Uvac

U prethodnim postovima, najavila sam neka putovanja po Srbiji. Iako se ona već dešavaju, nisam još bila u prilici da pišem o njima i lepotama koje naša Srbija krije. Žalosno je što svi nekako gledamo da otputujemo sa strane, a nismo ni svesni šta sve možemo videti u našoj zemlji i to što je turizam u Srbiji u ovolikoj meri nerazvijen. Zaposleni u agenciji Jungle Tribe su veoma svesni ovog problema i odnedavno su u svoju ponudu uvrstili fantastične izlete vikendom. Uprkos mogućnosti da na ovaj put odemo sami, odlučili smo da organizaciju ipak prepustimo agenciji i dobro se provedemo.




Ovaj post biće posvećen poslednjem putovanju po Srbiji, a destinacija je Uvac. U pitanju je jednodnevni izlet i sa Novog Beograda smo krenuli u 5h ujutru, a već oko 9i30h čekali u čamcu da počne naše krstarenje meandrima. Moram odmah na početku da spomenem dvojicu divnih meštana, braću Luković, Ratka i Radovana, koji su se pobrinuli da nam taj dan bude još zanimljiviji. Vozili nas čamcima, vodili kroz Uvac, pećinu, pričali nam o ovom blagu Srbije i učinili da se osećamo bezbedno.

Uvac je reka koja protiče između Zlatibora i Zlatara. Za potrebe izgradnje hidroelektrane, 1979. godine, reka je pregrađena, a kanjon potopljen i tako nastaje jezero Uvac. Nalazi se na teritorijama opština Sjenica i Nova Varoš, između sela Akmačići i Bukovik. Jezero pripada Specijalnom rezervatu prirode Uvac, predstavlja zaštićeno prirodno dobro od izuzetnog značaja i pod zaštitom je države. Nalazi se na nadmorskoj visini od 985m, dugačko je 25km i duboko do 108m. Ono što ovo jezero čini ovoliko lepim jesu njegovi meandri, a često se kaže da pogled na njih vredi milion dolara.

Osim prelepe prirode, Uvac je poznat i po beloglavim supovima čije se stanište nalazi baš ovde. Beloglavi sup je vrsta lešinara sa rasponom krila i do 3m. Naučnici i istraživači su koristili njihovo letenje za aeronautiku i izradu letelica. Životni vek traje oko 25 godina i za to vreme imaju samo jednog partnera. Pred kraj života kljun im se povija na dole zbog čega ne mogu više da uzimaju hranu i tako umiru. Veoma su važni za ekosistem jer se hrane lešinama i sprečavaju širenje zaraza. Za spaljivanje uginule stoke potrebno je da domaćinstvo izdvoji i do 800e po životinji, pa čak i zakopavanjem lešine, zaraza se širi i zato je uloga beloglavog supa ovde veoma bitna i u ekološkom i u finansijskom smislu. Pre nekoliko decenija, ostalo ih je samo petnaestak, jer su seljaci trovali vukove zbog čestih napada na stoku i zbog toga ova vrsta postaje ugrožena, ali nakon unapređenja zaštite i prehranjivanja, taj broj raste na oko 600 ptica.

Elem, dan na Uvcu bio je ispunjen bogatim sadržajem za nas posetioce i veoma aktivan. Krenuli smo u četiri čamca i vožnja je trajala nekoliko sati sa usputnim stajanjima. Ovde ne važe meteorološke prognoze koje ćete prethodno proveriti, pa je zato potrebno da imate slojevitu i nepromočivu odeću. Kiša, sunce i vetar su se smenjivali sa svakim skretanjem čamca iza sledeće stene. Priroda koju smo tom prilikom upijali je neverovatna. Stene, zelenilo, svež vazduh i hladna voda, refleksije i beloglavi supovi koji kruže iznad nas. I te boje koje se smenjuju sa sijanjem sunca i padanjem kiše moraju da se dožive. Ovakvu prirodu smo do tada samo zamišljali čitajući Tolkina i gledajići Hobite.




Prvo stajalište – Ledena pećina. Duga je 2.5km, a stalna temperatura i leti i zimi je oko 9C. Budući da nije uređena za turističke posete, naše kretanje je funkcionisalo pomoću baterijskih lampi koje smo dobili na samom ulazu. Obišli smo u koloni prvi kilometar i uživali u lepotama nakita koji ova pećina čuva.

Još jedno kulturno dobro koje postoji na Uvcu, a koje se ne može videti, jeste Kameni most na Žvalama. Naime, na ovoj lokaciji se nekada nalazio carski put koji je preko starog kamenog mosta povezivao Sarajevo i Carigrad. Most je sagrađen u 15. veku i podseća na most Mehmeda Paše Sokolovića u Višegradu. Pre početka izgradnje hidroelektrane, most je konzerviran od strane Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kraljevo, nakon čega je potopljen. Sada se ovde mogu videti samo obodi nekadašnjeg carskog puta. Iako se nalazi na dubini od 70m i ne možemo ga videti, ovo saznanje budi u nama čudan osećaj, dok čamcima prelazimo iznad njega.

Da bismo uživali u pogledu na meandre iz perspektive beloglavog supa, potrebno je da se popnemo na jedan od dva vidikovca, i to je naša sledeća stanica. Postoji vidikovac Molitva i Sjenički vidikovac. Mi smo išli na ovaj drugi jer je pogled odatle mnogo lepši. Do tamo vodi put kroz šumu i podrazumeva penjenje uzbrdo koje traje petnaestak minuta. Naporno je, ali nije i nemoguće. Stižemo na tačku odakle se pruža taj čuveni pogled od milion dolara. Ovde se zadržavamo nekih 45min dok napravimo našu omiljenu fotografiju, jedemo sendviče i gledamo u netaknutu prirodu oko nas. Proveravamo da li je ostao neki papirić za nama, trudimo se da ostavimo sve u stanju u kakvom smo zatekli ovo parče zemlje i strmim putem se spuštamo do čamca. Koliko god da je penjanje naporno, spuštanje je još teže jer je zemlja mokra od kiše i samo čekamo da se neko oklizne pa da se skotrljamo svi zajedno, ali to se ipak nije desilo.

Nastavljemo vožnju čamcem do mesta na obali odakle idemo pešice ka najbližem selu Radijevići. Po koja kuća, sunce već peče, krave usput pasu travu, boje su fenomenalne i sve je toliko lepo. Jedino što želim u tom trenutku jeste da imam jednu ovakvu kuću u planini i da odem iz gradske gužve, gde ću se družiti samo sa životinjama i uživati u ovoj prirodi. Dolazimo u etno domaćinstvo Šaponjić, a gazda nas dočekuje sa domaćom rakijom. Nas tridesetoro je u njegovom dvorištu, svi smo našli svoje omiljeno mesto i gledamo na sledeće brdo sa nekoliko kuća i jezerom u sredini, iznad se uzdižu planine, jedna strana je osunčana, a druga pod oblacima. Ukoliko poželite da dođete ovde na nekoliko dana, kod domaćina postoje sobe za izdavanje gde možete prenoćiti. Vraćamo se drugim putem jer nas sa druge strane dočekuju naši meštani i voze nazad do tačke gde smo se prvi put ukrcali.

Oko 18h krećemo sa Uvca. Kiša već počinje da pljušti, ali to nas više ne zanima, jer nas je tog dana vreme ipak odlično poslužilo. Imamo dovoljno vremena da svratimo negde na klopu i u Beogradu smo oko 23h. Napunili baterije i sada možemo lakše da izguramo naredne dane. Bar do sledećeg putovanja.
Pozdrav,

Majus




2 thoughts on “Uvac

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Srbija je mnogo lepo, ali nažalost nedovoljno istražena. A ti pošto više voliš nekomercijalne destiacije, možda ti ova priča da ideju za putovanje po Srbiji 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *