Sarajevo ljepše od Pariza

Kada me je brat pitao da li mi se svidelo Sarajevo, odgovorila sam da mi je ,,ljepši od Pariza”. Pariz je savršenstvo, ali me nikada nije ganulo kao Sarajevo. Želela bih da moja predstava o dvodnevnoj poseti ovom gradu bude verna u tolikoj meri da mi Sarajlije i svi oni koji ga dobro poznaju, ne zamere.

Dok sam se pripramala za odlazak u Bosnu, čitala sam uglavnom o znamenitostima koje treba obići. Plan je bio da za vikend odemo negde blizu i Bosna nam se učinila kao najbolji predlog jer sam odavno želela da je obiđem. Ovaj izlet nije podrazumevao mnogo vremena, para i organizacije. Kada smo stigli, nije postojalo ništa što mi se nije dopalo, a uz to, vreme nas je tako dobro poslužilo. Oduševljeno sam išla kroz Višegrad, Sarajevo, Mostar, a činilo mi se da nisam videla lepšu prirodu od one na putu za Mostar dok smo prolazili Jablaničko jezero, Konjic, Bradinu i išli vijugavim putevima po ozelenelim, krševitim planinama i brdima. Sada kada sam se vratila, zbunjena sam i osećanja su mi pomešana. Pored toga što sam oduševljena svime što smo tamo videli, sarajevskim šmekom, mirisima i duhom grada i tom nekom drugačijom atmosferom koju ne znam kako bih objasnila, a koju nisam ni u jednom drugom gradu doživela, glava mi je puna slika napuštenih sela, uništenih kuća obraslih u šiblje i rupa od metaka i gelera na fasadama. Što duže gledam dokumentarce o tom ratu, čitam statističke podatke, istorijske činjenice, ljudske priče sa sve tri strane, sve manje znam. Pred očima mi iskrsavaju davno potisnute slike iz tog perioda kada se spremam za školu, a na vestima sevaju prizori masakra i prisećam se histerične mame nakon što je tati stigao poziv za mobilizaciju. Ne sećam se više kako je uspeo da izbegne odlazak, ali znam da su te godine bile paklene za sve nas na ovim prostorima, a opet ne toliko paklene kao u Bosni. Jasno mi je samo da se mržnja seje zbog onih koji zavade da bi vladali, da su interesi tih samoživih i glupih ljudi uvek jači od naroda koji na kraju jedini strada i da bi ovaj svet bio jedno mnogo lepše mesto kada ovakav ljudski kalup ne bi postojao.




Priča počinje 1462. godine, kada se Isa-beg Isaković spušta u podnožje Jahorine, Romanije, Bjelašnice, Trebevića, Igmana i Treskavice i gradi prvu džamiju, prvi most preko Miljacke i dvor – saraj. I tako nastaje Sarajevo u kojem će se istorija pisati u vekovima koji dolaze. Za vreme Otomanskog carstva predstavljaće najvažniji grad posle Carigrada, menjaće se dolaskom Austrougarske, a te promene će se najviše odraziti na njegov spoljašnji izgled i arhitekturu. Zatim će 1914. godine, Gavrilo Princip presuditi austrougarskom prestolonasledniku Francu Ferdinandu i njegovoj supruzi, u njihovoj poseti Sarajevu i time će započeti Prvi svetski rat. U vreme Jugoslavije, Sarajevo zadržava duh orijenta i secesije i poprima izgled hladnog komunističkog stila. Naši roditelji odlaze u Sarajevo da se dobro zezaju i kasnije nam prepričavaju kako se tada lepo živelo, kada su svi narodi bili jedno i kada se nije pravila razlika između Srba, Muslimana i Hrvata. 1984. godine u Sarajevu se uspešno odigravaju Olimpijske igre, a onda stižu krvave devedesete i Sarajevo pada pod opsadu od 1992. do 1996. godine. Za to vreme, stradaju civili koje ubijaju svakodnevnim granatiranjem stambenih objekata, bolnica, škola i korišćenjem snajpera, pa je tako svaki prelazak mostova i raskrsnica predstavljao lutriju za pešake. Procenjuje se da je ubijeno preko 11 000 ljudi svih nacionalnosti, uključujući i decu, a ok 50 000 je ranjeno. 16. aprila 2016, ja prvi put odlazim u Sarajevo i to nije nikakav istorijski podatak, ali meni veoma bitan dan, jer posle toliko vekova, upoznajem Sarajevo gde se različite religije i kulture i spajaju i sudaraju.

Naš sagovornik kaže da Sarajevo nije kao što je nekada bilo. Sigurno da nije i nemoguće je nakon svega što je preživelo. Ipak, sačuvao je svoj stari duh, zgrade su obnovljene, ide se napred, ali se ne zaboravlja. Ono u čemu se slaže da je ostalo isto, jeste humor koji je svojstven ljudima ovde, a sprdnja i šala na svoj račun nađe put u najtežim situacijama. I sami smo se uverili da su Sarajlije ljubazni i predusretljivi i to nije ona učtiva ljubaznost koja se sreće na Zapadu, već iskrena i srdačna. Sviđa mi se njegovo poređenje Beograda i Sarajeva: Baščaršija je poput Skadarlije, ulica Ferhadija je Knez Mihailova, a Maršala Tita do Marijinog dvora su Terazije.

U obilazak krećemo od Vijećnice, simbola austrougarskog perioda i jedne od najlepših zgrada u Sarajevu. Nekada se u njoj nalazila gradska uprava, a od 1949. godine je Nacionalna biblioteka. Za vreme opsade Sarajeva, gađana je nekoliko puta i spaljivana, unutrašnjost je potpuno bila uništena uključujući i kompletnu biblioteku koja je između ostalog obuhvatala celokupnu istoriju BiH, kao i knjige stare nekoliko stotina godina. Po završetku rata, njena rekonstrukcija se obavljala u tri etape, zvanično je završena 2014. godine, a sadašnji izgled je identičan onom s kraja 19. veka. Otvorena je za javnost i radno vreme je svakog dana osim ponedeljka, od 10-20h, a cena ulaznice je 5KM. Nemojte napraviti propust kao što sam ja i obavezno je posetite.

Nakon stotinjak metara, probijamo se međ’ golubove na Baščaršijskom trgu i dolazimo do Sebilja – gradske fontane koje u Sarajevu postoje od 1754. godine, a ova pred kojom stojimo je jedina preostala iz 1891. Baščaršija me podseća na mali Istanbul. Osim niza radnji koje su mi najviše odvlačile pažnju svojim nakitom, džezvama i fildžanima, ovde se nalaze i najstarije džamije – Baščaršijska i Gazi Husrev-begova džamija, Gazi Husrev-begova medresa (škola), biblioteka, Gazi Husrev-begov bezistan koji podseća na Kapali čaršiju u Istanbulu, Brusa bezistan sa šest kupola (nekada se u njemu prodavala svila, a danas je muzej), Morića han, Sahat kula, Jevrejski muzej, Stara Pravoslavna crkva. U Baščaršiji smo jeli čuvene sarajevske ćevape (svi su nam preporučili Hodžića, Mrkvu ili Želju, kažu da su tamo provereni i stvarno smo se razbili od klope), pite i burek ispod sača i bosansku kahvu iz fildžana sa rahatlukom.

Na putu iz Baščaršije ka Ferhadija ulici, nailazimo na tačku gde se spajaju Istok – Otomansko carstvo i Zapad Sarajeva – doba Austrougarske. Nižu se zgrade iz tog perioda koje s leve strane seče Ferhadija džamija ispred Hotela Evropa, Katedrala Srca Isusova kao simbol katoličanstva sa desne strane, a malo dalje nalazi se Saborna crkva, jedna od najvećih pravoslavnih hramova na Balkanskom poluostrvu. Odmah pored je vidno oštećen Dom oružanih snaga BiH. U produžetku Ferhadija ulice nalazi se Markale – gradska pijaca iz 1894. godine, još jedan nacionalni spomenik BiH. Na mestu gde se završava Ferhadija, a počinje Maršala Tita, nalazi se Vječna vatra – spomenik žrtvama Drugog svetskog rata.

Kako nastavljamo dalje, austrougarski stil prelazi u socijalistički izgled iz doba ex-Yu i današnji, moderni. U produžetku je naselje Marijin dvor koje je dobilo ime po palati koja se ovde nalazi, a koju je austrougarski grof Augusto Braun sagradio u znak ljubavi prema svojoj supruzi Mariji. Na Marijinom dvoru nalaze se dva velika tržna centra, zgrade Momo i Uzeir, Filozofski fakultet, Parlamentarna skupština BiH, Istorijski muzej BiH, Zemaljski muzej, Avaz Twist kula, Crkva Sv. Josipa i hotel Holiday Inn. Za vreme rata, u blizini ovog dela, nalazila se prva borbena linija i bio je poznat po natpisima ,,PAZI SNAJPER!”. Hotel Holiday Inn je sagrađen za potrebe Olimpijade, a u vreme rata, bio je mesto odakle su snajperisti gađali stanovništvo i gde su bili smešteni svi strani mediji koji su izveštavali o ratu, zbog čega je mnogo puta granatiran. Naselje posle Marijinog dvora pripada Novom Sarajevu i veoma liči na Novi Beograd. Po Sarajevu se na mnogim mestima mogu videti tzv. Sarajevske ruže – rupe od granata na asfaltu koje predstavljaju oznaku i spomen onima koji su na tom mestu poginuli, uokvirene i označene crvenom bojom. Iako se grad oporavio i dalje se mogu videti tragovi rata, napuštene zgrade i rupe od gelera i metaka koje podsećaju na ono što se desilo. Takođe, nije neobično da se groblje i spomenici nalaze u parkovima zbog nedostatka mesta na grobljima.

,,Sarajevka kičma” ili reka Miljacka, prolazi kroz Sarajevo dužinom od 35,9km i uliva se u reku Bosnu, a krasi je dvadesetak mostova koji povezuju Obalu Kulina bana i Obalu Isa-bega Isakovića. Spomenuću Vrbanja most iza Marijinog dvora koji se drugačije zove Most Suade i Olge. U aprilu 1992, održane su demonstracije za mir i Suada Dilberović i Olga Sučić, prve su ubijene od strane snajperista iz Holiday Inn-a. Po njima je most dobio naziv. Na ovom istom mostu, poginuli su i Boško i Admira, sarajevski par koji je želeo da napusti Sarajevo, a slika njihovih zagrljenih tela, obišla je svet. Boško je bio Srbin, a Admira Bošnjakinja i njihov prelazak preko mosta na srpsku stranu bio je dogovoren sa obe strane. Ipak su ih ubili i godinama kasnije optuživali jedni druge. Predstavljali su sinonim sarajevske ljubavi, a ostavljeni su da leže na mostu još osam dana.

Šeher-Ćehajina ćuprija je lep kameni most i predstavlja nacionalni spomenik BiH. Sagrađen je u 16. ili 17. veku i spaja Vijećnicu i Inat kuću. Na mestu Vijećnice, nalazila se kuća koja je pripadala tvrdoglavom Benderiji koji nije dozvolio da mu se sruši kuća, ali je nakon dugo pregovaranja, uz vreću dukata, zahtevao da mu se kuća preseli na drugu stranu Miljacke, ciglu po ciglu, kamen po kamen. I bi tako, a od tada nosi naziv Inat kuća. Danas se u njoj nalazi restoran tradicionalne bosanske kuhinje.

Sledeći most koji je interesantan i po izgledu i po priči koju nosi jeste – Latinska ćuprija. Ovo je najstariji most u Sarajevu, nastao je 1541, a spajao je desnu obalu sa naseljem u kojem su živeli dubrovački katolici, poznati kao Latinluk. U periodu od 1918 – 1992. godine nosi naziv po Gavrilu Principu, jer je baš ovde izvršio atentat na prestolonaslednika i njegovu suprugu. Prvenstveno, Nedeljko Čubrilović je trebalo da izvrši atentat pomoću bombe koja je završila u reci, zbog čega je povorka trebalo da promeni pravac. Ali vozač, Čeh koji nije razumeo nemačku naredbu, nastavlja put pored Miljacke i Gavrilu, koji se tu našao, ukazuje se prilika i on puca u Franca i Sofiju. Na ovom mestu nalazi se Muzej Sarajeva 1878-1918.

Na obali Kulina bana nižu se jedna do druge, zgrade iz perioda vladavine Austrougarske u kojima se nalaze pošta, Gimnazija, Narodno pozorište, Akademija scenskih umetnosti, Pravni fakultet i Muzej – kuća Despića koji prikazuje kulturni život bogate srpske, trgovačke porodice Despić. Kuća je iz 17. veka i takođe je proglašena nacionalnim spomenikom BiH. Preko puta, na obali Isa-bega Isakovića nalaze se dve veoma bitne građevine: Aškenaška sinagoga, po veličini treća u Evropi, sagrađena 1902. godine i Akademija likovnih umetnosti koja se nalazi u zgradi nekadašnje Evangelističke crkve iz 1899. godine i proglašena je za kulturno-istorijski spomenik. Ispred Akademije, nalazi se novi most poznatiji kao Festina lente što znači Požuri polako. Izgrađen je 2012, kao projekat studenata Akademije. Zanimljiv je i Ajfelov most, metalna konstrukcija za koju se veruje da je izgrađena po nacrtima Gustava Ajfela, ali ovaj podatak nigde nije potvrđen, što ne sprečava da se most po njemu zove.

Nedaleko od Inat kuće, nalaze se Franjevački samostan i Sarajevska pivara koje nećete promašiti jer štrče svojom bordo bojom i smeštene su jedna preko puta druge. Uz pivaru se nalaze i muzej i pivnica koje takođe možete obići, a tačna adresa je Franjevačka 6 – 15. U Sarajevu ima još toliko toga. Planirali smo da odemo u Tunel spasa, Svrzinu kuću, kulu Belu tabiju, ali nismo stigli. Možete i u potragu za olimpijskim duhom Sarajeva u Olimpijski muzej ili dvoranu. Preporučuje se vožnja tramvajem kako bi se bolje osetio život grada i lokalnog stanovništva ili pogled sa nekog od brda koji okružuju Sarajevo. U podnožju planine Igman, na površini od 600 hektara, nalazi se Vrelo Bosne, najpopularnije sarajevsko izletište.

S obzirom na to da smo u dva dana stigli i do Višegrada i Mostara, logično je što nismo uspeli sve da obiđemo, ali treba nešto ostaviti i za sledeći put. Možda bismo i uspeli u tome da nismo otišli u Zlatnu ribicu, na ,,jedno piće’’ i ostali tamo narednih šest sati. To samo govori koliko smo se dobro proveli. Zlatna ribica je kafić koji se nalazi iza Marijinig dvora u ulici Kaptol 5. Izgleda kao da ste ušli u bakinu škrinju u kojoj sve vrišti od retro i vintage detalja. Svaki milimetar prostora je potpuno iskorišćen i dekorisan, pa tako prvih pola sata nismo znali gde pre da gledamo. Konobarice su dve preslatke i ljubazne devojke, obučene kao Sara Kej. Služi se Sarajevsko pivo i odlično belo, domaće vino od kojeg nećete imati glavobolju.

Cene su niže nego u Beogradu, a nekoliko puta nam se desilo da, iako smo imali dovoljno para, dok bismo prebirali siću po novčaniku, čujemo od prodavca ili taksiste ,,E, ma nema veze ako nemaš dovoljno”, što nam je bilo čudno kako su tako opušteni. Pred put mi je dosta pomogla rutmapa Sarajeva na kojoj su detaljno označeni svi lokaliteti, a na Baščaršiji postoji Info centar gde besplatno možete preuzeti pravu mapu i od ljubaznog mladića dobiti sve informacije koje su vam potrebne.




Ne znam koliko sam uspela da vam prenesem svoje impresije ovim gradom, ali nekada je teško jake emocije prebaciti u pisanu formu. Ono u šta sam sigurna, ako prvi put odlazite u Sarajevo, jeste to da ćete se susreti sa nečim posebnim i drugačijim, a opet ćete nekako imati potrebu da ga svojatate i osećate se da ste na domaćem terenu. A ako niste dugo bili, vreme je da odete i uporedite današnje Sarajevo sa starim uspomenama.

Uskoro se vidimo u Višegradu i Mostaru.

Pozdrav,

Majus




4 thoughts on “Sarajevo ljepše od Pariza

  1. Svjetski putnik Reply

    Kad si mi ostavila komentar na blogu, nisam ni slutio da si već objavila post. 🙂 Fenomenalan putopis, uspjela si se dotaći i nekih mjesta koja sam ja zaboravio pomenuti u svom putopisu. Sviđa mi se što si predstavila Sarajevo kroz sve istorijske etape. Još jednom da kažem da mi je izuzetno drago što si se tako lijepo provela.

    P.S. Gdje nalaziš ove sjajne ilustracije u zaglavlju postova? 🙂

    • majusnikolicmajus Post authorReply

      Hvala ti veliko i hvala još jednom što si mi pomogao svojim tekstom pred put. Ilustracije kradem sa Pinteresta, nadam se da me niko neće tužiti 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *