Kovin – grad duhova ili…?

Šta sam sve čula na pomen Kovina?
Ludara.
A gde je to?
Kovin ili Kovilj?
Selendra.
Dunav.
Je l’ ceo Kovin u Holandiji?
….

I sve je (pomalo) tačno. Iskreno, nije mi bilo teško kada sam pisala o Parizu, Peterburgu i Istanbulu i kada je trebalo veličinu tih gradova, u svakom smislu te reči, dočarati na najbolji način, koliko mi je teško i izazovno da pišem o jednoj varošici na jugu Banata. Razlog tome je što sam i sama potekla odatle i što sam prvih petnaest godina svog života provela u tom gradiću. Uglavnom sam ga mrzela, ali sada tek vidim koliko su mi taj grad i društvo u kojem sam se kretala, usadili neke vrednosti koje su se kasnije razvijale u dobrom smeru. Ili bar verujem da je tako. Ako ništa drugo, stekla sam prijatelje za života.

Putopis

Ako ste ovde jer vas zanima putopisni deo grada, onda treba da znate da se Kovin nalazi na najjužnijoj tački Banata, na samom Dunavu. Od Beograda je udaljen 50km, od Pančeva oko 30km i od Smederava – 11km. To je mali, vojvođanski grad sa manje od petnaest hiljada stanovnika. Ulice su pod pravim uglom, a kuće mahom stare, ,,švapske”. Najduža ulica, nekada Maršala Tita, sada Cara Lazara, počinje iz pravca Bele Crkve i Vršca i završava se na izlazu iz grada, na putu za Smederevo. Na samom ulazu u Kovin, sa desne strane, nalazi se ogromno bolničko imanje. Za potrebe austo-ugarske vojske, 1912. godine, izgrađene su kasarne koje su u tu svrhu postojale do 1924. Od tada, u njima se nalazi najveća Neuropsihijatrijska bolnica na prostoru Srbije. Poznato je da su bolnice u našoj zemlji u očajnom stanju, ali ova bolnica je odraz nemarnosti vlasti i nemaštine. Uslovi u kojima pacijenti žive, a zaposleni rade su jezivi i daleko od humanih. To je najtužnija slika našeg zdravstva koju sam ja do sada videla, a još tužnije je to što se zaposleni muče da uz pomoć štapa i kanapa, učine to mesto koliko – toliko podnošljivijim za život, pa pored svega, organizuju i kreativne radionice i predstave u kojima pacijenti aktivno učestvuju. Ukoliko ste gledali film ,,Pejzaži u magli”, mogli ste da vidite segmente iz bolnice dok je još i bila u nekakvom stanju. I da, svi statisti su naravno bili Kovinci.

IMG_0460

Inače, pojam udaljenosti u Kovinu i u nekom drugom gradu, nije isti. Moja kuća je u neposrednoj blizini bolnice i do samog centra grada, treba mi petnaestak minuta laganog hoda. To je otprilike razdaljina od moje zgrade na Novom Beogradu do keja na Savi. Na Novom Beogradu, reka mi je odmah tu, preko puta, samo skoknem i tu sam. U Kovinu, to je ooozbiljno rastojanje. Zato svi voze bajseve, jer niko nije lud da pešači čak do centra. Ovde deca prvo nauče da voze bicikl, pa onda tek prohodaju. Celom dužinom grada postoji biciklistička staza. Bicikl je simbol Kovina, pa tako u parku, iza Rimokatoličke (mađarske) crkve, od nedavno postoje dve velike cvetne skulpture u obliku čoveka na biciklu.




scan0032at

Kovin je leti prelep. Cveće i zeleni drvoredi daju živost gradu. U samom centru nalazi se Dom kulture na malenom trgu, pešačka zona sa klupama i tri crkve: Rimokatolička, Rumunska pravoslavna, i nešto dalje, Srpska pravoslavna crkva. U malom parku, blizu ,,Đurine škole” (O.Š.,,Đura Jakšić”) smešteno je spomen – obeležje palim borcima u Drugom svetskom ratu, a u velikom parku, ,,kod Zmajeve” (O.Š.,,Jovan Jovanović Zmaj”), spomenik pilotu Nikolaju Uskovu. Iskoristila bih ovu priliku i zamolila mlade ljude da obuzdaju svoju ljubav prema omiljenom fudbalskom klubu, na način na koji je ispoljavaju, jer spomenici i sveže okrečene fasade kuća koje postoje u Kovinu više od sto godina, nisu zaslužili da na njima pišu takvi natpisi. Razumem ja da je Kovin ,,grobarski” grad i da je ,,Partizan” svetinja, ali nemojmo uništavati svoju okolinu. U Beogradu su fanovi Partizana napravili divne murale posvećene velikim srpskim glumcima, pesnicima i fudbalerima, pa se ugledajte na njih, umesto što ćete uništiti spomenike i fasade kuća glupim grafitima. Uradite to sa stilom.

scan0021abt

Kada prođemo veliki park već smo skoro na izlazu iz Kovina. Na njegovom samom kraju, na malom uzvišenju, nalaze se ostaci nekadašnjeg Starog grada. Na prvi pogled, možda ćete pomisliti kako ovde nema ništa posebno. Ok, tu je neki hotelčić, šumica, par klupa na kojima možete odmoriti u debelom ‘ladu. Ali, možda ne znate da je ovde nekada postojala tvrđava koju su Rimljani napravili još u trećem veku, a u dvanaestom veku, nastaje grad koji tek 1919. godine dobija današnji naziv. Zanimljivo je da su Kovinci, padom Smedereva i upadom Turaka u Banat, pobegli na mađarsko ostrvo u okolini Budimpešte i tamo osnovali srpski grad – Kovin. Tvrđava se ruši 1739. godine i od tada postoje samo njeni ostaci koji se danas ubrajaju u spomenike kulture od velikog značaja.

scan0023abt

Na Starom gradu postoji maketa Dunava, najveća na svetu, na kojoj možete ispratiti ceo njegov tok kroz Srbiju, od ulivanja Tise do brane na Đerdapu. Radi se o projektu koji je nastao šesdesetih godina, uoči izgradnje hidroelektrane ,,Đerdap”. Maketa je napravljena od betona, sa svim preciznim detaljima, uvalama, dubinama, pa je čak i voda tekla kroz maketu. Ovo remek – delo trebalo je da pogleda i Tito lično, ali se to nikada nije desilo, jer nikada nije ni došao u Kovin. Ali ja u to uopšte ne verujem, jer znam da je Stane Dolanc išao u lov sa ortakovim ćaletom, a on, moj ortak, je kao klinac sedeo sa Jovankom u njihovoj kafani u Kovinu. Tako da mi ta priča ne pije vodu. Ali da se vratimo na Stari grad i maketu. Kada obiđete tok Dunava kroz Srbiju, tih 600km u malom, spustite se niz stepenice, do rukavca Dunava – Dunavca. Kovin je zbog reke i mnogih jezera, pogodan za lov i ribolov, pa ćete tako i ovde, na Dunavu, prošetati stazom i posmatrati pecaroše na čamcima. A ako je lepo vreme, uživaćete u pogledu ispred vas, sve dok se ne sudarite sa prizorom napuštenih i propalih, nekada jakih fabrika, sa vaše desne strane. Napravite mali đir i vratite se sa suprotne strane i istim putem nastavite nazad. Usput, obavezno, pre nego što možda rešite da napustite Kovin, svratite ,,Kod Ede”, u kafanu koju sam spomenula pre nekoliko rečenica. To je najstarija kafana koja je uveliko postojala kada sam se ja rodila, a ja nemam malo godina. I klopa je odlična.

scan0038bt

Kada ste već ovde, skoknite do Dunavskog plićaka. Sećate se, pisala sam o tom divnom mestu. Ako ste i vi došli u Kovin biciklom, tamo možete napraviti predah i prenoćiti. Leti, ako se plašite virova u Dunavu, rashladite se na jezeru Kraljevac, Crnoj bari ili Šljunkari. A postojala je do skoro i Ada – ostrvo nasred Dunava, koje priroda svake godine menja, premešta ili ga briše, ali Kovinci su uglavnom tamo, pa se raspitajte kod lokalaca gde se nalazi, kada sledeći put dođete. Ono što retko ko zna, je to da na samo 8km od Kovina, postoji rudnik u jezeru. Nalazi se odmah uz sam Dunav i jedno je od poznatijih pecaroških destinacija na ovim prostorima. 1994. godine je otpočela eksploatacija uglja lignita i godišnje se iskopa 250 hiljada tona. Osim ovoga, jezero je ovde najčistije i voda skoro providna, tako da se leti koristi i kao kupalište. I nikako ne propustite Deliblatsku peščaru. Jedinstvena je u Evropi i predstavlja prirodni fenomen. Prostire se na površini nekadašnjeg Panonskog mora, na teritoriji od 35 000 ha, sa dinama visine od 70 do 197m i stanište je retkih vrsta flore i faune. A osim toga, ovde su se snimali najbolji domaći filmovi, od kojih je najpoznatiji ,,Ko to tamo peva’’. U blizini se nalazi i rekreativni centar ,,Čardak” u okviru kog postoje organizovane ture po Deliblatskoj peščari ili samo svratite sa ćebencetom za piknik. I ne zaboravite da počistite đubre za sobom.

scan0012at

Grad duhova ili…?




Kada pričamo o Kovinu kao mestu za život, o ljudima i energiji, pisala bih danima. Ali onda to niko ne bi čitao, jer su čitaoci nestrpljivi. Kovin uglavnom važi za mrtav grad i svi se žale da se nikada ništa ne dešava. A onda kada im se nešto i servira, nekako su pasivni i mrzi ih da izađu iz kuća. U poslednje vreme, nije baš tako. Ljudi su se uželeli kulturnih događaja. Centar za kulturu je ove godine organizovao ,,Kovinske pozorišne susrete” u okviru kojih su gostovale kovinske, amaterske trupe i glumačke trupe ostalih pozorišta iz Srbije, kao i ,,Kovinsko kulturno leto” u okviru kojeg Kovinci besplatno mogu ispratiti koncerte. Za bioskopske i pozorišne predstave je često slobodan ulaz, a organizuju se i izložbe u galeriji, kao i otvorene filmske projekcije na platnu, na terasi Doma kulture. Nije tako dobro ,,kao pre’’, ali stvari se nekako odvijaju.

12993324_1693542037565482_5499762754845825343_n

Kovin je nekada imao jaku muzičku underground scenu. Ko zna za bendove poput Wild pigs and horses, Horror boogie i Superštajn, zna o čemu ja to, a nema Kovinca koji za to ne zna. Bila sam klinka pa sam dosta toga propustila, ali znam od starije ekipe kojoj sam se divila jer su bili face, obrazovani, informisani, interesantni, slušali super mjuz i od njih se učilo. Ali zakačila sam ,,Piceriju”. Ne znam što se tako zvala, jer se pizza nikada nije služila, kao ni klopa. Tu je visila sjajna ekipa i slušala se dobra muzika i tu su bile naše simpatije i prvi momci. Sećam se, nas nekoliko vapimo da budemo sa njima, a od bednog džeparca imamo celo jedno piće koje posle cevčimo sve do 1h iza ponoći, jer do tada ,,imamo izlaz”. I iako najmlađe, polako uspevamo da se infiltriramo. Godinama kasnije, kada sam u Kovin sve ređe odlazila, grad je bivao isti, a ipak drugačiji. Picerija se ugasila, ljudi su odlazili, neke teške tragedije su odnele neke isto tako dobre i kvalitetne ljude. Ostali su oni što daju veštačko disanje ovom gradu i s vremena na vreme ga oživljavaju svojom kreativnošću. Kovinski humor je nešto po čemu se ovaj grad razlikuje od drugih, kao i ljudi koji ga proizvode. O kovinskim likovima i njihovim delima, toliko se pričalo i prepričavalo, da se više ni ne zna da li su se sve te stvari zaista desile ili su prerasle u legende, što je našem prijatelju, glumcu i reditelju, dalo sjajnu ideju da izrežira predstavu inspirisanu tim pričama. I predstava se stvarno igrala, a pozorište je bilo dupke puno.

13669117_592984787536833_2489744322361565017_n

Super je kada rešim da odem u Kovin na vikend posle milion godina i baš tada dođu svi ljudi koji su svratili do svog Kovina iz neke Holandije, Belgije, Francuske, Austrije, Amerike, Italije i dođu na izložbu slika svoje prijateljice, čija je tema ,,Crazy people, and I am one of them”. Pa, kako drugačije!? Tu se okreću ture, dešavaju fantastični susreti i prave najluđe žurke koje se završe u nečijoj kući do sutradan. Volim te spontane i dobre provode. Ili kao što se desilo proteklog vikenda kada su u Kovinu nastupali Artan Lili i Kanda, Kodža i Nebojša. Na koncert sam došla sa mojom BG ekipom. Nikad manjeg mesta od Kovina, a nikada nisam više prijatelja izgubila na jednom mestu, jer smo svi upali u trainspotting momenat, a delove noći spajali sutradan dok smo sedeli pored vode u ,,Plićaku” i sumirali utiske. I to me teši i nekako mi daje nadu da nije baš sve umrlo, jer vidim da ljudi slikaju slike, prave svoju muziku, glume i stvaraju, a onda se skupi ekipa da sve to podrži i proslavi i što bi Kovinci rekli – da se žešće slabo provedu. I kada odemo u neki grad koji je naizgled mrtav, možda treba da mu damo šansu i zagrebemo površinu, jer se sigurno i tu kriju ljudi koji imaju nešto da kažu.

I da, ne znam koja je fora, ali mislim da ne postoji grad u Holandiji, a da u njemu ne živi bar jedan Kovinac. Biće da je zbog biciklizma ;).

Kao bonus, tekstu prilažem priče i impresije svojih prijatelja. Dok sam ih čitala, osmeh mi je bio oko glave. Hvala vam! Neki od njih i dalje žive u Kovinu, neki su davno otišli negde preko, a neki su samo svratili u Kovin. Ovo su njihove priče i iskreno se nadam da ćete uživati koliko i ja. A tu je i malo kovinskog punk-a, da kovinski zaokružimo priču.



***

Nekada davno pre milion godina postojala je jedna velika zelena površina, na kojoj su obitavali dinosaurusi biljojedi. Oni su rešili da se teritorija na kojoj žive zove Kovin. Živeli su tako što su uzgajali biljke i izvozili u inostranstvo, a one rodove prve klase, ostavljali bi za sebe i svoje goste, kako bi ostavili dobar utisak i totalno uništili svoje turiste! Jer turisti bi posle posete Kovinu, na više od jednog dana obavezno postajali nudisti. Moram da priznam da to i nije tako loše, jer ti u principu i ne znaš šta si radio i sa kim, dok se sutra ne vidiš na fotografiji. Svaka čast za dinosaurusa koji je izmislio telefon, jer se od pre milion godina, pa do sada ništa nije promenilo, osim što su se izgradile dve zgrade! Bolnica i murija. Bolnica na svu sreću radi, za razliku od murije koja bi možda i privela nešto, ali nažalost nema gde! Eventualno možda imaš čast da te privedu na informativni razgovor ako ubiješ kevu i ćaleta :). Hoću da kažem kako kod nas vlada velika tolerancija i kako su svi prekul! Ljudi su divni i intenzivno se druže na nervnoj bazi, jer je u Kovinu sve zasnovano na nervnoj bazi. Ovde se izlazi na nervnoj bazi, sklapaju se brakovi na nervnoj bazi, rasklapaju se na istoj, glasa se na nervnoj bazi, i kada na kraju odeš kod kovinskog iscelitelja, on ti kaže da ti je sve to na nervnoj bazi. Tako i opstajemo, na nervnoj bazi, a da pritom mi toga nismo ni svesni! Pozitivno utičemo na druge ljude, jer oni dok gostuju nisu svesni, i tako se zajedno potpuno predamo čarima ovog našeg malog grada. I to sve na nervnoj bazi, pa dragi gosti, dođite nam opet, nemoj da ste prosti.

Selma, Kovin

***

Kao neko ko je živeo dugo u Kovinu, odlazio iz njega i uvek mu se vraćao, mogu da kažem da postoje izvesne stvari kojih niste svesni dok iz njega ne odete. Pored dragih osoba koje su na prvom mestu Kovin volim zbog: multikulturalnosti, ravnice i Dunava.  Mislim da Kovin ima oko 17 000 stanovnika sa okolnim selima, a u njemu živi 17 različitih nacija. Njegovo razumevanje i otvorenost prema različitim religijama i nacionalnostima mi je često nedostajalo u gradovima demokratske Evrope koja nekad ima više predrasuda od vojvođanske provincije.
Ravnica i Dunav za mene simbolizuju slobodu. Trenutno živim u pejzažu koji je stešnjen između planina i mora i koji je fenomenalan, ali ne možete ni da zamislite koliko mi često nedostaje da vidim ravnicu, za koju se često misli kako je dosadna i lepi plavi Dunav 😉

Dragana, Italija

***

Odnos koji imam prema Kovinu podseća me na odnos koji imam sa svojim roditeljima. Kao što kod svog oca ne podnosim ono što i sama u sebi nosim, tako i u tom gradiću prezirem provincijalnost koja, sigurna sam, čuči negde u meni. Kao što ponekad poželim da prekinem sve veze sa svojom majkom zbog njenog promenljivog raspoloženja, tako i sa Kovinom često raskidam i odlazim od njega ljuta i razočarana tretmanom koji mi je priredio, da bih mu se na kraju uvek vratila jer bez njega ne mogu, jer mi nedostaje…

Šta mi to zapravo nedostaje? Više od svega, nedostaje mi ta gruba i sirova komunikacija, tako tipična za stanovnike tog gradića, taj brutalni smisao za humor koji se retko sreće i teško kapira. Jednom sam u kafiću prisustvovala sledećem razgovoru između šankera i mušterije:

– Šta ćeš da piješ?
– Šta te boli kurac.
– Onda pivo.
– Uzmi i sebi nešto.

Ovo je za mene klasičan primer tolerancije i opuštenosti koja krasi ovaj divan grad. Treba imati na umu da je ovo veoma multikulturalna sredina koja dosta složno funkcioniše u ova sumanuta vremena. Npr. u mom sokačetu, velikoj beloj kući koju su Kovinci prozvali Ciganska ambasada, živi, kako moja mama kaže, najlepši Ciga u gradu. Duhovit je i komunikativan, svaki put se lepo ispričamo. Kaže on meni:”Ej, molim te, nemoj da me zoveš Rom. Mani me tih EU fazona, ja se na to ne odazivam.” Dakle ta mešovitost karakteristična za Vojvodinu, pa onda i Kovin, je nešto što je za nas veoma važno i iskreno se ne sećam da je neko bio isključen iz ekipe ili loše tretiran na nacionalnoj ili verskoj osnovi, posebno ako je imao duvanje.

Kovince nije lako impresionirati. Tamo važe neki drugi parametri za to šta je kul a šta ne, ali ludilo, muda i buntovnost su na ceni. Može tamo da se pojavi vaskrsli Elvis i da mu kažu: ,,Sve je to ok plavooki, ali da li ti znaš da je Joca Krava pokazao srednji prst celoj rodbini i svim zvanicama koje su došle da proslave njegov odlazak u jednogodišnje maltretiranje zvano vojska?” Ili šta je Zlaja rekao kada su ga pozvali na regrutaciju, kakvu je on hipi poruku poslao kada je Srbiju zahvatilo ratno ludilo? Svi imaju stav (mnogi potpuno idiotski) i ako ga nemaš, možeš da se gubiš iz ovog grada.

Ritam tog grada je ritam letnjeg raspusta deteta od 7 godina. Prosto ne znaš šta ćeš sa vremenom, jednostavno ga uvek ima na pretek. U prolazu nalećem na nekog ko je raspoložen za kafu.

– Sedi popij kafu.
– Ne mogu, popila sam 48 od jutros.
– Pa šta? Popij još jednu.
– Pa dobro…

I tako kreće priča o tome ko je šta radio sinoć i kuda uopšte ide ovaj svet. Taj ritam i susreti u kojima pričaš manje – više ono što ti prolazi kroz glavu dok pereš zube pred spavanje, neka rekapitulacija dana i noći puna banalnih detalja je – zašto ne! – nešto što mi ponekad nedostaje jer u gradu u kome živim svi vode neke mnogo ozbiljne razgovore.

Ali i Kovin, kao i svaki mali grad, zna da bude nemilosrdan prema svojim ljudima. Neuspesi se pamte. To je ono kao da ti neko u familiji kaže: “Ej, svi se mi dobro sećamo kad si na babinoj sahrani služio goste i prevrnuo ceo poslužavnik, sedi tu, nisi ti ni za šta”. Druga šansa se tu ne dobija tako lako. A oni koji su drugačiji ili koji jednostavno pruže i najmanji povod za fantastičnu priču neće biti pošteđeni. Većina njih se više ne iznenađuje ako npr. čuje za sebe da se udala/oženio negde u Pirotu ili da je overila/overio u nekom podrumu u Nemačkoj, dok si u realnosti bio kod kuće jer nisi imao love za grad.

Duge letnje dane u hladu lipa treba prekratiti, ali i miris tih lipa je još nešto što mi neretko nedostaje.

Ivanka, Belgija




***

Mnogi iz Kovina nisu rođeni u Kovinu, ja nisam iz Kovina, a rođena sam tamo i živela prva tri meseca svog života.

Nije bilo slučajno, mama je namerno došla iz Prištine da bi me tu rodila i provela leto kod bake u kući, a ne u malom stanu.

Kasnije, jedva sam čekala zimske i letnje raspuste da dođem u svoj drugi grad… ili prvi…
Doživljavala sam ga kao svoj, imala drage ljude i drugare. Uvek bila jako tužna kad je kraj raspusta i vreme da se vratim kući.

Pamtim ga po svemu lepom, po slobodi, divnom osećaju bezbrižnosti, lepim izlascima, prvim iskustvima.

Jelena, Priština

***

Kovin je za mene oduvek bio i majka i maćeha. Dovoljno maćeha da ga mrzim i dovoljno majka da ga jako volim. U ovom gradu je za mene oduvek bilo onoga što mi treba – divnih ljudi i sjajnog provoda. I kada nečega ili nekoga nije bilo, kao da me je grad terao od sebe da jurim okolo, da istražujem, da ne mirujem… i da mu se vratim pa da mu pričam kako je bilo…

Provincija može da te ubije a ako te ne ubije, obogati te i ojača.

Osamdesetih i devedestih sam doživela istovremeno divne i grozne, burne godine u ovom malom gradu. Nikada mi nije bilo dosadno. Toliko inspiracije na jednom mestu: imala sam divne prijatelje, imala sam i u koga da se zaljubim, slušala se sjajna muzika, puno se čitalo i gledali se odlični filmovi na video kasetama groznog kvaliteta. Svi oko mene su ili nešto pisali ili slikali ili svirali u bendu. Bilo je dosta povoda da se protiv nečeg ili nekog pobuniš, da debatuješ, da lupaš glavu kako da promeniš svet i bistriš politiku. Poznate, pitome ulice su ulivale sigurnost, uživali smo u prirodi, u Dunavu, Starom gradu… Zgodno je bilo da u svako doba dana možeš da skokneš do svetog hrama Picerije na čašicu razgovora… A ta Picerija, to je posebna priča… hvala nebesima da je postojala. Ponosno smo dovodili drugare iz drugih gradova u našu Piceriju, na najbolje žurke na svetu… Cvetali smo i kada je sve trulilo.

Sećam se prvog školskog dana srednje škole. Moj drug Buha i ja se malo nervozno zezamo u busu do Smedereva hrabreći jedan drugog da moramo preživeti naredne 4 godine i onda mi on kaže, pre nego što izađemo iz busa:” E, Ves, ma cool, bre… Pa to smo mi – Panonski misionari”. Takvi smo tada bili… Kovinci.

Eto.

I još nešto: ortak iz Barselone kaže pre neki dan: “Od svih ekipa iz ex-YU koje sam upoznao napolju, kovinska je najkulja.” Šta dalje da vam pričam…

Vesna, Holandija

***

Vrelo leto u Beogradu, svaki vikend se trudim da šmugnem negde van grada. Prošli vikend se ukazala idealna prilika za to. Otvaranje izložbe mlade i perspektivne umetnice Selme Stojanović u Kovinu. Selmu sam upoznao preko Maje, autorke ovog bloga i moje velike prijateljice, koja je svoje detinjstvo i školske dane provela u svom Kovinu, na jugu Banata.

Posle posla idem pravac na Pančevački most, gde me čeka taksista iz Kovina, koji je naravno i Majin drugar, jer “u Kovinu se svi znaju”. Delim vožnju sa još dvojicom Kovinaca, koji svakodnevno putuju u Beograd na posao, što je vrlo učestalo, jer se stigne za 45 min. Laprdamo usput, oduševljeni su činjenicom da “turista” dolazi u Kovin. Dočekuju me Majini roditelji, kao da dolazi drug Tito. Klopamo, pričamo o gradu, mojim prvim utiscima i psihijatrijskoj ustanovi po kojoj je Kovin daleko poznat. Uskoro dolazi Golub, Majin momak, pa polako krećemo na izložbu.

Izložba se odigrava u novootvorenom kafiću u centru grada, na glavnom trgu. Slike su se skroz uklopile u atmosferu kafića. Polako se puni mesto, svi zagledaju slike, komentarišu. Ceo Kovin je tu, mlađi, srednji, stariji. Selma pušta Kejva i Bouvija, uskoro će svirka napolju, na živo. Mesto je krcato, ispred je još više ljudi. Ceo Kovin tutnji o večerašnjem “iventu”. Počela je svirka, malo matrica, malo svirka, atmosfera na nivou. Svi Kovinci, kako rezidenti, tako i gastarbajetri koji preko leta pohode rodni grad su jako druželjubivi i prijateljski nastrojeni. Propisno zaglavljujemo u kafiću posle zatvaranja, kako dolikuje događaju za pamćenje.

Ujutru mamurni, okrepljeni jakim doručkom i brufenom, u pratnji Mede, Majinog zlatnog retrivera, idemo cik cak ulicama Kovina da zabadamo na „brzinsku kafu“. Koja je trajala 3 sata, jer kako Golub kaže, to se zove kvalitetna bleja. Navikao sam da za vikend, kada sam slobodan, jurcam da završim stvari po gradu, trčim tamo ‘vamo, a Kovinci su mi ukazali na jako lep način da to vreme treba posvetiti sebi i ljudima oko sebe. Opustiti se i uživati.

Posle kafe smo se uputili na Dunavac, rukavac Dunava, koji doseže do centra grada. Glavnom ulicom se smenjuju stare austro-ugarske kuće i poneka zgrada iz doba socijalizma. Selma nam priča o stvarima koje je inspirišu u Kovinu. Lagano stižemo do vode. Pored ostataka starog utvrđenja, nalazi se marina sa malim plovilima i brdo pecaroša, birtija sa pivom i giricama. Meda se prećaka u vodi. Sa obaloutvrde se vide zapuštena fabrička postrojenja u industrijskoj zoni, koja svedoče o nekadašnjoj ekonomskoj moći ovog grada. Tu je i hotel, maketa Dunava u svom toku kroz Srbiju i lep park.

Vraćamo se ka centru i sedamo na ručak u restoran koji drži otac njihovog drugara, jer “u Kovinu se svi znaju”. Od pola porcije se prenajedamo, jer velike porcije s razlogom nose taj epitet. Opet kvalitetno blejimo, pričamo o istoriji Kovina i svim nacijama koje u njemu žive, lokalnim legendama, rivalitetu sa obližnjim Smederevom. Ne ide me se kući.

Svraćamo do Maje da pokupim stvari i krećemo na bus. Moji domaćini me prate na autobusku stanicu. Nevoljno ulazim u bus, gledam ravan Banat do Beograda, a u daljini Avalu i toranj. Manje u od dana provedenog u Kovinu mi je značilo kao mali godišnji odmor. Grad, izložba, gostoprimstvo, teško je reći šta je ostavilo najveći utisak na mene. Ipak, mislim da su ljudi i njihov način života, smiren i staložen.

Ljuban Plemeniti, Beograd

***

Hvala svima koji su učestvovali u ovom malom, kovinskom projektu. Ilustracije u tekstu, dela su umetnika iz Kovina, Selme Stojanović i Vladimira Komarice. Hvala bendovima Horror boogie, Wild pigs and horses i Superštajn i njihovoj muzici koja je obeležila Kovin, a koja je korišćena u tekstu.

Na FB stranici možete pogledati fotografije Kovina.

Pozdrav,
Majus




34 thoughts on “Kovin – grad duhova ili…?

  1. lapetite123 Reply

    ❤️ Super ste Kovinci! Uzivala sam citajuci tekst, a nekako me je sve ovo podsetilo na Kladovo i kladovsku ekipu od 90.-ih pa na dalje 🙂 ❤️ Majus Bravo Za ideju! Slike i ilustracije su super. ❤️

  2. Igor Nedeljković Reply

    Uživao sam čitajući ovaj tekst. Hvala ti.
    Igor (Horror boogie, Wild pigs and horses)

  3. Nikola Reply

    Jedina zamerka na tekst jeste izostavljanje Enjoy Sarme (srpske PANTERE), ostalo je neverovatno 🙂

  4. bogdan Reply

    lepo je kad neko ima toliko impresija o nasem mestu,lepo zamisljeno i skroz na mestu

  5. Naja Reply

    Majo, Picerija je najpre trebala biti picerija. Lokal je zakupio drugar – kolega moga oca i imao u planu da otvori piceriju, poceo da je sredjuje za tu namenu, a onda, ne znam zbog cega, odustao. Na onim kosinama, na staklu je vec bilo ispisano Picerija. Kasnije je to naravno skinuto, ali je taj lokal ostao Picerija. 🙂

  6. IGOR Reply

    ma super tekst ,ali mislim da ste napravili gresku zato sto niste spomenuli nigde legendarne TORNJEVE BOA MORIA i velikog i MILOSA BERICA, pozdrav od Igora iz TRSTA

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Hvala Igore! Ja sam fan gorepomenutih, a za ostale koji nisu navedeni, super je da ostali Kovinci dodaju u komentaru 🙂 I ne samo o bendovima, već i druge zanimljivosti o Kovinu i kovinskim pričama, a koje nisu u teksu. Veliki pozdrav za Trst!

  7. TeryBell Reply

    Lep text.Ipak je to oslikan period zlatne epohe Kovina i Kovinaca.Urbanijeg dela tadasnje mladezi.Vreme kada je Bijelo Dugme bilo narodna muzika!Ledy Pank:-)
    Vremeplov bi za sve nas koji patimo za onim Kovinom,Kovinom iznad Pa i nad Sd-om,bio jedino resenje…Cin,Semafor i Pink u isto vreme,pored Picerije….joj….
    Od takvih uspomena moze i da se rikne….odoh ja na qnt,kasno je!

  8. Kovinac Reply

    Divan tekst! !!! Majo, ti si tako jedonostavna, a tako posebna. Prava kovinka

  9. Marijana Sogor Reply

    Divno! Veoma je tesko opisati Kovin, a mislim da si ti to zaista prelepo ucinala. Stvarno sam uzivala. 🙂

  10. Vesna Reply

    “I kada odemo u neki grad koji je naizgled mrtav, možda treba da mu damo šansu i zagrebemo površinu, jer se sigurno i tu kriju ljudi koji imaju nešto da kažu.” Ova rečenica mi se posebno dopala. Upravo sam juče posetila jedan od tih “naizgled mrtvih”gradova-Arandjelovac, preporučujem ga svima, kao i mnoge druge manje gradove u našoj lepoj zemlji. Ja sam mišljenja da treba prvo prokrstariti svoju zemlju i upoznati je lično 😀 jer je preeedivna, a tek posle toga se baciti i na istraživanje drugih zemalja. 🙂
    P.S. Sledeći grad u Srbiji koji sam planirala da posetim je Smederevo, a posle tvog teksta i Kovin skače na moju #to visit listu, ionako je blizu Smedereva. 🙂
    P.P.S. Sve pohvale generalno za blog, uživam kad god svratim, hvala ti na tome. 🙂
    Pozdrav iz Kragujevca

  11. Vesna Reply

    Napisah Kg, jer tu trenutno živim i studiram, ali i ja sam iz jednog “malog i naizgled mrtvog grada”-Trstenika, uz koji obavezno ide i ono “kod Vrnjačke Banje” za one kojima geografija naše lepe zemlje i nije baš neki hobi. Samo sam to htela da dodam, pa ako vas put nanese u Rasinski kraj, svratite obavezno i u Trstenik. 🙂
    P.S. I da, beleške Kovinaca posle tvog teksta su me takodje ubedile da jedan lep i sunčan dan u sledećem mesecu odvojim za izlet u Kovin. 🙂

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Vesna hvala ti na komentarima. Znam gde je Trstenik, jer osim što volim geografiju, bila mi je glavni predmet u školi. Slažem se da treba obići sviju zemlju, o tome sam više puta pisala i trudim se da razvijam temu ,,Iz rubrike Srbija…” Mogla bih da napišem tekst o Smederevu, dala si mi ideju 🙂 Veliki pozdrav!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *