Pariz, ž tem!




Nisam neko ko veruje u vradžbine i crne magije, ali sve što se desilo pred odlazak na put, za vreme i nakon istog, izaziva sumnju o nekakvom ulasku u zonu sumraka i iskreno se nadam da ću sa prvim zracima sunca, iz nje izaći. Uprkos svemu što se mom dečku, meni i nama uopšte, izdešavalo, putovanje koje ću opisati u narednih nekoliko priča je jedno od luđih koje smo doživeli.

I ove godine, sada već tradicionalno, isplanirali smo odlazak na našu standardnu rutu: Belgija – Francuska – Holandija. Avionske karte preko avio kompanije Ryanair iz Temišvara do Brisela i nazad, kupljene su tri meseca ranije za 10e po osobi (u oba smera). Plan je bio da u deset dana smestimo posetu prijateljima u Briselu, produžimo u Pariz gde se moja R. nedavno preselila, pa na kratko do Holandije i onda da se vratimo u Brisel, kako bismo još neko vreme proveli sa Ivankom i njenom porodicom. Odmah smo kupili autobuske karte između svih gradova i to nas je sve koštalo 90e za oboje. Vozovi su uvek brža i udobnija opcija, ali autobusom je to mnogo jeftinije. Prevoznik Eurolines.




Moje nedaće su počele tačno dve nedelje pred polazak. Ujutru sam išla na posao i dok sam izlazila iz tramvaja ispred zgrade u kojoj radim, pala na led i slomila ruku, što je podrazumevalo nošenje gipsa dve nedelje i strogo mirovanje. Tačno na dan kada sam skinula gips, krenuli smo na put, ali ruka me je i dalje bolela i morala sam još desetak dana, tačno koliko smo na putu, da nosim maramu. Nisam verovala da će bez gipsa biti komplikovanije nego sa, pa sam se zbog užasnih bolova sporo pakovala do kasno u noć, sve do dolaska kombija po nas usred noći. Stigli smo ujutro u 8h u Temišvar. Trebalo je da sačekamo nekoliko sati do poletanja i taman kada je to vreme konačno iscurelo, na tabli se pojavila informacija o odlaganju leta za još sat, a potom za još pola sata, čime se naša agonija mučno produžavala. U Brisel smo stigli kasno popodne, mrtvi umorni, ali umesto da se nakon skoro 40 sati nespavanja odmah skljokamo u krevet, ostali smo sa klincima, a kasnije sa drugaricom i njenim mužem do kasno, uz vino, sir i karte. Da, da, igrala sam karte posle dva’es’ godina.

Drugi dan. Ustajemo, klinci, doručak, pakovanje i odlazak na Brussel noord stanicu odakle hvatamo bus za Pariz. Vožnja traje četiri sata, autoputem se ide. Stajemo samo jednom, u mestu Mons u Belgiji. Divno mi je, malo čitam, gledam kroz prozor, dremnem, slušam muziku iz filma Until the end of the world dok se vozim ka Parizu. Peti Smit piše kako planira sa svojom mlađom sestrom odlazak u Pariz, ostaje prekovremeno na poslu i štedi svaki dolar da otputuju. I otputuju i svašta posle prožive u tom gradu.

16933392_376624446070317_1115299835_n

Stižemo na stanicu Gare routiere gallieni. Metro, linija 3, pa presedanje kod groblja Père Lachaise na dvojku do Nation. Tu nas čeka moja R. Trčimo jedna drugoj kao kad smo bile male. Otišla je pre mesec dana, nesrećna i isceđena od posla i Srbije, sada u Parizu okušava svoju sreću, radi posao iz snova, bavi se naukom i sija. Naredna četiri dana provešćemo zajedno u jednom od najlepših gradova na svetu.

Pariz.

16923545_376623352737093_1023091329_n




Oh, kako nam je samo bilo lepo. Pisala sam o Parizu. Oh la la… Subota je, idemo na Montmartre. Dan ranije, vremenska prognoza je obećavala sunčanih dvanaest stepeni, ali danas to više nije slučaj, čak se ni vrh Ajfelovog tornja ne vidi iz stana sestara Panić, od magle i sivila. Bez kape sam, a napolju je žešće hladno. Nikada nisam nosila kape, osim beretke u ranom detinjstvu, dok je mama još iole mogla da utiče na moje odevne kombincije. Na Montmartre smo i kupiti beretku je takav kliše, ali ta, tako neoriginalna fora mi je još privlačnija i od tog trenutka sam ponosni vlasnik jednog takvog modnog detalja. Sada mi fali samo baget u ruci i fotografija pored platna jednog od slikara na trgu, po mogućstvu da slikom dominira Ajfelova kula. Voilà!

16923868_376623362737092_1846089537_n

Šetamo moja najbolja drugarica, moj dečko i ja. Spuštamo se ulicama do Moulin rouge, do Opere, preko Osmanovog širokog bulevara, tražimo malu verziju Trijumfalne kapije – Porte Saint-Denis. Moj dečko, koga od milošte zovemo Golub, savršeno se uklapa sa još nekoliko desetina istoimenih ptica koje okružuju kapiju. Usput svraćamo na kafu i shvatamo da će nam se putevi ovde razdvojiti: on je dobio temperaturu i moraće kući, a nas dve još uvek nismo završile sa Parizom za danas.

16837887_376623232737105_1528657823_n

Pratimo ga na metro i ubacujemo u voz. Šesticom nastavljamo do moje omiljene tačke u Parizu, tamo gde su se Marlon Brando i Marija Šnajder sretali ispod mosta Pont de Bir-Hakeim. Iz tog pravca prolazimo pored Ajfelove kule, prelazimo ulicu kod Trokadera i nastavljamo još malo napred, sve do novootvorene ruske crkve koja spolja izgleda kao mali zamak iz Aladinove čarobne lampe. Ruska crkva pored Ajfelovog tornja je čist nadrealizam. Iako je Hram Svete Trojice sagrađen kako bi se ojačale rusko – francuske veze, postojale se razne kontroverze oko otvaranja, a zbog netrpeljivosti između Putina i Olanda, Putin je izbegao da dođe u zvaničnu posetu, pa je to ipak učinio – nezvanično. Tog prvog dana završavamo našu turu preko mosta Aleksandra III do Konkorda i vraćamo se kući da se staramo o bolesniku. Jadničak, naredna dva dana provešće u krevetu sa temperaturom koja varira između 37.5 i 39.8.

Sutradan nas budi grozan smrad rakije koji ispunjava ceo stan. Nismo cirkali, rakija je otišla na obloge za pacijenta. Kad sam ja bila mala, baba mi je u čarape stavljala kolutove krompira, da ,,izvuče” temperaturu, pa smo i to primenile. Sve smo isprobale i spasile ga. Ipak smo rešili da je najbolje da terapiju prima preko antibiotika i da odleži i danas. Za razliku od prethodnog dana, sunčano je i mnogo toplije. R. i ja planiramo odlazak u Jevrejsku četvrt – Le Marais i posetu muzeju Carnavalet, gde su Piter O’ Tool i Audrey Hepbern pokušavali da ukradu Čelinijevu Veneru u filmu How to steal a million. Međutim, muzej je zatvoren do 2019. godine zbog renoviranja. U Parizu nećete videti one tipične francuske uličice koje ćete možda prepoznati u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj državi, ali u Jevrejskoj četvrti hoćete i zato ćete verovatno poželeti da satima šetate ovuda. A kada ogladnite, što je neminovno zbog mirisa falafela sa svih strana, svratite na najbolji u gradu, u restoran Mi Va Mi, ili u onaj preko puta. Prepoznaćete ih po dugačkim redovima ispred, ali vredi da sačekate, ako volite dobar falafel. Starija sestra je lokalac u Parizu i kaže da su svi ostali prevaranti.

16933632_376623249403770_1707652767_n

U blizini ove četvrti, u ulici 59 Rue de Rivoli, posetite zgradu u kojoj su na šest spratova smeštene galerije i ateljei tridesetak umetnika. Zapravo se radi o napuštenoj zgradi u koju su se 1999. godine uselili skvoteri i umetnici, a danas u njoj možete pogledati umetničke radove ili prisustvovati svirkama. Detalje o ovom mestu pogledajte na linku.

Nastavljamo put pored trga ispred velelepne zgrade opštine. Kakva zgrada! Mup se nalazi u još lepšoj. Prelazimo jedan od trideset sedam mostova preko Sene i izbijamo ispred Noterdam crkve. Pored je porodilište. Tu je rođena Viki. Ispred Noterdama pravimo seriju naših odvratnih fotografija – selfi sa dva prsta i napućenim ustima. Samo za našu kolekciju. Sa Gijomom treba da se nađemo na kafi, ali čovek kao po običaju kasni, pa imamo dovoljno vremena da se prošetamo pored Sene i zelenih kontejnera sa starim knjigama, posterima Dejvida Bouvija iz sedamdeset i neke, novinama sa naslovnim stranama o smrti Džima Morisona, razglednicama sa likom Delona i Belmonda i hiljadama slika i svačega po čemu bih danima rovarila.

16923806_376623242737104_2035445950_n

Negde na sredini između Noterdama i Luvra, u ulici 5 Rue de Verneuil, nalazi se kuća Serža Gensbura. Svaki put kada sam dolazila u Pariz, zidovi ispred ulaza su bili drugačije okrečeni, iscrtani i ispisani, pa smo tako i tog dana svratile, da vidimo šta ima novo u kraju. Nekoliko metara od Seržove kuće, neko je napravio svoju kuću od dušeka, na trotoaru i ogradio je svojim slikama, od kojih se jedna posebno ističe jer prikazuje zastavu Jugoslavije.

Evo ga i Gijom. Znamo ga godinama. Poljak, rođen u Parizu, uvek nasmejan, na ‘leba da ga mažeš. Nikako mi nije jasno kako R. razume njegov francuski engleski, ali uvek se siti ispričaju. Pijemo kafu u obližnjem kafeu, napolju, rame uz rame sa ostalim gostima. U roku od 15 minuta, zahvaljujući savršenim metro konekcijama i tačnim vozovima, izlazimo negde u blizini Bulonjske šume, gde se nalazi Luj Viton Fondacija. Čitav kraj nam jasno daje do znanja da kvadrat stana u bilo kojoj od usputnih zgrada košta čitavo bogatstvo. A sama zgrada Fondacije je priča za sebe, nastala kao projekat Frenka Gerija – sastoji se od 3600 staklenih panela koji zajedno kreiraju jedra pomoću kojih zgrada menja oblik.

16901888_376630186069743_1877481435_n

Ovde smo samo zbog jedne stvari – u njoj se trenutno održava najpopularnija izložba “Ikone moderne umetnosti. Ščukinova zbirka”. Sva ova dela su prvi put napustila Rusiju, Ermitaž u Sankt Peterburgu i Puškinov muzej u Moskvi. Zbog velikog interesovanja, izložba je produžena još dve nedelje i trajaće do 5. marta 2017, pa ako ste zainteresovani i nađete se u Parizu do tada, svratite. Većinu dela sam videla pre par godina u Ermitažu i veoma se radovala što ću imati priliku da se ponovo susretnem sa meni omiljenim impresionistima, ali bilo je previše ljudi, pa je cela atmosfera više podsećala na vašarsku nego muzejsku. Ali ako odlazite, obavezno kupite karte preko interneta. O detaljima izložbe pročitajte ovde.

16839474_376623256070436_1807400702_n

Poslednji je dan i iako smoren, pacijent se oseća bolje, nema više toliko visoku temperaturu, pa se odlučuje za izlazak. Imamo kupljene karte za muzeje. S prozora se vidi Ajfelova kula, dan je prelep i sunčan. Pratimo R. na posao i odlazimo u Pompidou. Muzej se nalazi u ulici Place Georges-Pompidou, u blizini Jevrejske četvrti, odmah preko puta Srpskog kulturnog centra. Ove godine se održava tačno 40 godina od osnivanja. Dobio je naziv po Žoržu Pompiduu, francuskom predsedniku, a njegovu spoljašnost u obliku broda karakterišu cevi od kojih zelene služe za vodovod, plave za klimu, žute za električne žice, a crvene za kretanje posetilaca. Sa trećeg sprata možete uživati u prelepom pogledu na ceo Pariz, dok u njegovoj unutrašnjosti možete posetiti brojna dela od Matisa i Šagala do Mondrijanija. Celokupan utisak je neverovatan i obavezno ga posetite, čak iako niste ljubitelj umetnosti, sigurna sam da će vam se dopasti. I još jednom, karte obavezno kupujte onlajn, jer ćete tako izbeći kilometarske redove. Takođe, pored muzeja, nalazi se lep trg sa Stravinski fontanom u kojoj se nalazi šesnaest pomerajućih skulptura, crkva okružena velikim muralima i mnogobrojni restorani.

Pompidou nam je pojeo vreme, a da nismo ni osetili, pa nam je za Luvr preostalo samo dva sata. Dva sata za muzej za koji je potrebno dve godine da bi na svako delo bacili pogled od nekoliko sekundi. Golub se nadao da ću ga na brzinu odvesti do najbitnijih eksponata, jer sam već bila. Važi… Jedva smo ukačili Egipat i Grke, malo se promuvali po Napoleonovom apartmanu, izgubili se nekoliko puta, izašli kod francuskih slikara i dok smo pokušavali da nađemo put ka Mona Lizi, vrata muzeja su se zatvorila. Da, radno vreme je do 18h, to mi je promaklo da proverim. Uprkos tome, tog dana smo dostigli čarobnu cifru od dvadeset pređenih kilometara. Samo ludaci poput nas mogu da izaberu jedan dan za dva muzeja u Parizu.




Odlazimo sa R. i Viki na piće. Poslednji put šetamo uz Senu dok se ne izgubimo u podzemlju.

Pariz, ž tem!

*Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija. 

Oh la la…, ukoliko niste pričitali prethodnu priču o Parizu, tekst je na linku.

0 thoughts on “Pariz, ž tem!

  1. Knjiga inspiracija Reply

    Super su mi i ovaj post kao i Oh la la! S obzirom da u 5. mj. idemo na bračno putovanje baš u Pariz, ovo mi je i više nego dobro došlo! Lijepo si dočarala grad i čini mi se da ti je bilo jako zanimljivo 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *