Kan i Nica….

Bio je lep i sunčan dan, kada smo rano ujutru stigli u Kan. Ali uprkos tome, ostao mi je u sećanju kao sterilan i hladan: zgrade, vile, bogataši, besni automobili.  Bogati ljudi u poznim godinama džogiraju u 7h, kupaju se u plavom moru i suše na Azurnoj obali, na toplom novembarskom suncu; izgledaju preplanulo i na njima se vidi dobar život. Obišli smo deo uz obalu, plaže i najluksuzniju luku za jahte u celoj Francuskoj, ali ostala sam potpuno ravnodušna. Pogotovo nakon odlaska iz Barselone, ovo je bilo kao hladno tuširanje. Iako sam očekivala da kafu ispod 10e nećemo naći, pronašli smo mesto koje je sasvim pristojno i ništa skuplje nego što bismo platili u Beogradu.




7178717395ada5cb38674c3250740cffIz Kana zaputili smo se ka Nici koja je udaljena oko 30 min. Srigli smo potpuno nepripremljeni i o Nici ništa nismo znali. Imali smo pred nama ceo dan, 10 sati i rešili da napravimo piknik na plaži, klopamo i uživamo u suncu i talasima, a posle ćemo videti. U kratkom prospektu iz agencije, dobili smo neke osnovne informacije koje smo manje više već znali, to da je smeštena između Kana i Monaka na Azurnoj obali i da je po veličini četvrti grad u Francuskoj. Ali ono što me je najviše obradovalo, jeste to da se u Nici nalazi Muzej Marka Šagala. Na info pultu preuzeli smo mapu i krenuli u obilazak. Uglavnom su svuda luksuzni hoteli, moderne kuće, ali u samom centru, postoji stari deo grada koji mi se najviše svideo. Tu su stare, visoke kuće, u uskim ulicama, sa malim radnjama u prizemlju i astronomskim cenama, tako da ništa nismo kupili. Trg je popločan belo crnim pločama, sa fontanama, svetiljkama i 5km dugim Engleskim šetalištem. U 19. veku, Nica je zbog svoje klime privlačila veliki broj Engleza, pa otuda naziv – Englesko šetalište. Za razliku od Kana, Nica mi se dopala, ali ne toliko da bih se tamo ikada vratila. Najviše vremena proveili smo u muzeju, uživajući u Šagalovim delima. U okviru muzeja je i mala bioskopska sala u kojoj se prikazuju filmovi iz njegovog života. Muzej je smešten u divnoj bašti gde smo popili kafu i sređivali utiske. Koga interesuje, može obići i Matisov muzej. Do polaska, imali smo vremena da još malo istražimo grad i prepešačimo još koji kilometar.

Ne sećam se više koliko smo tačno dana proveli na ovom putu. Da li 7, 10 ili 15, svejedno je, jer smo sve vreme imali osećaj da ono što se desilo jutros, izgledalo je kao da se desilo pre nekoliko dana. Bilo je naporno, divno i ja bih opet.

*Lajkujte moju FB stranicu i pogledajte više fotografija.




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *