Zlatiborski okrug

Malo odmaram od Slovenije i čekam sledeće putovanje, a dok se ono ne desi, rubruka ,,Iz Srbije”, vapi da bude obnovljena i objavljena, pa ću se u ovom postu baviti putovanjem koje se desilo pre nekoliko meseci. Naime, nas četvoro, krenusmo autom, put Zlatibora, s namerom da tamo provedemo četiri dana, odmorimo, igramo karte i ne radimo apsolutno ništa, ali nas je put nosio na druge strane, pa na Zlatiboru najmanje vremena provedosmo. 



***

Zlatibor sam poslednji put posetila pre nekoliko godina i teško mi je bilo da poverujem da sam na istom mestu, jer su se za tako kratko vreme stvari znatno promenile. Naselje se izgradilo neverovatnom brzinom, pa je mnogo više kuća i apartmana nego što je onomad bilo. O nesnosnoj gužvi i vašaru u samom centru Zlatibora neću trošiti reči. Oko jezera kafići, muzika sa svih strana… Verovatno zbog praznika, ljudi je bilo više nego inače i sve je nekako vrištalo od neukusa. Zbog svog tog ludila, uglavnom se krećemo okolnim stazama i putevima, manje popularnim, a Zlatibor je dovoljno velik pa se možemo skloniti od onog što nam ne prija. Tek tu bismo shvatili koliko je ova planina zaista lepa i koliko nam priroda daje. Iako sija sunce, sveže je i vazduh je hladan, mazi pluća i bistri misli. Sve vreme razmišljam – prodaj stan, kupi kuću u planini, daleko od svega, imaj baštu i stoku, sadi i proizvodi hranu; živi u šumi, udiši čist vazduh, šetaj, jedi domaći sir, kajmak i budi u kondiciji, zdrava i vitka. Sve tako mislim dok hodamo i gledamo u Tornik sa obrisima snega koji se topi. Za doručak jedemo komplet lepinju i treba je svariti, pa idemo ka spomeniku na brdu Glavudža. Pešačka staza je duga 3km uzbrdo i malo je reći da se borimo jer nas na toj visini šiba vetar i otežava kretanje. Ovo mesto je poznato i kao Ruža vetrova, gde se sudaraju vetrovi sa sve četiri strane i gde se susreću mediternska i kontinentalna klima. Pogled sa vrha je neprocenjiv. Spomen obelisk je podignut u čast streljanim partizanima na Kraljevim vodama i Palisadu 1941. godine, a na spomeniku su ispisani stihovi Vaska Pope. U okolini se nalazi nekoliko klupa za uživanje u pogledu i vazduhu i odmor od hodanja za ove sa slabim srcem. Čari Zlatibora smo doživljavali svakog jutra kada otvorimo prozor apartmana koji smo iznajmili i koji vam toplo preporučujem, jer je smeštaj čist, prostran i povoljan, a saradnja i dogovor sa vlasnikom odlični. I lokacija je idealna – do centra se brzo stiže pešice, a kraj je miran i tih. Ono što sigurno znam je da ću sledeći put ponovo izabrati Zlatibor zbog njegovih lepota, izabraću i isti smeštaj, ali neko drugo vreme. Zato je moj savet da skoknete do tamo na vikend ili preko nedelje, ako imate koji slobodan dan, i da ne čekate svaki put Novu godinu ili neki praznik.

***

U Užicu nisam bila, osim što sam kao mala par puta prolazila tuda i čudila se njegovom geografskom položaju, jer grad u kotlini jednoj devojčici iz Vojvodine, izgleda neverovatno. Parkirali smo auto u centru grada i prošli kroz park sa Nikolom Teslom u sredini. Usput prolazimo pored dva velika murala, jedan na zidu škole, drugi u blizini crkve sv. Đorđa. Obraćam pažnju na arhitekturu i stilove, i ima svega, iz svake epohe – malo secesije, malo komunizma, pa prstohvat orijenta, a sve isprepletano u toj kotlini, nekako haotično i skladno u isto vreme. U stvari, ja sam oduševljena ovim gradom. U svojoj sam zemlji, ali daleko od sredine u kojoj sam odrasla, pa mi je sve zanimljivo i zbog toga mi se toliko dopada.

Titovo Užice. Na Gradskom trgu nalaze se Biblioteka i Narodno pozorište, a do 1991. godine, trgom je dominirao spomenik Maršalu. Sada se nalazi u dvorištu Narodnog muzeja i skoro su se vodile rasprave o tome da li će biti vraćen na Trg ili premešten na Kadinjaču, ali ostalo je na tome. Preko puta i oko trga nalaze se visoke stambene zgrade, tipične za period komunizma, a među njima ističe se zgrada u obliku rakete – hotel Zlatibor, po kojoj pamtim ovaj grad. Iznad zgrada, u brdima, vide se šarene kuće, razbacane, a opet blizu jedna drugoj. Nastavljamo put ka reci Đetinji koja sa Skrapežom i Moravicom, formira Zapadnu Moravu. Ovde je 1900. godine, prva u Srbiji i među prvima u svetu, podignuta hidroelektrana ,,Pod gradom”, u okviru koje se danas nalazi muzej i ceo kompleks predstavlja kulturno dobro od velikog značaja. Iznad hidroelektrane i Đetinje, uzdižu se ostaci nekadašnje srednjovekovne tvrđave iz 14. veka. Uništena je 1863. godine, a ono što je od nje ostalo, danas predstavlja turističku atrakciju Užica.

Ali umesto da se popnemo do nje, potražili smo mesto za kafu. I tako stigli do parka u kojem su smešteni Kulturni centar, Zid mozaik u okviru Gradske galerije i Jokanovića kuća pri Narodnom muzeju Užice. Jokanovića kuća je jedan od retkih spomenika balkansko-orijentalne arhitekture 19. veka i pod nazivom ,,Gradska kuća u Užicu u 19. i početkom 20. veka”, u stalnoj muzejskoj postavci, prikazuje život gradske porodice u periodu oslobođenja od Turske.

Preporučila bih, iako nama tada to nije palo na pamet, odlazak na Kadinjaču, 14km od Užica. Ovde se nalazi Memorijalni spomen – kompleks podignut u čast poginulim borcima 1941. godine. Svi spomenici su proglašeni za nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja, a Tito je prisustvovao svečanom otvaranju. Ako ste ljubitelji ovakve arhitekture, sigurno će vam se dopasti. Ja jesam i malo me je stid što nisam ovo posetila, a onesvešćivala sam se po Baltiku od grandioznosti ovakvih spomenika.

I da, pre nego što odemo iz Užica, ako hoćete na dobru komplet lepinju, svi kažu da je najbolja kod Šuljage. Ovde možete kupiti i ,,pretop’’ koji je svuda poznat kao ,,moca’’ ili ,,moča’’, za pravljenje npr. pečene ćuretine; a dok je jedete možete naučiti užičku azbuku – vodič po azbučnom redu znamenitosti grada.

***





Kada putujete automobilom, što ja skoro nikada ne radim, a nisam ni vozač, dobra stvar je ta što možete krojiti putanju po svojoj volji, zastati usput tamo i ovamo i obići mnogo toga što ste hteli ili niste planirali. Tako nas je u jednom trenutku put odveo u Arilje. Do tada sam sa Ariljem vezivala Danijelu i Slavka, maline i pamučni veš. Sada imam priliku da u njemu i budem. I dalje se tih dana osećam kao Alisa u zemlji brda, pa mi je i ovde taj momenat razbacanih kuća veoma čudan i zanimljiv. Arilje je gradić u Zlatiborskom okrugu i sa svim opštinama ima oko dvadesetak hiljada stanovnika. Nalazi se u slivu Rzava i Moravice. Poznato je po tekstilu upravo zbog toga što su ovde postojale fabrike Kolor i Cveta Dabić, a zaposleni su posle propadanja istih, samostalno nastavili posao, zbog čega je danas i dalje aktivno oko 1500 registrovanih, privatnih firmi koje se bave tekstilom. Takođe, Arilje je najveći izvoznik malina u svetu, a osim malina, kraj je poznat po šljivi, rakiji i jabukama koje su se nakada gajile i više nego maline.

Uži centar se obilazi za kratko vreme, laganom šetnjom, a Slavko, naš domaćin pokazuje nam šta je šta i priča o svom detinjstvu. U samom centru, na malom uzvišenju, nalazi se crkva Sv. Ahilija koja me je zainteresovala svojim izgledom i po kojim podatkom, da bih kasnije malo više istražila. Naime, crkva je dobila ime po episkopu Ahilu iz Kapadokije, poznatom po čudu koje se desilo, kada je potekla voda iz kamena koji je držao u trenutku govorenja istine o Isusu. Umro je 330. godine i mošti su mu prenete na teritoriju današnje Makedonije, a potom na mesto gde se sada nalazi crkva. Druga priča o crkvi u vezi je sa dinastijom Nemanjića. Nastala je u 13. veku kao zadužbina kralja Dragutina Nemanjića i u crkvi se nalaze freske Dragutina, njegove supruge Kataline, sinova (Urošic i Vladislav) i brata Milutina Nemanjića. Sveti Sava je 1219. godine odredio ariljski manastir za centar Moravičke eparhije. Ono što nije toliko poznato, bar meni nije bilo, je da se u ovoj crkvi nalazi freska Plavog anđela koji nije toliko popularan kao Beli anđeo u manastiru Mileševa, ali je jednako impresivan. Vraćamo se u auto i idemo na Rzav. Duž reke, na obali, smešteno je nekoliko plaža (Bosa noga, Urjak, Žuta stena) i nekoliko ugostiteljskih objekata. Stižemo na branu i prelazimo viseći most koji se pomera dok poskakujemo do druge strane obale. Na brdu iznad reke, nalazi se privatna kuća nalik malom dvorcu u kojoj živi akademski slikar Ljubivoje Jovanović, međ’ meštane poznatiji kao Džek. Ukoliko se u Arilju nađete leti, možete prisustvovati manifestacijama ,,Dani maline i tekstila’’ i ,,Arlemm’’. U okviru Arlemma su organizovani letnja škola, koncerti, predavanja, radionice i muzički festivali. U blizini Arilja, možete posetiti i vodenu pećinu.

 

Mislim da je ovo dovoljno da opravda moju tvrdnju da u Srbiji, i u malim gradovima ima bogatog kulturnog sadržaja i zanimljivih mesta koje kriju neke svoje priče.

***

U selo Rutoši između Zlatibora i Nove Varoši, otišli smo u posetu kod rođaka mog dečka. Do kuće u brdu vodi uzan put, a okolo se prostiru planine i izbrazdana brda, sa po kojom kućom i imanjem, senom i kravama. Dočekuje nas domaćin Sreten sa svojom porodicom. Sedamo za veliki sto i stižu slatko, pa rakija, jer je takav red. Vreme je ručka i strina ređa supu, punjene paprike, meso, domaći sir, turšiju. Hleb je vruć, tek izašao iz rerne, a tu je i gibanica. Za kraj, štrudla s makom. Jaooo, pa ne sećam se da sam skoro ovoliko jela sa slašću. Sve što je na trpezi oni proizvode. Posle ručka obilazimo imanje oko kuće. Susrećemo se sa Sretenovim kravama – Šaruljom, Baljom i Vezuljom. Njihovo dvorište se završava zajedno sa liticom ispod koje se prostiru brda, šuma i obnovljen manastir Janja, na ostacima nekadašnje crkve iz 15. veka. Iznad lete beloglavi supovi, a negde ispod nas je njihovo skrovište. Nedavno su, na planini Oštrik, u neposrednoj blizini sela, otkriveni ostaci tvrđave – grada kojim je u 13. i 14. veku vladala porodica Vojinović i koja je bila u bliskom srodstvu sa dinastijom Nemanjić. Spuštamo se autom do manastira i uz pomoć štapova, silazimo u šumu do izvora. Sve mi je beskrajno zabavno i zanimljivo, opijena sam ovim vazduhom i predelima koji nas okružuju. Vraćamo se do kuće da se pozdravimo sa našim domaćinima, Sreten velikodušno ubacuje galone domaće rakije u automobil i odlazimo kao na jajima, da nam se ne prevrne ono iz gepeka.

***

Usput se zaustavljamo na Uvcu, ali je već kasno i brodić koji je jutros otišao u obilazak, sada se vraća i od vodiča dobijamo osnovne informacije o turi. Toliko nam se dopalo da smo se po povratku kući, brzo organizovali i otišli na izlet na Uvac, o čemu sam pisala ranije. Nastavljamo put i prolazimo pored Zlatarskog jezera, i ne možemo da ne zastanemo, jer je toliko lepo. Po veličini je treće u Srbiji, posle Perućca i Đerdapskog jezera. To je veštačko jezero nastalo izgradnjom hidroelektrane Kokin Brod i okruženo je planinama Zlatar i Murtenica.

***

Potpećka pećina je poslednje mesto koje posećujemo na našem kratkom proputovanju ovim delom Srbije. Da bismo stigli do pećine, moramo prvo do sela Zlakusa, između Užica i Požege. Selo je poznato po grnčariji pa na svekih nekoliko metara vidimo male kuće sa izloženim proizvodima od pečene gline. Približavamo se domaćinstvu porodice Guskić koja od 1988. godine poseduje ribnjak sa kalifornijskom pastrmkom. Na putu do pećine, prolazimo pored male, kristalno čiste reke Petnice koja izvire iz pećine i uliva se u Đetinju. Potpećka pećina predstavlja spomenik prirode, a sa visinom od 50m i širinom 12m pri dnu i 22m na vrhu, predstavlja najviši pećinski ulaz u Srbiji. Čak sam čula da samo u Španiji postoji pećina sa nešto višim ulazom, tako da je Potpećka pećina svakako jedinstvena i u Evropi. Dugačka je oko 10km i obuhvata nekoliko dvorana zanimljivih naziva od Šiljate stene, Prolaza nade, Snežane i sedam patuljaka, Don Kihota do Cvijićeve dvorane – po Jovanu Cvijiću koji ju je istraživao 1914. godine. Temperatura u pećini je 9C, obiluje stalaktitom i stalagmitom, a veruje se da je u njoj živeo čovek iz doba neoilta, po predmetima koji su u njoj nađeni. Ako prolazite ovim krajem, obavezno je posetite i imajte u vidu da je pećina otvorena za javnost u periodu od 1. aprila do 31. oktobra. Na sajtu možete pogledati i ostale informacije.

***

I ovde se naše putešestvije završava. Za četiri dana smo dosta toga videli i obišli, iako nam to i nije bio prvobitni plan. Kako se vama čini? Ukoliko biste nešto dodali ili ispričali neku anegdotu i zanimljivost iz ovih krajeva, budite slobodni da ostavite komentar.

Do sledeće priče, pozdravlja vas Majus!




Lajkujte FB stranicu i pogledajte više fotografija.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *