Oh la la…

Postoje ti neki gradovi koji nam posebno prirastu za srce, kojima se uvek sa radošću vraćamo i, kao u mom slučaju, ne predstavljaju samo turističku destinaciju, već ih vezujemo za prijatelje koji su nam bitni skoro koliko i porodica i zbog čega se cela stvar podiže na viši nivo. Za mene su to Brisel i Pariz, pa ih nekako ostavljam za kraj, kao poslednje i najteže ispite, i o kojima ne mogu tako lako da pišem, jer su baš toliko zahtevni. Ova tema biće posvećena ,,Gradu svetlosti”, najvećoj inspiraciji velikih umetnika, pesnika, režisera, slikara i nas običnih ljudi.

Moj prvi boravak u Parizu trajao je od 18 – 09h, u januaru, pre nekoliko godina. N. me je sačekala na stanici, bila je ciča zima, mrak je već odavno pao, a ja sam i dalje bila u neverici, jer sam neplanirano iz Brisela otišla tamo. Usledila je petočasovna šetnja koju mi je N. priredila i to je bila najbrža turistička tura u mom životu, posle koje smo obe imale užasnu upalu mišića. Počela je od Trijumfalne kapije, preko Jelisejskih polja (Champs-Élysées), mosta Aleksandru III, Trga Konkord, kroz park, do Luvra, Noterdama, pa uz Senu, do uskih pariskih ulica. Plan našeg kretanja nisam znala, kao pijana, a pomalo kao u nekom bunilu, sećam se da smo u nekom trenutku izašle iz metroa, vidim neku veliku zgradu, neki muzej, prolazimo pored i odjednom – njeno veličanstvo, Ajfelova kula. Znate one scene u filmovima, kada – i bi svetlost…e, pa tako beše i meni. Stvorila se tako iznenada i ostadoh ukopana u mestu. Mom oduševljenju nije bilo kraja, ponavljala sam kao mantru: ,,Pa ovo je diiiivnooo, jao što je leeepo, pa je l’ ovo moguće…”. Prošlo je svega nekoliko dana od Nove godine i grad je sijao. Malo je reći da sam bila zapanjena i očarana.

Sledeći put, otišla sam sa dečkom, na četiri dana i imali smo dovoljno vremena za turističke ture, da bih prošle godine sa najboljom drugaricom, koja je skoro domaća tamo, doživela Pariz uz ,,lokalce” i malo prebacila preko statusa običnog turiste.

P1040456

Svi koji odlaze u Pariz, treba da se opreme udobnom obućom, jer će šetnje trajati satima. Moje patike su se bukvalno raspale na pola od hodanja. Od trenutka ulaska, do trenutka izlaska iz bilo kog parka, prolazi večnost. I ovo ne treba shvatiti kao negativan kontekst, prosto tako je. Sve je ogromno, parkovi, ulice, bulevari, a za sadašnji izgled Pariza zaslužan je Žorž – Ežen Osman. Naime, do sredine 19. veka, Pariz je izgledao isto kao i u srednjem veku, ali je Osman, opterećen pravom linijom, potpuno izmenio izgled grada uvođenjem širokih bulevara. Već sam gore objasnila ,,potez” od Trijumfalne kapije do Noterdama, i ova relacija je vrlo zahvalna jer nema mnogo skretanja, ide se samo pravo, a levo ili desno skrećemo samo ukoliko želimo da legnemo na divno zelenu travu i gledamo u vedro plavo nebo (pod uslovom da su vremenski uslovi idealni). Pariz je najfenomenalniji grad po lepom vremenu, jer nema visokih zgrada, čak postoji posebna regulativa o dozvoljenoj visini zgrada, pa je kontrast boja fantastičan: svuda su velike površine zelene trave sa cvećem i drvoredima, u sredini je Pariz, a iznad plavo, beskrajno nebo, sa po kojim oblakom. Takve slike oduzimaju dah. Ali opet treba znati da su zime veoma hladne, a leta blaga i kišovita. Ipak, najlepše je otići u Pariz leti. Mrak pada tek u 23h, pa dan traje mnogo duže i svakako se svašta može obići i završiti u toku dana.




Za obilazak Ajfelovog tornja i najpoznatijeg groblja – Per Lašez (Cimetière du Père-Lachaise), moj dečko i ja smo odvojili jedan dan i nije nam bilo dovoljno. Groblje je toliko veliko da je za snalaženje neophodna mapa, koja je veoma konfuzna, pa smo tražeći grob Edit Pjaf prepešačili nekoliko puta istu putanju od po par kilometara, i na kraju ga nismo našli. Prvo što turisti traže je mesto gde je sahranjen Džim Morison. Nekada je tu postojala njegova bista, ali su je fanovi oskrnavili, uzimajući njene delove i noseći je sa sobom, pa je uklonjena. Nakon obilaska Oskara Vajlda, Molijera i Morisona, i pokušaja da neđemo Edit Pjaf, prošlo je već pet sati kako se motamo po groblju i već nam pomalo nije bilo dobro. Nakon toga, uputili smo se ka Ajfelovom tornju.

P1040445

Nije na odmet da navedem neke činjenice o tornju: sagrađen je 1889. kao eksponat za Svetsku izložbu povodom stogodišnjice francuske revolucije, a projektovao ga je inženjer Gustav Ajfel. Visoka je 324m, teška 7 300 tona i ima ukupno 1665 stepenica. Na svakih 7 godina, iskoristi se 50 tona boje za farbanje kule, a radi zaštite od korozije. Kad sam već kod brojeva, vreme koje smo mi proveli na tornju je 4 sata. Prvo, tražili smo kartu ,,to the top”. Onda smo išli stepenicama do prvog sprata, malo ispustili dušu, pa odmarali isto toliko, gledajući Pariz ,,kao na dlanu”. Zatim liftom do drugog sprata i tu smo ostali zaglavljeni sigurno 2 sata. Čekali u redu za lift do vrha, da bi nam čika ispred lifta objasnio da smo uzeli kartu samo do drugog sprata. Već sam toliko puta u redu želela da odustanem i odem, jer mi već nije bilo dobro od visine, a kada bih pogledala gore, vrh tornja bi se ljuljao levo – desno, od čega mi je bilo muka i vrtelo mi se u glavi. Ne treba da objašnjavam kako sam se osećala u tom trenutku spoznaje da smo uzaludno čekali za nešto što nisam ni želela. Od tada, uživam u pogledu na toranj sa pristojne razdaljine i sumnjam da ću se ikada popeti.

Nedaleko od tornja, nalazi se moje omiljeno mesto u celom gradu, Pont de Bir-Hakeim, most iz dva nivoa, ukrašen predivnim, starinskim lampama iz 1905. godine – donji nivo je predviđen za pešake i dvotočkaše, a preko vijadukta, prelazi voz na metro liniji 6. Na tom mostu su se sretali Marlon Brando i Marija Šnajder u ,,Poslednjem tangu u Parizu”.

10888525_759192197498008_8566690112803979160_nIdemo dalje, ka sledećem, susednom mostu i prilazimo umanjenoj verziji Kipa slobode, koju su Amerikanci, u znak zahvalnosti, poklonili Francuskoj. Vraćamo se na metro i izlazimo na Montmartre. Penjemo se ka crkvi Sakr-Ker, posmatramo ljude dok sedimo u hladu, gledamo u dimnjake kakvih ima samo u Francuskoj i pokušavamo da nađemo skrovište od turista u nekoj od boemskih ulica, gde su utočište nalazili Lotrek, Renoar, Pikaso, Van Gog, Dali i ostali velikani i gde je cvetala Belle Époque.  Na malom trgu, slikari umazani bojom prave portrete turista koji poziraju, za malim stolovima u restoranima čuje se nešto kao: ,,Un café et un gâteau,s’il vous plaît”, ulični umetnici sviraju na svojim violinama i harmonikama, ispraćaju nas dok se uskim stepenicama spuštamo pored tipičnih francuskih kuća i odlazimo dalje. Prolazimo pored kafića Amelije Pulen, jednog neprimetnog, neuglednog mesta, ni po čemu posebnog i ne zadržavamo se. Tu, odmah iza ugla, svetli Moulin Rouge i svoju šetnju završavamo malo ispod, kod Opere, gde hvatamo metro i idemo kući, jer nas N. odavno čeka, a kiš ne sme da se ohladi.

U celom Parizu, ljudi piknikuju svuda, gde god da ima zelene površine, skupi se ekipa, donesu neki sendviči, grickalice, vino, čaše i uživancija može da počne! Naše omiljene lokacije su bile ispred Luvra i uz Senu, ispod Noterdama. Tu se skupi i mlado i staro, leto je, a nije prevruće, 21h uveče, a još je dan, obrazi rumeni od vina, na licu osmeh, prolaze brodovi Senom, turisti mašu i blicevi sevaju, u vazduhu miriše Pariz! A sutra ne boli glava, jer je vino fino i pitko. I sad dok ovo pišem, smeši mi se brk. Samo da mi je da odem opet, skoro da osećam blagi povetarac koji nam miluje kose i leptiriće u stomaku kao zaljubljenost.




Muzeji. Svake prve nedelje u mesecu, ulaz u sve muzeje u Parizu je besplatan. Osim u periodu od aprila do oktobra, kada karte za Luvr koštaju oko 12e. Savet je da dođete pre 9h, jer su redovi kilometarski. Luvr se može obići za nedelju dana i uživati u delima iz perioda pre 1848. godine. Moj omiljeni muzej, Le musée d’Orsay, pored toga što poseduje najvredniju kolekciju impresionista, nalazi se u prelepoj zgradi nekadašnje železničke stanice Orsej, sa dva velika sata. Moja topla preporuka svima. Pompidu je muzej moderne umetnosti i nalazi se u interesantnom delu grada gde se spajaju katedrale iz srednjeg veka sa modernom arhitekturom, muralima i grafitima, a u blizini je Jevrejska četvrt. Mi smo imale sreću da u vreme naše posete Parizu, obiđemo izložbu ,,Jednom davno Orient Express” i prođemo kroz kupee čuvenog voza u kome su snimljeni kadrovi ,,From Russia with love” i ,, Murder on the Orient Express”.

P1040626

Ono što meni nikako nije išlo od ruke je snalaženje u metrou. Za razliku od mog dečka koji se u njegovim ranijim posetama Parizu snalazio pomoću šolje za kafu sa odštampanom minijaturnom mapom metroa, ja sam nekako uvek uspevala da odem na pogrešnu stranu. Iskreno, nisam se ni trudila da naučim. Ali zahvaljujući metrou, mogu se napraviti neverovatne kombinacije i veoma brzo se može stići sa jednog na drugi kraj grada. Pa smo tako u jednom trenutku na Bastilji, tj. onome što je nekada bila, šetamo trgom i prolazimo pored najstarije kuće iz 11. veka, onda pomoću metroa, u sledećem trenutku sedimo u najlepšem parku u Parizu – Jardin du Luxembourg, zatim buržujskim krajem idemo ka Pravnom fakultetu i Panteonu gde su sahranjeni Viktor Igo i Marija Kiri. Onda prolazimo pored kuće Serža Gensbura u blizini Sene, jedemo najbolji sladoled u gradu iza Noterdama, obilazimo zamak u Vansenu, nekadašnji zatvor u kom je kaznu služio Markiz de Sad, a onda hranimo patke i guske u šumi Bois de Vincennes, na istoku Pariza. Kad smo već toliko obišli pomoću metroa, treba spomenuti da je nedeljna karta oko 20e i broj vožnji je neograničen. Da nije tako, sumnjam da bih bilo šta od ovoga videla.

Karte za prevoz mogu biti najskuplje, zato je dobro da se napravi najbolja varijanta i kupi karta za nekoliko dana, a Pariz je toliko veliki da ga je nemoguće prepešačiti. Cena pojedinačne karte za zonu u samom Parizu, je 1.5e, a za zonu van Pariza, 2.5e. Što se tiče klope, najbolje je hranu kupovati u marketima, praviti sendviče i nositi ih sa sobom. Divno je jesti napolju (naravno ako je lepo vreme). Kafiće i restorane valja izbegavati u turističkim zonama i ići u delove grada gde nema turista. Onaj najlepši sladoled u gradu, iza Noterdama je malo skuplji, 3.5e po kugli, 5e – dve, ali vredi svaki cent i zove se Le Flore en L’ile. I umalo da zaboravim drugu omiljenu lokaciju, a to su zeleni kontejneri pored Sene na kojima se prodaju stare knjige, vintage razglednice, stare novine, ploče i suveniri.

10268531_727429454007616_3767445627369402711_n

Neka mi oproste sva divna mesta kojih ima tako mnogo, a koje nisam spomenula, ali to ostavljam svima koji odlaze u Pariz, da obiđu, dožive i osete. U Pariz ću ponovo otići u februaru 2017, a tekst o tome čitajte ovde.

.

P.S. Hvala mojoj BFF što mi je pomogla u pisanju, njeno poznavanje Pariza je zlata vredno :)!

*Na FB stranici možete pogledati više fotografija.




5 thoughts on “Oh la la…

  1. sonja sole Reply

    Jaooooo pa ja sada moram da odem u Pariz sto pre 😊 diiiivno si napisala…

  2. Pingback: Ленинград – Санкт-Петербу́рг | majusnikolicmajus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *