Čemu putovati?

,,Čemu putovati?

Ne putujemo li zato što nam jedan život nije dovoljan, i nije li svako putovanje po jedan mogući život, koji se otvara pred nama?
Putovanje je u stvari san, a san je – laža?; ko mu jednom poveruje, ostaće zauvek opčinjen, zatvoren među slikama.

Put, put, put pod noge! Na putešestvije. Ne putuju samo oni koji žele da se obrazuju ili koji žele da steknu neko iskustvo. Putuju mnogo zgađeni i mnogo očajni. Zbog njih i ima toliko putnika po svetu. Ko pristaje na ono što jeste, sedi mirno kod kuće. Samo, kome li je muka od onog što jeste?’’

Nisam verovala da će mi putovanja ovoliko značiti kao sada. Nisam verovala ni da ću ikada imati priliku da uopšte odem negde. Osim par ekskurzija po Srbiji i letovanja u Crnoj Gori, moj jedini odlazak u inostranstvo je poseta Grčkoj, u trećoj godini srednje škole.

A onda je Ivanka otišla u Brisel i ja sam 2008. otputovala kod nje. Tako je počelo. Od tada ne biram sredstvo, autobusom mogu i u Rusiju, čime god, neću jesti, odreći ću se garderobe, pozajmiću od banke, snaći ću se, postaviću sebi izazov kako da sa minimalcem preguram ceo mesec. Kuvaću, pešačiću do posla. Često zamišljam kako dajem otkaz, prodajem sve što imam i odlazim na put oko sveta, poput onih priča koje čitamo usput.

Trenutno sam skoncentrisana na Evropu i volela bih da u naredne tri godine obiđem što više sa ovog kontinenta. A onda da krenem i dalje, nikad se ne zna..

U stvari, ko me zna, zna, da se kod mene uglavnom zna.

 




10 thoughts on “Čemu putovati?

  1. Svjetski putnik Reply

    Pravi putnici se međusobno razumiju. 🙂 I samom su mi se do 2010. godine putovanja sastojala uglavnom iz odlazaka na more u Hrvatsku ili Crnu Goru (plus maturska ekskurzija), pošto otac nije volio da putuje. E, onda kada sam bio malo stariji i imao više slobode, počeo sam polako da se otiskujem sam u svijet. Prelomni trenutak mi je bilo ljetovanje u Tunisu 2010. kada sam prvi put letio avionom i otputovao na drugi kontinent. Malo po malo, stekao sam toliku slobodu da više ne tražim pomoć turističkih agencija, nego sve organizujem lično.
    Osvrnuo bih se i na ono što si napisala da ne moraš ni da jedeš, samo da bi putovala. Ja sam u početku držao neke standarde vezano za te stvari, a sad mi nije bitno ni kakva je soba, ni koliko ću jesti, samo kako bih išao negdje. 🙂

  2. Bashita Reply

    Nisam znala za ove reči Jovana Hrsistića. Sasvim je u pravu kada kaže da je putovanje san, zato “ko mu jednom poveruje, ostaće zauvek opčinjen”. I meni se čini da što više putujem, to mi se više putuje i da pronalazim izgovore da iznova bacim put pod noge. A možda je prolazno, možda odsanjam i vratim se poznatim slikama. Bilo kako bilo, lepo je deliti ovu avanturu putovanja i pisanja sa tobom i drugim blogo-putnicima. 🙂 Srećno!

  3. pefkari Reply

    Majus, sasvim te razumem! 🙂

    Mnogo sam starija od tebe, cini mi se, da putujem volim oduvek, a najvise sam putovala u periodu od 2008.- 2014. Zahvalna sam na svakom mestu koje sam videla i dozivela i nadam se da ce ih, kada kriza prodje, biti jos mnogo! 🙂

    Veliki pozdrav! Jako mi se dopada ovo sto si do sada napravila! Samo napred!

  4. Dadi Reply

    Divno je pročitati da neko ima toliku želju i volju za putovanjem. Kažu da kada putujemo ka nečemu često samo putovanje treba da bude naš cilj, verujem da je to istina 🙂 Drago mi je što sam naletela na tvoj blog i što ću moći da čitam o svim lepotama iz tvog ugla 🙂 Pozz

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *