Halštat – Hallstatt




Odluku o odlasku u Halštat, donela sam nakon što je Jungle Tribe izbacio jesenju ponudu i posetu ovom gradiću u Austriji. Nikada nisam čula za njega, ali počela sam da padam na male gradove, ne toliko popularne, a panorama ovog mestašca je namigivala i flertovala sa mnom u toj meri da nije bilo reči o ne-odlasku. Valjda to dođe s godinama. Ranije sam težila megalomanskim prestonicama, a sada sam najsrećnija ako odem u mesto za koje je malo ljudi iz mog okruženja uopšte i čulo. Nakon samo nekoliko metara hoda kroz Halštat, pita me Plemeniti: Kolmar ili Halštat? Ne znam. Kolmar. Ma Halštat. Halštat definitivno. Ne bih da zvuči kao kliše, ali to mesto jeste bajka. Uostalom, fotografije će govoriti same za sebe.

Putovali smo celu noć i stigli ujutru rano. Vožnja autobusom mi ne prija više kao pre. Postaje naporno i sve me boli od čega sam pomalo nervozna i džangrizava. Ali prvo što ugledamo kada izađemo iz busa je prizor sa fotografije. Šareno selo, kuće sa cvećem, jezero, Alpi. Sunčano je i toplo, a vazduh oštar i svež. Muka od teške, neprespavane noći nestaje i hvatam se za kameru da uslikam ovo, jer mislim da mi niko neće verovati da ovako nešto uopšte postoji. Kažu da ovde ne prođe dan bez kiše, ali imali smo sreće.

img_0606

Plemeniti je uzbuđen jer će moći da vežba svoj nemački i krećemo u pravcu Turist info agencije da se malo raspitamo, tj. da se on raspita. Mada nema tu mnogo priče. Mesto je toliko malo da se za desetak minuta može obići uzduž i popreko. Svega hiljadu stanovnika. Ljubazna teta u tradicionalnoj austrijskoj nošnji polako objašnjava gde možemo iznajmiti brod i kako možemo stići do najpoznatijeg vidikovca u Austriji.

Šetamo kroz Halštat. Kuće su poređane jedna do i iznad druge. Drveni krovovi i mnogo cveća. U ovim dole, uz cestu, jedna do druge, nižu se ukrašene prodavnice sa najraznovrsnijim i poprilično skupim suvenirima. Ali ništa kič, sve fino izgleda. Negde na pola Halštata (posle pet minuta hodanja), sedamo u restoran na obali jezera, da popijemo kafu i odmorimo. Koliko je divno vreme! Sunce i Alpi. Konobarica je naša. Kaže da nas ,,razumije”, na Ljubanovo razočarenje, jer se baš nameračio da naruči na nemačkom. Labudovi plivaju uz obalu. Prođe po koji čamac ili kajak. Na nekoliko koraka od restorana, putokaz pokazuje mesto gde se iznajmljuju brodići. Ispred privatne kuće na obali, jednako ukrašene cvećem, viori se opran veš na žici. Čudan dečko, duge čupave kose polako izgovara pravila koja je toliko puta do sada izgovorio, a u vezi sa upravljanjem čamcem. Kao da su ga mama i tata tek probudili i naterali da sedi ispred kuće, smoren da smoreniji ne može biti. Biramo čamac koji liči na onaj iz ’63. kada se Džejms Bond vozi sa svojom cicom u Veneciji. Sat vremena, 20e, znači po pet svako. Vožnju započinju dame. Presrećne smo što jurimo čak drugom brzinom, do druge strane jezera, jer smo iz daljine snimile mali dvorac. Odmah iza sledeće stene, nalazi se drugi gradić – Obertraun, ali se ne zaustavljamo i kružimo okolo, a onda se parkiramo negde na sredini jezera i gledamo u pravcu Halštata. Sa vode sve izgleda još magičnije. Jezero je toliko čisto da se planine, oblaci i kuće ogledaju u njemu.




Nakon tih sat vremena vožnje, nastavljamo obilazak do malog trga – Marktplatz. Tu se nalazi crkva iz 1505. godine, napravljena u kasnogotičkom stilu, dok toranj na njoj datira iz 1320. Crkva je spolja jednostavne arhitekture i veoma lepa i bez nje panorama ne bi bila kompletna. Na uzvišenju iznad trga, nalazi se druga, manja crkva i najlepše groblje koje sam ikada videla. Koliko god to morbidno zvučalo. Grobovi su mali, puni cveća, krstovi sa malim drvenim krovovima izgledaju kao kućice, o svakom centimentru prostora se vodi računa i sve je cakum – pakum, uostalom kao i celo selo. Smrt ovde ne izgleda tako strašno. U maloj kapeli, nalazi se podzemno groblje, sa kosturnicom iz 16. veka – Beinhaus, sa oko 1200 lobanja. O čemu se zapravo radi: groblje je, kao i sam Halštat, toliko malo, da prosto nije bilo mesta da se svi stanovnici sahrane, pa su tako članovi porodica morali da iskopavaju svoje mrtve nakon deset godina, ne bi li na tom istom mestu sahranili druge članove. Lobanje su ostavljali napolju po nedelju dana, kako bi pobelele od Sunca i Meseca, a onda po njima iscrtavali imena, cveće, datum smrti… Ovo je praksa od 1720-ih godina, a najmlađa lobanja je iz 1995. i pripada ženi koja je preminula 1983. U kosturnicu možete ući za 1.50e, ali posle nekoliko sekundi me je uhvatila panika i morala sam vani. Uostalom, više od toga i nije potrebno.

Halštat je inače najpoznatiji po eksploataciji soli, a sam naziv je nastao od keltske reči ,,hal” što znači so. Po nekim tvrdnjama, ovo je najstarije naseljeno mesto, navodno, starije i od Rima. Jedini način da se dođe do sela, bio je sa vode ili strmom, uzanom stazom, a danas, iako to više nije slučaj, motorna vozila su zabranjena od maja do oktobra, u određenim terminima tokom dana. I naravno, zbog svojih lepota, pod zaštitom je Unesco-a. Do rudnika soli i vidikovca može se doći žičarom, za 30e. Nismo baš bili spremni na takav finansijski izdatak, a i želeli smo da se malo zbližimo sa ovom neverovatnom halštatskom prirodom, pa smo odlučili da do vidikovca odemo pešice. Imajte u vidu da je put veoma strm i da do njega ima skoro 900m. Predviđeno vreme je oko 50 min, ali nama se to malo rasteglo na oko sat i po, budući da smo na svakoj klupi odmarali. A na vrhu, prelep pogled. Vredelo je. U restoranu ,,Rudolfsturm” naručujemo kobaje sa kupusom, senfom i divnim hlebom i po pivo. Nazad se opet vraćamo pešice, ali drugim putem. Ova staza je skroz divlja i skoro bez oznaka. Dolazimo do vodopada. Usput NE nailazimo ni na jedan papirić, plastičnu flašu ili kesu.




Do polaska za Beograd treba ubiti još par sati. U Halštat muzej u kome se čuva najveća kolekcija halštatske kulture, nije nam se išlo, jer je napolju bilo tako lepo. Na putu do vidikovca, naišli smo na rudnik soli, ali nismo ulazili, jer smo već bili u onom u Vjelički (Poljska). Muvamo se tu i tamo. Na ulici je grupica ljudi i slavi se venčanje. Osim mlade u venčanici, svi muškarci i sitna muška deca nose kratke bermude sa tregerima, zelene čarape do kolena, cipele i šešire, dok sve žene i devojčice nose duge suknje, bele košulje i prsluke. I svi su fini, pijuckaju vince i tu i tamo zapevaju. Svraćamo na njihovu tradicionalnu štrudlu s jabukama. Odlična je, obavezno naručite. U to doba dana već je gužva, a svi restorani puni, pa malo duže čekamo na uslugu. Primećujemo da na ulicama uglavnom ima Austrijanaca, Nemaca i Azijata. Azijati su toliko oduševljeni ovim gradom, da su čak napravili njegovu kopiju u kineskoj provinciji Guangdong.

img_0755

Poslednjih sat vremena provodimo na klupici na trgu. Na terasi jedne od kuća preko puta za koje bih pre poveravala da služe kao ukras nego da u njima neko živi, sedi stariji gospodin, čita novine. Kosa seda, očešljana na stranu. Košulja i sako, maramica u džepu. Pored, u dvorištancetu kuće, sedi stariji par. Piju vino. Pored nas, prolazi baka, ogrnuta džemperom i nosi štap u ruci. Ide ka njima. Sede i smeju se. Ima divan osmeh. Iz treće kuće u nizu, pridružuje se još jedna komšinica i svi ćaskaju. Opet smeh. Gospodin sa terase izlazi sa suprugom, nose torbu za gitaru i zastaju kod komšija. Svi se pozdravljaju. Gde smo to mi, kao nacija zakazali? Zašto mi je ova scena toliko neverovatna? Hoću da se preselim ovde. Već neko vreme razmišljam da odem iz grada. Želim da živim ovde, da udišem svež planinski vazduh, jedem sir, pijem vino, čuvam krave na Alpima. Da udišem miris cveća i šuma, a ne smrad đubreta ispod prozora.

Dan u Halštatu je brzo prošao. Povratak kući i back to black. Uprkos tome, bolje sam se osećala nego pred odlazak, jer mi je ovaj jedan dan napunio baterije. Ako biste na ovu stranu, možete napraviti lepu turu sa obilaskom Graca i Salcburga.

Pozdrav do sledeće priče,

Majus




*Pratite ponudu Jungle Tribe-a i otkrijte vašu sledeću destinaciju.
*Za više fotografija, posetite FB stranicu.

10 thoughts on “Halštat – Hallstatt

  1. Vulerron Reply

    Majus zna da ispriča priču kao malo ko 🙂 . Samo napred Majo , reportaže su ti sjajne, ja uživam!

  2. Dušan Marjanović Reply

    Blago tebi što si otišla Majus,baš sam i ja želeo tamo ali nisu mi dozvolile obaveze.Da li ste imali noćenja u okviru aranžmana?Super izveštaj i fotografije,uvek je uživanje čitati tvoje reportaže iz Evrope.

  3. mozeci Reply

    Taj brodic je mesto gde sam imao najbolju klopu. Zapalis na sred jezera. Pijes pivo. Blejis. Vrh pogled. Kraljevski!

  4. Lutraki Reply

    Divno napisano, uzivala sam citajuci!! Nadam se da cu i ja ove godine imati ovako lepe utiske, iako se bojim vremenskih (ne)prilika 😉

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Suveniri su preskupi, a cene po restoranima pristojne, kafa, ručak, pivce, kolač, mislim da smo potrošili po 30e sa sve vožnjom čamcem po jezeru i ulaskom u grobnicu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *