Berlin. B E R L I N (I deo)




Sedim u silent vagonu ICE voza, dok se na pojedinim deonicama krećemo brzinama i do 328km/h. Žalim što je u 18h već mrak, pa se ništa ne vidi kroz prozor. Imam punjač između sedišta i većinu puta sedim sama. Društvo mi prave Bob Dilan i stari pokvarenjak Bukovski, pa mi vreme relativno brzo prolazi.

Stižem u Berlin oko 22h. Osećam ludačko lupanje u grudima. Toliko dugo sam želela da posetim ovaj grad, dugo mu se radovala i već ga jako volela iako sam tek sada, po prvi put na njegovom tlu. Ljuban me zove preko viber-a i ispituje da li sam stigla, kakav je voz, je li brz (opsesija vozovima i šinama :)) i ostalo, ali pola ga ne čujem i gledam oko sebe na koju stranu da se denem. Prethodno sam detaljno proučila mapu i isplanirala da od železničke stanice krenem pešice do hotela na Potsdamer platzu, jer bih tako u dvadesetak minuta obišla sve glavno na tom putu. Ali previše sam umorna i uzbuđena da bih sada vukla kofer, ipak je ovaj dan predugo trajao i odlučujem se za taksi. A i nekako ne stičem utisak da je grad mnogo osvetljen. Pitam taksistu koliko bi koštalo do hotela, kaže 12-13e. Ispalo je 9e. U hotelu sam za nekoliko minuta i čekam Jovanu da stigne svakog trenutka, pa da konačno počne naša berlinska priča.

Prvi dan. Smeštene smo u hotelu Ibis budget na Potsdamer platz-u i metro stanica nam je na svega nekoliko metara. Dok čekamo da se upali zeleno na semaforu, gledamo u parče nečega što je bilo deo, pretpostavljamo, nekada velike i lepe zgrade. Spuštamo se u metro i na stanici vidimo ogromnu fotografiju iz 1873. na kojoj je prikazana železnička stanica iz 1841. godine i koja je, pogađate, uništena za vreme rata. I ovo parčence danas stoji tu da podseti na ludilo koje se odvijalo u prošlom veku.

Ono što mi je ostavilo najjači utisak je upravo to – istorija koja se odvijala ne tako davno, a koja je toliko oblikovala celu Evropu, a pogotovo ovaj grad. Cela ta priča u vezi sa Drugim svetskim ratom, oduvek me je zanimala u svim njenim aspektima. Zato mi je Berlin toliko zanimljiv jer je predstavljao centar jednog takvog dešavanja. Međutim, kada se završetkom rata završio i taj stravični horor, u Berlinu i Nemačkoj se nastavljaju dešavanja podelom zemlje, renoviranjem i obnovom i konačno deljenjem grada famoznim zidom koji ga je punih 28 i slovima dvadesetosam godina, delio na istočni i zapadni Berlin i nosio sa sobom sva dešavanja, intrige i sudbine ljudi na koje jedan zid može da utiče. Zato mislim da je Berlin posebno mesto jer je svedok takvim snažnim dešavanjima koja su se ovde odvijala i uticala na ono što je Berlin danas. Berlin je grad koji se ne razlikuje samo od ostalih evropskih prestonica, već se razlikuje i unutar njega samog. Jer gde god da se nađete, nećete biti sigurni da ste baš u Berlinu. I sigurna sam da će za samo par meseci taj isti Berlin opet izgledati drugačije, jer se u njemu stalno nešto radi i gradi, obnavlja, sređuje… Mislila sam da je kliše, ali stvarno se nekako uvuče pod kožu. I da, jako je bitno da u Berlin idete u proleće i leto, jer su u novembru temperature dostizale i -5C, a mrak se spušta nešto posle 16h, pa tako nisam imala priliku da ga potpuno doživim i uživam u svim njegovim magičnostima. Uprkos tome, budući da se nalazi na ravnom tlu, niske temperature ne sprečavaju Berlince da voze svoje bicikle, šetaju gole gležnjeve, piju pivo iz flaše dok u večernjim satima užurbano prolaze ulicama i sede na ‘ladnom betonu.




Ali da se vratim na sam početak… U metrou smo i kupujemo dnevnu kartu od 7e koja važi za zone A i B, dok samo 60 centi više košta karta i za C zonu, do aerodoroma. Ukoliko planirate posetu muzejima na ostrvu i ukoliko, kao mi, ostajete četiri dana, savetujem da kupite četvorodnevnu kartu koja košta nešto manje od 40e, jer uz nju imate i popust na sve muzeje, ali pošto smo imale druge planove, varijanta sa dnevnom kartom nam je bila najisplativija. Važi za sva prevozna sredstva, a metro linije su otvorene do 3h ujutru. I toliko je dobro uređen javni prevoz, da čak ni ja nisam uspela da se izgubim, iako mi orijentacija nije najjača strana i uvek se zapitam da li je moje levo stvarno levo.

Nakon samo dve metro stanice, stižemo na Pariski trg, ili Parizer Platz ispred Brandenburške kapije. Usput prolazimo rusku (sovjetsku) ambasadu, britansku, francusku i američku. Sve blizu jedna drugoj, što je takođe posledica rata i kasnije podele. Trg je dobio naziv 1814. godine kada je Pruska država osvojila Pariz padom Napoleona i ušla kroz Brandenburšku kapiju, a koja se održala od njenog nastanka 1791. godine sve do danas i predstavlja simbol Berlina. Čini mi se da je ovo jedina tačka u čitavom gradu, na kojoj sam bila sigurna da sam u Berlinu. Ispred Starbaksa, na trgu, prijavljujemo se za Free Walking Tour i kroz petnaestak minuta upoznajemo Saru, Australijanku koja nas vodi u obilazak. Joka i ja je pratimo u stopu i trudimo se da joj budemo što bliže jer je prvih nekoliko minuta jako naporno slušati i razumeti njen jak, australijski akcenat. Ali bila je ok i dosta toga smo saznale, što ću pokušati da prenesem i vama. Tura je besplatna, bakšiš nije obavezan, ali mislim da je simboličnih 5e ok ostaviti vodiču ukoliko ste zadovoljni njime.

15380414_1195959560487934_790141480222873249_n

Na samom trgu, osim ambasada zemalja koje su odlučivale o sudbini Nemačke nakon završetka rata, smešteni su Akademija umetnosti i čuveni Hotel Adlon. Čuven je po tome što u njemu ne odsedaju obični smrtnici – nekada Čarlin Čaplin, Marlen Ditrih, Džozefin Bejker, a danas Obama, kraljica Elizabeta i ostala ekipa. Noćenje košta i do dvadeset sedam hiljada evra. Toliki novac ne mogu ni da zamislim, a još manje da shvatim da ga neko potroši za jednu noć u hotelu koji spolja čak ne izgleda ništa posebno. Hotel Adlon je preživeo bombardovanje za vreme rata, ali nije izdržao njegov sam kraj: žestoku žurku hiljade Rusa, napravljenu povodam ulaska u grad, nakon čega je do temelja izgoreo. Renoviran je i ponovo otvoren 1997. godine.

Turu nastavljamo kroz kapiju. Sa naše desne strane nalazi se sedište Bundestaga – Rajhstag, zgrada parlamenta u koji ćemo Jovana i ja otići sutradan; pravo se proteže ulica koja podseća na Jelisejska polja u Parizu, što svakako ima veze sa Pariskim trgom i njegovim nazivom; dok je levo Spomenik stradalim Jevrejima Evrope. Pred nama se regularno odvija saobraćaj, ali ako se vratimo malo u prošlost, do pre tridesetak godina, na mestu kuda prolaze automobili, zid je razdvajao istočni i zapadni Berlin i sa druge strane se mogao videti samo vrh Brandenburške kapije. Nekadašnje postojanje zida može se lako ispratiti jer je označeno ciglama u putu, celom njegovom dužinom. Ono što sam odmah primetila i što mi je takođe bilo jako zanimljivo, jeste to da svuda postoje podsetnici na ono što se nekada dešavalo. Osim što možemo lako uočiti kuda je išao zid, na autobuskim stanicama, umesto reklama poznatih brendova, okačene su fotografije nacista sa tekstovima i zločinima koje su počinili, da se ne zaboravi i ne ponovi. Na svim značajnim mestima su table sa objašnjenjem šta se tu dešavalo i nalazilo. Pored Rajhstaga, postavljeni su beli krstovi – spomenici građanima poginulih u pokušajima prelaska zida. Čitav grad je kao otvorena knjiga iz istorije i svi čitamo iz nje i učimo u hodu.

Spomenik stradalim Jevrejima Evrope nalazi se na prometnom mestu kuda prolaze političari dok odlaze do Rajhstaga, tuda se kreću turisti, ambasadori i obični građani, mesto se ne može obići i baš je zato tu i postavljeno. Nalazi se na površini od 19 000 m2 i predstavlja lavirint od 2711 betonskih blokova različitih veličina i dimenzija. Blokovi se nalaze na neravnom tlu i ceo koncept je osmišljen tako da, dok hodamo između njih, pruži se osećaj nelagode, dezorijentacije i nesigurnosti i da se današnjem čoveku približi ono što su Jevreji doživeli u Holokaustu. Spomenik je nastao 2005. godine i izazvao je mnoge polemike i kontroverze, a mnogi su bili protiv njega, pogotovo kada je obelodanjena suma od 25 miliona evra, uložena u projekat. Blokovi su premazani sredstvom koje omogućava da se boja lako ukloni, ukoliko se ostavi bilo kakav pisani trag, a u slučaju pucanja i oštećenja, blok se zamenjuje novim. Zanimljiv je podatak da je firma koja je prodala sredstvo otporno na farbu, ista ona firma koja je snabdevala logore gasom kojim su Jevreji ubijani. Po curenju i ove informacije u javnost, izbio je skandal i pomenuta kompanija je vratila novac. Ispod spomenika, nalazi se mali Jevrejski muzej i info centar.

15283911_1195959370487953_6763462079591682987_n

Zaustavljamo se nedaleko od Spomenika stradalim Jevrejima, na parkingu, okruženom stambenim zgradama. Mesto nije ni po čemu posebno, ali tabla pokazuje da se ovde nalazio čuveni bunker u kojem su okončali Führer i Eva Braun. Nemci izgradnjom stanova i parkinga poručuju da život ide dalje, ne pridajući značaj Hitlerovoj jazbini i izbegavajući mogućnost sastajanja današnjih pristalica nacističkog režima. (Preporuka, pogledati film Der Untergang).

img_2392

Topographie des Terrors je istorijski muzej koji se nalazi u ulici Niederkirchnerstrasse, gde je smeštena velika siva zgrada – nekadašnje predstavništvo Gestapa i SS-a u Nacističkoj Nemačkoj. Muzej je delimično otvorenog tipa i posvećen je svim užasima koje su Nacisti počinili, sa elementima onog što će uslediti kasnije, uokvireno parčetom zida duž te ulice, a ulaz u dvorište muzeja je slobodan.

Tura se završava obilaskom nekadašnjeg prelaza Čarli, poznatijeg kao Charlie check-point. Ovo je bio najpoznatiji prelaz između sovjetskog i američkog sektora. Danas je od svega ostala originalna, drvena tabla sa četvorojezičnim natpisom – Napuštate američki sektor, a sve ostalo predstavlja kopiju prelaza, dok su vojnici sa kojima se turisti fotografišu, zapravo pozorišni glumci. Od našeg vodiča se rastajemo na jednom od najlepših trgova – Gendarmenmarkt, kako mnogi tvrde, a čiju lepotu ne mogasmo sagledati od skalamerije potrebne za postavljanje novogodišnjeg marketa. Trgom dominiraju potpuno identične katedrale – nemačka i francuska, sa koncertnom dvoranom u sredini.




Joka i ja nastavljamo dalje naš put preko Babelplatz-a poznatog po nacističkom paljenju knjiga za vreme rata. Mesto je obeleženo staklenim kvadratom na trgu ispod kog se nalaze prazne police. Smenjuju se univerziteti, zgrada opere i muzeji, pojedine zgrade se renoviraju, pola ulice je ograđeno i prokopano. Dolaskom na ostrvo muzeja uočavamo Berlinsku katedralu. Za vreme rata, naravno, potpuno je uništena i renovirana 1993. godine. Ovo je jedna od najfotografisanijih tačaka Berlina i sa svih strana sevaju selfiji. Iskusno molimo Kineskinju pored da nas fotografiše, jer znamo da će izvesti neku akrobaciju samo da fotografija bude dobra.

img_3303

Još uvek je dan i odlučujemo se za posetu tornju. A lepo je pisalo u vodiču: nemojte davati pare za televizijski toranj, popnite se na bilo koju drugu zgradu i uživajte u pogledu… Ali ne, mi smo morale da potrošimo po 13e za pogled koji je sigurno obećavao sa dvesta i nekoliko metara visine. Možda, ako nije magla, a bila je. Ipak se i uz loše vremenske prilike, mogla jasno videti granica između zapadnog i istočnog Berlina, kao da je neko povukao liniju. Zapad je zapad, a istočni Berlin su novobeogradski blokovi, socijalistička gradnja, kockaste zgrade – DDR.

U tom duhu, sledi odlazak u muzej Deutsche Demokratische Republik. Nalazi se na obali reke Špre, iza Berlinske katedrale na ostrvu muzeja. Tu provodimo neko vreme i ludo se zabavljamo. Ne zato što nam je neobično da vidimo kako se nekada živelo u komunizmu, jer sve smo mi to već prošli, nego zato što je muzej interaktivnog karaktera i posetioci učestvuju u njegovom programu i sadržaju, hteli to ili ne. Dok šetamo po muzejskom stanu, tipičnom za to vreme, osećam se kao da sam kod babe i dede u stanu koji je deda dobio od firme jer je bio u partiji. Sve je manje – više isto: tapete, ormani preko celog zida, igračke, isti kuhinjski elementi i sudovi. Ako ste bili na izložbi – Živeo život, onda otprilike možete da zamislite kakav je DDR muzej, s razlikom što se ovde možete provozati u trabantu.

Mrak je davno pao i napolju je prehladno. Odlazimo preko puta muzeja, u pravcu Crvene gradske kuće, do trga na kojem su smeštene crkva Sv. Nikole i lepe zgrade u francuskom stilu i ulazimo u jedan od restorana na kuvano vino – glühwein. Reč koju ćemo svakodnevno upotrebljavati, jer u Berlinu ništa ne prija više od kuvanog vina u hladnim, novembarskim večerima. Pročitala sam da berlinski hipsteri odlaze na ruski disko u Kaffee Burger, kultno mesto gde se organizuju predavanja, pesničke večeri, svirke, pa smo i tamo stigle, ali pošto su otvarali nešto kasnije, nastavile smo sa glühwein-om u baru pored – CCCP-u.

Prvi dan je prošao, hemija je tu. Lako smo pale na Berlin. Nakon četiri dana shvatiću da se Berlin spontano popeo na prvo mesto moje imaginarne liste gradova. Već planiram kada bih mogla da dođem ponovo na proleće ili leto. Bar na vikend. U hotelu smo i jedva čekam sledeće jutro…

Pozdrav,  

Majus




*Posetite FB stranicu za više fotografija

0 thoughts on “Berlin. B E R L I N (I deo)

  1. Knjiga inspiracija Reply

    Divno se bilo prisjetiti svih detalja. Impresionirana sam detaljima koje si spomenula, s obzirom da sam živjela tamo godinu dana pa sam proučila Berlin uzduži popreko, njegovu povijest i kvartove i lifestyle i još puno toga. I mene fascinira njegova povijest radi koje je Berlin danas to što je. A možda najbitnija stvar koju si spomenula je onaj dio: “Jer gde god da se nađete, nećete biti sigurni da ste baš u Berlinu. I sigurna sam da će za samo par meseci taj isti Berlin opet izgledati drugačije, jer se u njemu stalno nešto radi i gradi, obnavlja, sređuje.” Ovo je točno tako 🙂 I ja sam ga opet posjetila prije tjedan dana i ostala sam zapanjena koliko toga se promijenilo i koliko se razvio taj grad u samo godinu i par mjeseci, od kad smo mi otišli. Nevjerojatna je energija Berlina, tko nije bio ne može ni znati. Zaista se razlikuje od svih ostalih europskih prijestolnica <3 Meni će ostati zuvijek u srcu!

  2. Branislav Reply

    Grad kroz koji provejava neka posebna energija. Ostavlja jak utisak na posetioca. Moj boravak je bio u oktobru, kada se temperatura kretala oko 10 stepeni, te je bilo uslova za višesatno špartanje gradom. Nedelju dana sam boravio u Berlinu i preporučujem kupovinu karte za 30 evra koja važi 7 dana za A i B zonu. Boravio sam u Lankwitz-u, delu grada koji je udaljen prevozom od centra oko 20-ak minuta. I ja sam sa orijentacijom na “Vi”, ali saobraćaj je tako dobro organizovan da je lako snaći se. Moj izbor na Muzejskom ostrvu je bila Nacionalna galerija. Divno je upoznati se sa delima nemačkih slikara iz 17-og, 18-og i 19-og veka. U blizini Branderbuške kapije je i pomen obeležje nastradalim Romima. Uznemirujuće… Istočni deo grada ostavlja poseban utisak. Verujem da ćeš nas o tome naknadno obavestiti. Jedva čekam nastavak… 🙂

  3. Andrea Marijan Reply

    Berlin je divan, zaista. I to nije klišej. To je jednostavno tako. Dođeš tamo, prošetaš njegovim ulicama, udahneš taj zrak, vidiš te ljude na biciklima, u šetnjama uz magičnu rijeku Spree… i jednostavno ti se uvuče pod kožu. I on je definitivno grad koji te zove da mu se vratiš. Čim češće možeš 🙂

  4. bundevak Reply

    Sviđa mi se način na koji pišeš i posebno mi se dopada izbor sličica koje lepo prate tekst. Samo tako nastavi! Jedva čekam da i ja posetim Berlin ^^

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *