je otvorio izvesni Italijan, u Briselu i još nekoliko u ostatku Evrope, ali od svih, ostala je samo ova. Tamo nas čekaju M, Golub i Džejms. Džejms je Irac. Uči srpski. Srbija mu je omiljena zemlja. Dolazi nekoliko puta godišnje biciklom i obavezno svraća u Dunavski plićak. Nekad sam, nekad sa ćaletom ili ćerkom. Cirka i odgovara mu srpski mentalitet. U Plićaku pravi šou sa lokalnim alasima. Priča nam na srpskom svoje dogodovštine iz Kostolca i Kovina. Budući da belgijska piva nemaju manje od 10 posto alkohola, posle nekoliko tura svi postajemo veseliji, opšti razgovori prelaze u debate, a sramežljivi počeci se pretvaraju u nezaboravnu noć. Na moje insistiranje nastavljamo do Le Coq, paba u koji me je Ivanka prvi put vodila kada sam 2008. kročila na belgijsko tle. Upoznajemo Hansa. Hans je Nemac i jako malo priča. Sa nama je, ali je škrt na reakcijama. Pridružuju nam se likovi iz Švajcarske. Jedan od njih je neko i nešto u svetu glume i stavlja Ivanku na spisak za sutrašnju predstavu. Nas dve smo već u stadijumu Edina i Petsi iz Absolutely Fabulous i život je lep.




Sutradan buđenje uz malo jači mamurluk i pakovanje stvari. Odlazimo na aerodorom. Let do Temišvara i naravno, zadržavanje na pasoškoj kontroli, jer je Golubov pasoš zaveden kao nestao, pa dokazivanje identiteta. Ako izgubite pasoš u inostranstvu, prijavite nestanak, a potom ga i nađete, obavezno javite mup-u da ste pasoš pronašli. Rumuni su ga cimali i na pasoškoj kontroli i na graničnom prelazu.

IMG_5225

Nakon deset dana, stižemo kući. Bilo je ovo jedno dugo, duuugo putovanje. Pamtićemo ga po najluđim i najlepšim stvarima koje su nam se desile. Držaće me sve još neko vreme, a dok pišem ove priče, ponovo proživljavam sve trenutke i to su lepe strane ovih putovanja i pisanja o istim. Jer svakim dolaskom kući, moj stari život me vreba da me ponovo smori i zato živela putovanja! A vi, francuska, holandska i belgijska ekipo draga, što ostadoste preko, hvala vam za sve i jedva čekamo reunion 😉

Pozdrav,
Majus

*Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija




0 thoughts on “Razrada u Harlemu i zaključak u Briselu

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *