Kan i Nica

Kan

Bio je lep i sunčan dan, kada smo rano ujutru stigli u Kan.

Ipak, ostao mi je u sećanju kao sterilan i hladan: zgrade, vile, bogataši, besni automobili. Ni traga od one mistike i romantike iz Hičkokovog filma – To Catch a Thief. Bogati ljudi u poznim godinama džogiraju u 7h, kupaju se u plavom moru i suše na Azurnoj obali, na toplom novembarskom suncu. Izgledaju preplanulo i na njima se vidi dobar život. Obilazimo obalu, plaže i luku za jahte, najluksuzniju u celoj Francuskoj, ali ostajem potpuno ravnodušna. Pogotovo nakon odlaska iz Barselone, ovo je bilo kao hladno tuširanje. Kan i Nica su definitivno gradovi u kojima nikada ne bih mogla da živim, a moji prijatelji dobro znaju da bih mogla da živim bilo gde. Naplašili su nas da u Kanu i Nici nećemo naći kafu ispod 10 evra, ali verujte da postoje sasvim pristojna, obična mesta, gde su cene ništa više nego u Beogradu.

Luka u Kanu

Nica

Nakon dva – tri sata koliko smo proveli u Kanu, nastavili smo put ka Nici koja je udaljena oko 30 minuta autobusom. U tom trenutku, Nica je grad o kom apsolutno ništa nismo znali. Da, otišla sam na Azurnu obalu potpuno nespremna. Imali smo pred nama ceo dan, čitavih deset sati i rešili da napravimo piknik na plaži, klopamo i uživamo u suncu i talasima, a posle ćemo videti.

Na Azurnoj obali

U kratkom prospektu iz agencije, dobili smo neke osnovne informacije koje smo manje više već znali, to da je smeštena između Kana i Monaka na Azurnoj obali i da je po veličini četvrti grad u Francuskoj. Ali ono što me je najviše obradovalo, jeste to da se u Nici nalazi Muzej Marka Šagala. I Matisa. Na info pultu preuzeli smo mapu i krenuli u obilazak.

Ulice Nice

Uglavnom su svuda luksuzni hoteli, moderne kuće, ali u samom centru, postoji stari deo grada koji mi se najviše svideo. Tu su stare, visoke kuće, u uskim ulicama, sa malim radnjama u prizemlju i astronomskim cenama. Trg je popločan belo crnim pločama, sa fontanama, svetiljkama i 5 km dugim Engleskim šetalištem. U 19. veku, Nica je zbog svoje klime privlačila veliki broj Engleza, pa otuda naziv – Englesko šetalište.

Glavni trg u Nici

Nisam mnogo od pomoći sa ovim tekstom. Osim što smo vreme uglavnom provodili na plaži i šetali, najduže smo se zadržali u Šagalovom muzeju. Šagal mi je jedan od omiljenih slikara i ništa nije moglo više da me usreći tog dana nego da se prvi put upoznam sa njegovim delima – uživo. U okviru muzeja je i mala bioskopska sala u kojoj se prikazuju filmovi iz njegovog života. Muzej je smešten u divnoj bašti gde smo popili kafu i sređivali utiske. Ako imate vremena i volite Matisa, posetite i njegov muzej.

Rođendan, Mark Šagal

Ako ništa drugo, iz Nice nas je ispratio najlepši zalazak sunca.

Zalazak

Pozdrav,

Majus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *