Oh la la…

Postoje ti neki gradovi koji nam posebno prirastu za srce, kojima se uvek sa radošću vraćamo i kao u mom slučaju, ne predstavljaju samo turističku destinaciju, već ih vezujemo za najbliže prijatelje koji u njima žive. Ovaj tekst biće posvećena gradu svetlosti, najvećoj inspiraciji velikih umetnika, pesnika, režisera, slikara i nas običnih ljudi.

Prvi put

Moj prvi boravak u Parizu trajao je od 18h popodne do 09h ujutru, u januaru, pre nekoliko godina. Sestra moje bff (koja će se nekoliko godina kasnije i sama preseliti u taj grad), sačekala me je na stanici, bila je ciča zima, mrak je već odavno pao, a ja sam i dalje bila u neverici, jer sam neplanirano iz Brisela došla u Pariz. Usledila je petočasovna šetnja koju mi je Naki priredila i to je bila najbrža turistička tura u mom životu koja se završila strašnom upalom mišića.

Počela je od Trijumfalne kapije, preko Jelisejskih polja (Champs-Élysées), mosta Aleksandru III, Trga Konkord, kroz park Oranžeri, do Luvra, Noterdama, pa uz Senu, do uskih pariskih ulica. Plan našeg kretanja nisam znala, kao pijana, a pomalo kao u nekom bunilu, sećam se da smo u nekom trenutku izašle iz metroa, predamnom se ukazala ogromna zgrada, muzej, a onda kako se približavamo platou, odjednom se pojavi i njeno veličanstvo, Ajfelova kula. Bila je noć, a ona je toliko svetlela. Naki me nije upozorila da idemo ka tornju, pa sam ostala ukopana u mestu. Mom oduševljenju nije bilo kraja, ponavljala sam kako je sve diiivno, wooow, kako je leeeeeepooo, i sve u tom stilu. Tada čak nisam ni imala fotoaparat, pa tako nemam nijednu fotografiju. Samo nekoliko video zapisa mojom lošom kamerom na starom telefonu. Prošlo je svega nekoliko dana od Nove godine i grad je sijao. Malo je reći da sam bila zapanjena i očarana.

Često se setim i kada smo moja bff i ja maštale još u srednjoj školi, kako ćemo kada porastemo, zaposlimo se i zaradimo svoje plate, otići kod njene sestre u Pariz i to avioooonom. Koliko nam je tako nešto u tom trenutku bilo nedostižno i koliko smo samo maštale o tome. Kasnije sam imala priliku da više puta posetim Pariz, ali nikada neću zaboraviti taj prvi susret.

Turistički obilazak

Prvo pravilo kada stignete u Pariz – ponesite udobnu obuću, jer šetnje ovde traju satima. Moje patike su se jednom bukvalno raspale na pola od hodanja. Sve je ogromno u Parizu, parkovi, ulice, bulevari, a za sadašnji izgled Pariza zaslužan je Žorž – Ežen Osman. Do sredine 19. veka, Pariz je izgledao isto kao i u srednjem veku, ali je Osman, opterećen pravom linijom, potpuno izmenio izgled grada uvođenjem širokih bulevara.

Najbolje je da prvi dan iskoristite za najpopularniju rutu, od Trijumfalne kapije do Noterdama. Ovaj potez je najzahvalniji jer ćete sve vreme ići samo pravo i usput obići sve što sam gore navela. Ako ste u Parizu leti, uživaćete jer je u to doba najlepši. Budući da postoji posebna regulativa o dozvoljenoj visini zgrada, kako se ne bi narušavao izgled Ajfelovog tornja, jako je malo visokih objekata. Najbolja stvar kod leta u Parizu je i ta što mrak pada tek u 23h, tako da ćete imati dovoljno vremena za sve.




Groblje

Cimetière du Père-Lachaise je najpoznatije groblje u Parizu, Francuskoj, Evropi. Na njemu su sahranjene poznate ličnosti i imućne porodice. Kada sam u Parizu bila sa mojim dečkom, zaglavili smo na njemu nekoliko sati. Mapa koju smo imali bila je jako konfizna, pa smo dosta lutali i mnogo hodali. Slučajno ili uz pomoću znakova na putu, uspeli smo da pronađemo mesta na kojima su sahranjeni Molijer, Oskar Vajld i Džim Morison.

Morisonu ne jenjava popularnost ni nakon smrti, pa je tako na njegovom grobu uvek najveća gužva. Fanovi ostavljaju poruke, cveće, igraju uz njegovu muziku, lepe žvake (to mi je grozno) i pokušavaju deo njega da ponesu sa sobom, pa skrnave spomenik koji je na kraju morao biti zamenjen drugim.

Ajfelov toranj

Toranj je sagrađen je 1889. godine kao eksponat za Svetsku izložbu povodom stogodišnjice francuske revolucije, a projektovao ga je inženjer Gustav Ajfel. Visok je 324m, teška 7.300 tona i ima ukupno 1665 stepenica. Na svakih 7 godina, iskoristi se 50 tona boje za farbanje kule, radi zaštite od korozije. Vreme koje smo mi proveli i nepovratno izgubili na tornju je 4 sata. Prvo, tražili smo kartu do vrha. Onda smo išli stepenicama do prvog sprata, malo ispustili dušu, pa odmarali isto toliko, gledajući Pariz kao na dlanu. Zatim smo liftom otišli do drugog sprata i tu smo ostali zaglavljeni sigurno 2 sata. Čekali u redu za lift do vrha, da bi nam čika ispred lifta objasnio da smo uzeli kartu samo do drugog sprata. Već sam toliko puta u redu želela da odustanem i odem, jer mi već nije bilo dobro od visine, a kada bih pogledala gore, vrh tornja bi se ljuljao levo – desno, od čega mi je bilo muka i vrtelo mi se u glavi. Ne treba da objašnjavam kako sam se osećala u tom trenutku spoznaje da smo uzaludno čekali za nešto što nisam ni želela. Od tada, uživam u pogledu na toranj sa pristojne razdaljine i sumnjam da ću se ikada ponovo popeti.

Mostovi, Kip Slobode, Montmartre

Nedaleko od tornja, nalazi se moje omiljeno mesto, Pont de Bir-Hakeim, most iz dva nivoa, ukrašen predivnim, starinskim lampama iz 1905. godine – donji nivo je predviđen za pešake i dvotočkaše, a preko vijadukta, prelazi voz na metro liniji 6. Ispod ovog mosta, Marlon Brando i Marija Šnajder su se sretali u Poslednjem tangu u Parizu.

Idemo dalje, ka sledećem, susednom mostu i prilazimo umanjenoj verziji Kipa slobode, koju su Amerikanci poklonili Francuskoj, u znak zahvalnosti za mnogo veći Kip slobode koji su Francuzi poklonili Amerikancima 1886. godine. Kip slobode koji krasi ostrvo Elis u Njujorku, napravio je Francuz August Bartoldi iz Kolmara. Unutrašnju konstrukciju izgradio je tvorac Ajfelovog tornja, Gustav Ajfel.

Vraćamo se na metro i izlazimo na Montmartre. Penjemo se ka crkvi Sakr-Ker, posmatramo ljude dok sedimo u hladu, gledamo u dimnjake kakvih ima samo u Francuskoj i pokušavamo da nađemo skrovište od turista u nekoj od boemskih ulica, gde su utočište nalazili Lotrek, Renoar, Pikaso, Van Gog, Dali i ostali velikani i gde je cvetala Belle Époque. Na malom trgu, slikari umazani bojom prave portrete turista koji poziraju, za malim stolovima u restoranima čuje se nešto kao: ,,Un café et un gâteau,s’il vous plaît”, ulični umetnici sviraju na svojim violinama i harmonikama, ispraćaju nas dok se uskim stepenicama spuštamo pored tipičnih francuskih kuća i odlazimo dalje, jer skrovišta nema. Ovo mesto su sada zauzeli turisti i sve je njima podređeno.

Prolazimo pored kafića Amelije Pulen, jednog neprimetnog, neuglednog mesta, ni po čemu posebnog i ne zadržavamo se. Tu, odmah iza ugla, svetli Moulin Rouge i svoju šetnju završavamo malo ispod, kod Opere, gde hvatamo metro i idemo kući, jer nas Naki odavno čeka, a kiš ne sme da se ohladi.

Piknik

U celom Parizu, ljudi piknikuju svuda, gde god da ima zelene površine, skupi se ekipa, donesu neki sendviči, grickalice, vino, čaše i uživancija može da počne! Naše omiljene lokacije su bile ispred Luvra i uz Senu, ispod Noterdama. Tu se skupi i mlado i staro, leto je, a nije prevruće, 21h uveče, a još je dan, obrazi rumeni od vina, na licu osmeh, prolaze brodovi Senom, turisti mašu i blicevi sevaju, u vazduhu miriše Pariz! A sutra ne boli glava, jer je vino fino i pitko. I sad dok ovo pišem, smeši mi se brk. Samo da mi je da odem opet, skoro da osećam blagi povetarac koji nam miluje kose i leptiriće u stomaku kao zaljubljenost.




Muzeji

Svake prve nedelje u mesecu, ulaz u sve muzeje u Parizu je besplatan. Osim u periodu od aprila do oktobra, kada karte za Luvr koštaju oko 12 evra. Savetujem da karte uvek kupite onlajn i tako izbegnete kilometarske redove, a ako ste smislili da u Luvr odete kada je ulaz besplatan, onda najbolje da stignete pre 9h i zauzmete svoje mesto u još uvek kratkom redu. Luvr je ogroman i biće potrebno nedelju dana da biste videli sva njegova dela. zato napravite plan za jedan dan i planski obiđite ono što vas zanima. U ovom muzeju se uglavnom nalaze dela iz perioda pre 1848. godine.

Moj omiljeni muzej, Le musée d’Orsay, pored toga što poseduje najvredniju kolekciju impresionista, nalazi se u prelepoj zgradi nekadašnje železničke stanice Orsej, sa dva velika sata. Moja topla preporuka svima. Pompidu je muzej moderne umetnosti i nalazi se u interesantnom delu grada gde se spajaju crkve iz srednjeg veka sa modernom arhitekturom, muralima i grafitima, a u blizini je Jevrejska četvrt.

Prilikom jedne posete Parizu, imala sam sreću da obiđem izložbu ,,Jednom davno Orient Express” i prođem kroz kupee čuvenog voza u kome su snimljeni kadrovi From Russia with love i Murder on the Orient Express.

Metro

 

Ono što meni nikako nije išlo od ruke je snalaženje u metrou. Za razliku od mog dečka koji se u njegovim ranijim posetama Parizu snalazio pomoću šolje za kafu sa odštampanom minijaturnom mapom metroa, ja sam nekako uvek uspevala da odem na pogrešnu stranu. Tada nisam toliko putovala i uglavnom sam išla sa nekim ko se dobro snalazi, pa se nisam ni trudila da naučim. Sada već mogu slepa da vas vodim. Zahvaljujući metrou, do najudaljenijih tačaka stići ćete očas posla i poštedeti svoje odveć umorne nogice. U jednom trenutku ćete šetati oko Bastilje, a već u sledećem možete sedeti u najlepšem parku u Parizu – Jardin du Luxembourg. Posle parka, prošetajte buržujskim krajem, prođite trgom ispred Pravnog fakulteta i Panteona u kom su sahranjeni Viktor Igo i Marija Kiri. Onda prođite pored kuće Serža Gensbura u blizini Sene, pojedite najbolji sladoled u gradu iza Noterdama, obiđite zamak u Vansenu, nekadašnji zatvor u kom je kaznu služio Markiz de Sad, a onda nahranite patke i guske u šumi Bois de Vincennes, na istoku Pariza. Živeo metro u Parizu!

Cene

Karte za prevoz su veoma skupe, zato koristite navigo i za nedelju dana platite svega dvedesetak evra (pronađite detalje u drugom tekstu o Parizu). Cena pojedinačne karte za zonu u samom Parizu, je 1.5e, a za zonu van Pariza, 2.5e. Što se tiče klope, najbolje je hranu kupovati u marketima, praviti sendviče i nositi ih sa sobom. Divno je jesti napolju (naravno ako je lepo vreme). Kafiće i restorane valja izbegavati u turističkim zonama i ići u delove grada gde nema turista. Onaj najlepši sladoled u gradu, iza Noterdama je malo skuplji, 3.5e po kugli, 5e – dve, ali vredi svaki cent i zove se Le Flore en L’ile. I umalo da zaboravim drugu omiljenu lokaciju, a to su zeleni kontejneri pored Sene na kojima se prodaju stare knjige, vintage razglednice, stare novine, ploče i suveniri.

 

 

Neka mi oproste sva divna mesta kojih ima tako mnogo, a koje nisam spomenula, ali to ostavljam svima koji odlaze u Pariz, da obiđu, dožive i osete. U Pariz ću ponovo ići kasnije i pisati tekstove o njemu, koje možete naći u posebnoj Pariz kategoriji.

Pozdrav,

Majus

.

 




5 thoughts on “Oh la la…

  1. sonja sole Reply

    Jaooooo pa ja sada moram da odem u Pariz sto pre 😊 diiiivno si napisala…

  2. Pingback: Ленинград – Санкт-Петербу́рг | majusnikolicmajus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *